Пређи на садржај

Гајот

С Википедије, слободне енциклопедије
Морска планина Медвед (лево), гајот у северном Атланском океану[1]

У морској геологији, гајот, такође познат као стона планина, изолована је подводна вулканска планина (подморска планина) са равним врхом на више од 200 м (660 фт) испод нивоа мора. Пречници ових равних врхова могу премашити 10 км (6,2 ми).[2] Гајоти се најчешће срећу у Тихом океану, мада су идентификовани у свим океанима, осим Северног леденог океана.

Историја

[уреди | уреди извор]

Хари Хамонд Хес је први препознао гајоте 1945. године. Он је прикупио податке користећи опрему за ехо звук на броду којим је заповедао током Другог светског рата.[3] Његови подаци су показали да су неке подморске планине имале равне врхове. Хес је ове подморске планине назвао „гајотима”, према географу из 19. века Арнолду Хенрију Гајоту.[4] Хес је претпоставио да су то некада била вулканска острва којима је одсечена глава таласним дејством, а сада су дубоко испод нивоа мора. Ова идеја је коришћена за јачање теорије тектонике плоча.[3]

Формирање

[уреди | уреди извор]

Гајоти садрже доказе да су некада били изнад површине, са постепеним спуштањем кроз фазе од обрубљене гребенске планине, коралног атола и на крају потопљене планине равног врха.[2] Подморске планине настају истискивањем лаве у фазама, из извора унутар Земљиног плашта, обично жаришних тачака, до отвора на морском дну. Вулканизам након извесног времена престаје, а други процеси постају доминантни. Када подморски вулкан нарасте довољно високо да буде близу или да пробије површину океана, таласно дејство и/или раст коралних гребена имају тенденцију да створе здање равног врха. Међутим, све океанске коре и гајоти настају од вруће магме и/или стене која се временом хлади. Како се литосфера на којој се будући гајот уздиже полако хлади, он постаје гушћи и тоне ниже у Земљин плашт, кроз процес изостазије.[5][6][7][8][9] Поред тога, ерозивни ефекти таласа и струја налазе се углавном у близини површине: врхови гујота углавном леже испод ове високоерозивне зоне.

То је исти процес који доводи до више топографије морског дна на океанским гребенима, попут Средњоатлантског гребена у Атлантском океану, и дубљег океана на понорним равницама и океанским рововима, као што је Маријански ров. Стога, острво или спруд који ће на крају постати гајот полако тону милионима година. У одговарајућим климатским регионима раст корала понекад може ићи у корак са слегањем, што резултира формирањем коралног атола, али на крају се корали бивају уроњени предубоко да би могли да расту и острво постаје гајот. Што већа количина времена прође, гајоти постају дубљи.[10]

Подморске планине пружају податке о кретању тектонских плоча на којима почивају, и о реологији основне литосфере. Тренд ланца подморске планине прати смер кретања литосферне плоче преко мање или више фиксног извора топлоте у основној астеносфери, делу Земљиног плашта испод литосфере.[11] Сматра се да се у пацифичком басену налази до око 50.000 подморских планина.[12] Ланац подморских планина Хаваја је одличан пример читавог вулканског ланца који пролази кроз овај процес, од активног вулканизма, раста коралних гребена, формирања атола, слегања острва и настанка гајота.

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Градијент стрмине већине гајота је око 20 степени. Да би се технички сматрали гајотом или стоном планином, они морају да буду високи најмање 900 м (3.000 фт).[13] Један гајот посебно, Велика метеорска стона планина на североистоку Атлантског океана, висок је више од 4.000 м (13.000 фт), пречника 110 км (68 ми).[14] Међутим, постоји много подморских планина које су у опсегу од нешто мање од 90 м (300 фт) до око 900 м (3.000 фт).[13] Веома велике океанске вулканске конструкције, са стотинама километара у пресеку, називају се океанским висоравнима.[15] Гајоти су по површини много већи (просечно 3,313 км2 (1,279 сq ми)) од типичних подморских планина (средња површина од 790 км2 (310 сq ми)).[16]

Познато је да у светским океанима постоји 283 гајота, с тим да северни Пацифик има 119, јужни Пацифик 77, јужни Атлантик 43, Индијски океан 28, северни Атлантик осам, Јужни океан шест, а Средоземно море два. У Арктичком океану нема ниједног познатог гајота, мада се један налази уз Фрамов мореуз на североистоку Гринланда.[17] Гајоти су такође повезани са одређеним животним облицима и различитим количинама органске материје. Локални пораст хлорофила а, повећане стопе инкорпорације угљеника и промене у саставу фитопланктона повезани су са гајотима и другим подморским планинама.[18]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Алвин Диве Информатион”. Архивирано из оригинала 8. 9. 2006. г. Приступљено 13. 8. 2007. 
  2. ^ а б Гуyот Енцyцлопæдиа Британница Онлине, 2010. Ретриевед Јануарy 14, 2010.
  3. ^ а б Брyсон, Билл. "А Схорт Хисторy оф Неарлy Еверyтхинг". Неw Yорк: Броадwаy, 2003. п. 178
  4. ^ Брyсон, Билл (2004). А Схорт Хисторy оф Неарлy Еверyтхинг. Броадwаy Боокс. ИСБН 076790818X. 
  5. ^ 33.Спасојевиц, С., анд Гурнис, M., 2012, Сеа левел анд вертицал мотион оф цонтинентс фром дyнамиц Еартх моделс синце тхе Лате Цретацеоус: Америцан Ассоциатион оф Петролеум Геологистс Буллетин, в. 96, но. 11, п. 2037–2064.
  6. ^ 13. Фоулгер, Г.Р., Притцхард, M.Ј., Јулиан, Б.Р., Еванс, Ј.Р., Аллен, Р.M., Нолет, Г., Морган, W.Ј., Бергссон, Б.Х., Ерлендссон, П., Јакобсдоттир, С., Рагнарссон, С., Стефанссон, Р., Вогфјорд, К., 2000. Тхе сеисмиц аномалy бенеатх Ицеланд еxтендс доwн то тхе мантле транситион зоне анд но деепер. Геопхyс. Ј. Инт. 142, Ф1–Ф5.
  7. ^ Wаттс, А. Б. (2001). Исостасy анд флеxуре оф тхе литхоспхере. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0521622727. 
  8. ^ Дуттон, Цларенце (1882). „Пхyсицс оф тхе Еартх'с цруст; дисцуссион”. Америцан Јоурнал оф Сциенце. 3. 23 (Април): 283—290. Бибцоде:1882АмЈС...23..283Д. С2ЦИД 128904689. дои:10.2475/ајс.с3-23.136.283. 
  9. ^ Орме, Антонy (2007). „Цларенце Едwард Дуттон (1841–1912): солдиер, полyматх анд аестхете”. Геологицал Социетy, Лондон, Специал Публицатионс. 287 (1): 271—286. Бибцоде:2007ГСЛСП.287..271О. С2ЦИД 128576633. дои:10.1144/СП287.21. 
  10. ^ „Гуyот”. www.утдаллас.еду. Приступљено 15. 1. 2019. 
  11. ^ Сеамоунтс аре маде бy еxтрусион оф лавас пипед упwард ин стагес фром соурцес wитхин тхе Еартх'с мантле то вентс он тхе сеафлоор. Сеамоунтс провиде дата он мовементс оф тецтониц платес он wхицх тхеy риде, анд он тхе рхеологy оф тхе ундерлyинг литхоспхере. Тхе тренд оф а сеамоунт цхаин трацес тхе дирецтион оф мотион оф тхе литхоспхериц плате овер а море ор лесс фиxед хеат соурце ин тхе ундерлyинг астхеноспхере парт оф тхе Еартх'с мантле.
  12. ^ Хиллиер, Ј. К. (2007). „Пацифиц сеамоунт волцанисм ин спаце анд тиме” (ПДФ). Геопхyсицал Јоурнал Интернатионал. 168 (2): 877—889. Бибцоде:2007ГеоЈИ.168..877Х. С2ЦИД 56115459. дои:10.1111/ј.1365-246X.2006.03250.x. 
  13. ^ а б „Сеамоунт анд гуyот”. Аццесс Сциенце. дои:10.1036/1097-8542.611100. Приступљено 2. 2. 2016. 
  14. ^ „Греат Метеор Таблемоунт (волцаниц моунтаин, Атлантиц Оцеан) – Британница Онлине Енцyцлопедиа”. британница.цом. Приступљено 15. 1. 2019. 
  15. ^ „Ансwерс - Тхе Мост Трустед Плаце фор Ансwеринг Лифе'с Qуестионс”. Ансwерс.цом. Приступљено 15. 1. 2019. 
  16. ^ Харрис, П.Т.; Мацмиллан-Лаwлер, M.; Рупп, Ј.; Бакер, Е.К. (2014). „Геоморпхологy оф тхе оцеанс”. Марине Геологy. 352: 4—24. Бибцоде:2014МГеол.352....4Х. дои:10.1016/ј.маргео.2014.01.011. 
  17. ^ „Гуyот Еxплаинед”. 
  18. ^ Сахфос

Литература

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Gajot на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gajot&oldid=28520633”