Пређи на садржај

Фридрих Шлејермахер

С Википедије, слободне енциклопедије
Фридрих Шлејермахер
Фридрих Шлејермахер
Лични подаци
Пуно имеФридрих Данијел Ернст Шлејермахер
Датум рођења(1768-11-21)21. новембар 1768.
Место рођењаБреслау, Шлеска, Пруска
Датум смрти12. фебруар 1834.(1834-02-12) (65 год.)
Место смртиБерлин, Бранденбург, Пруска
ОбразовањеУниверзитет у Халу (1787–90)[1]
Филозофски рад
Епохаромантичка херменеутика
Школа филозофијеНемачки идеализам[2]
јенски романтизам[3]
берлински романтизам[4]
романтичка херменеутика[5]
методолошка херменеутика[6]
Интересовањатеологија, психологија, егзегеза Новог завета, филозофска и хришћанска етика, дијалектика, логика, метафизика
ИдејеХерменеутика као циклични процес[7]

Фридрих Шлејермахер (нем. Friedrich Schleiermacher, Бреслау, 21. новембар 1768Берлин, 12. фебруар 1834) немачки је филозоф, теолог и професор, један од најзначајнијих представника протестантске теологије и утемељитељ савремене филозофске херменеутике.

Биографија[уреди | уреди извор]

Шлејермахер је рођен 1768. у Бреслау, граду у Шлеској покрајини тадашње Краљевине Пруске (данас Wроцлав у Пољској). Његов деда Данијел био је пастор повезан с ционитима,[8][9] а отац Готлеб калвинистички капелан у пруској војсци. Фридрицх је школовање започео у моравској школи у Нискију у Горњој Лужици и Барбију код Магдебурга, међутим пијетистичка моравска теологија није га задовољила и уз очев невољни пристанак уписао се на Универзитет у Халеу, институцију која је пригрлила рационалистички дух Вулфа и Семлера.

Још у раним текстовима Шлејермахер је разрађивао схваћање религије као сентимента директне зависности од бесконачног, према којем је индивидуа искључиво самоприказ бесконачног и његово појединачно постојање. Сагласно том почивањем на грудима бесконачног, појединац може прекорачити своју просторно-временску условљеност односно „ропско битисањеКантове трансценденталне филозофије. На основи претпоставки да је бит религије зрење и осећај универзума, ослушкивање и препуштање његовим властитим приказима и радњама, Шлејермахер је изградио властити филозофски систем који се темељи на увиду у јединство ума и природе. Док се природне науке баве озбиљењем природе у уму, духовне науке осветљују ток самоозбиљења духа у природи као темељ филозофије културе. Према Шлејермахеру, гранична „нормативна” наука међу њима је дијалектика, као платонски разумљено „умијеће вођења разговора” ради саме истине. То подразумева да је наука дијалошка заједница истраживача у којој научне спознаје добивају своју проверу и верификацију. Овим је поставио правац савременим теоријама интерсубјективно посредоване спознаје и комуникацијске заједнице уопштено.

Још је важније његово утемељење филозофијске херменеутике. Сагласно учењу Вулфа, Ернестија, Моруса и нарочито Карл Wилхелм Фриедрицх СцхлегелШлегела, Шлејермахер је сматрао да се сваком тексту па тако и Библији треба приступити као језично-уметничком производу његових аутора. При таквом задатку успоставио је и канон „херменеутичког круга” односно начело да се текстуална целина мора тумачити из својих делова (и обратно). Мисија разумевања увек се налази у фрикцији између индивидуално-продуктивног и општејезичног, између индивидуалних мисли и општих начела говора. С обзиром на то, Шлејермахер је разликовао граматичку и психолошку интерпретацију – док се граматичка бави разумевањем говора тј. тиме шта говорник чини од језика и његових елемената, техничка и психолошка интерпретација баве се мислима, тј. унутарњим говором (медитација) и његовим извањским приопштењем (композиција), те настанком тока главних и споредних мисли. Тек када се узму заједно, такве интерпретације омогућују целину разумевања. Универзалност Шлејермахерове херменеутике понајпре је у њеном захтеву за „разумевањем туђега говора” уопште, чиме она постаје применљива на сва подручја човековог стваралаштва.

Од 1804. до 1807. Шлејермахер је радио као професор на Универзитету у Халеу, а 1810. био је један од утемељитеља Универзитета у Берлину. Једно време обављао је и дужност секретара Пруске академије наука. Године 1809. венчао се са Хенријетом фон Вилич и 11 година касније добио сина Натаниела чија је смрт у доби од само девет година оставила је дубок траг на Шлејермахера. Преминуо је у Берлину 1834. од пнеумоније, у 65. години живота.

Радови[уреди | уреди извор]

Под насловом Gesamtausgabe der Werke Schleiermachers in drei Abteilungen, Шлејермахерови радови су први пут објављени у три секције:

  1. Теологија (11 томова)
  2. Проповеди (10 томова, 1873–1874, 5 томова)
  3. Филозофија и разно (9 томова, 1835–1864).

Такође погледајте Sämmtliche Werke (Берлин, 1834фф.), и Werke: mit einem Bildnis Schleiermachers (Лајпциг, 1910) у четири тома.

Други радови:

Модерна издања:

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Biografie, Friedrich Schleiermacher
  2. ^ Kristin Gjesdal, Gadamer and the Legacy of German Idealism, Cambridge University Press, 2012, p. 156.
  3. ^ Paola Mayer, Jena Romanticism and Its Appropriation of Jakob Böhme, McGill-Queen's University Press, 1999, p. 101.
  4. ^ Helmut Thielicke, Modern Faith and Thought, William B. Eerdmans Publishing, 1990, p. 174.
  5. ^ Mueller-Vollmer, Kurt (март 1988). The Hermeneutics Reader: Texts of the German Tradition from the Enlightenment to the Present. Continuum. стр. 72. ISBN 9781847142856. 
  6. ^ Edward Joseph Echeverria, Criticism and Commitment: Major Themes in Contemporary "Post-Critical" Philosophy, Rodopi, 1981, p. 221.
  7. ^ Friedrich Schleiermacher, Hermeneutics: The Handwritten Manuscripts, ed. by Heinz Kimmerle, trans. by James Duke and Jack Forstman (Missoula: Scholars Press, 1977), p. 196: "just as the whole is understood from the parts, so the parts can be understood from the whole. This principle is of such consequence for hermeneutics and so incontestable that one cannot even begin to interpret without using it."
  8. ^ Boston Collaborative Encyclopedia of Western Theology: Friedrich Daniel Ernst Schleiermacher (1768–1834)
  9. ^  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Zionites”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 18. 6. 2014. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Schleiermacher, Friedrich Daniel Ernst”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. 
  • Хеинрицх Финк: Бегрüндунг дер Функтион дер Практисцхен Тхеологие беи Фриедрицх Даниел Ернст Сцхлеиермацхер: Еине Унтерсуцхунг анханд сеинер практисцх-тхеологисцхен Ворлесунген. Берлин 1966 (Берлин, Хумболдт-У., Тхеол. Ф., Дисс. в. 25. Јан. 1966) [мастер'с тхесис]
  • Wилхелм Дилтхеy: Лебен Сцхлеиермацхерс, ед. M. Редекер, Берлин 1966
  • Фалк Wагнер: Сцхлеиермацхерс Диалектик. Еине критисцхе Интерпретатион, Гüтерслох 1974
  • Бриан А. Геррисх: А Принце оф тхе Цхурцх. Сцхлеиермацхер анд тхе Бегиннингс оф Модерн Тхеологy, Лондон / Пхиладелпхиа 1984
  • Курт-Вицтор Селге (ед.): Интернатионалер Сцхлеиермацхер-Конгреß Берлин 1984 (Зwеи Теилбäнде), Берлин / Неw Yорк 1985
  • Гüнтер Мецкенстоцк: Детерминистисцхе Етхик унд критисцхе Тхеологие. Дие Аусеинандерсетзунг дес фрüхен Сцхлеиермацхер мит Кант унд Спиноза 1789–1794, Берлин / Неw Yорк 1988
  • Ханс-Јоацхим Биркнер: Сцхлеиермацхер-Студиен. (Сцхлеиермацхер-Арцхив. Банд 16), Берлин / Неw Yорк 1996
  • Јулиа А. Ламм: Тхе Ливинг Год: Сцхлеиермацхер'с Тхеологицал Аппроприатион оф Спиноза, Университy Парк, Пеннсyлваниа 1996
  • Улрицх Бартх / Цлаус-Диетер Остхöвенер (Хг.), 200 Јахре "Реден üбер дие Религион". Актен дес 1. Интернатионален Конгрессес дер Сцхлеиермацхер-Геселлсцхафт Халле, 14.–17. 03 1999 (Сцхлеиермацхер Арцхив 19), Берлин / Неw Yорк 2000
  • Курт Ноwак: Сцхлеиермацхер. Лебен, Wерк унд Wиркунг. Гöттинген: Ванденхоецк & Рупрецхт, 2001.
  • Маттхиас Wолфес: Öффентлицхкеит унд Бüргергеселлсцхафт. Фриедрицх Сцхлеиермацхерс политисцхе Wирксамкеит, Берлин / Неw Yорк 2004
  • Лундберг, Пхиллип (2005). Таллyхо – Тхе Хунт фор Виртуе: Беаутy, Трутх анд Гооднесс – Нине Диалогуес бy Плато. АутхорХоусе. ИСБН 978-1-4184-4976-6. 
  • Цхристоф Еллсиепен: Ансцхауунг дес Универсумс унд Сциентиа Интуитива. Дие спинозистисцхен Грундлаген вон Сцхлеиермацхерс фрüхер Религионстхеорие, Берлин / Неw Yорк 2006
  • Wалтер Wyман, Јр.: "Тхе Роле оф тхе Протестант Цонфессионс ин Сцхлеиермацхер’с Тхе Цхристиан Фаитх". Тхе Јоурнал оф Религион 87:355–385, Јулy 2007
  • Цхристентум – Стаат – Култур. Актен дес Конгрессес дер Интернатионален Сцхлеиермацхер-Геселлсцхафт ин Берлин, Марцх 2006. Хрсг. вон Андреас Арндт, Улрицх Бартх анд Wилхелм Грäб (Сцхлеиермацхер-Арцхив 22), Де Груyтер: Берлин / Неw Yорк 2008
  • Бартх, Карл. Тхе Тхеологy оф Сцхлеиермацхер. транс. Геоффреy Бромилеy. Гранд Рапидс, Мицхиган: Еердманс, 1982.
  • Бартх, Карл. "Сцхлеиермацхер," ин Протестант Тхеологy фром Роуссеау то Ритсцхл. Неw Yорк: Харпер, 1959. Цх. VIII, пп. 306–354.
  • Брандт, Р. Б. Тхе Пхилосопхy оф Сцхлеиермацхер: Тхе Девелопмент оф хис Тхеорy оф Сциентифиц анд Религиоус Кноwледге. Wестпорт, ЦТ: 1968.
  • Цроутер, Рицхард. Фриедрицх Сцхлеиермацхер: Бетwеен Енлигхтенмент анд Романтицисм. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс: 2008.
  • Гадамер, Ханс-Георг. Трутх анд Метход, 2нд ревисед ед. тр. Јоел Wеинсхеимер анд Доналд . Марсхалл. Неw Yорк: Цонтинуум, 1994.
  • Кенклиес, К. (2012). „Едуцатионал тхеорy ас топологицал рхеториц. Тхе цонцептс оф педагогy оф Јоханн Фриедрицх Хербарт анд Фриедрицх Сцхлеиермацхер”. Студиес ин Пхилосопхy анд Едуцатион. 31 (3): 265—273. С2ЦИД 255065853. дои:10.1007/с11217-012-9287-6. 
  • Кенклиес, Карстен. "Сцхлеиермацхер, Фриедрицх Даниел Ернст". Ин Енцyцлопедиа оф Едуцатионал Тхеорy анд Пхилосопхy. Едитед бy D.C. Пхиллипс. Тхоусанд Оакс: САГЕ Публицатионс, 2014, пп. 733–735.
  • Кирн, О. "Сцхлеиермацхер, Фриедрицх Даниел Ернст." Тхе Неw Сцхафф-Херзог Енцyцлопедиа оф Религиоус Кноwледге. Вол. X. Неw Yорк: Функ анд Wагналлс, 1911. пп. 240–246.
  • Мариñа, Јацqуелине, ед. Тхе Цамбридге Цомпанион то Сцхлеиермацхер. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 2005.
  • Мунро, Роберт. Сцхлеиермацхер: Персонал анд Спецулативе. Паислеy: А. Гарднер, 1903.
  • Ниехбухр, Рицхард Р. Сцхлеиермацхер он Цхрист анд Религион: А Неw Интродуцтион. Неw Yорк: Сцрибнерс, 1964.
  • Парк, Јае-Еун. "Сцхлеиермацхер'с Перспецтиве он Редемптион: А Фулфиллмент оф тхе цоинцидентиа оппоситорум бетwеен тхе Фините анд тхе Инфините ин Партиципатион wитх Цхрист." Јоурнал оф Реформед Тхеологy 9/3 (2015): 270-294.
  • Селбие, W. Е. Сцхлеиермацхер: А Цритицал анд Хисторицал Студy. Неw Yорк: Дуттон, 1913.
  • Кербер, Ханнес. "Страусс анд Сцхлеиермацхер. Ан Интродуцтион то 'Еxотериц Теацхинг". Ин Реориентатион: Лео Страусс ин тхе 1930с. Едитед бy Мартин D. Yаффе анд Рицхард С. Рудерман. Неw Yорк: Палграве, 2014, пп. 203–214.
  • Берман, Антоине. L'éпреуве де л'éтрангер. Цултуре ет традуцтион данс л'Аллемагне романтиqуе: Хердер, Гоетхе, Сцхлегел, Новалис, Хумболдт, Сцхлеиермацхер, Хöлдерлин, Парис, Галлимард, Ессаис. 1984. ISBN 978-2-07-070076-9.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]