Gargantua i Pantagruel

Гаргантуа и Пантагруел
Илустрација Гистава Дореа (1873)
Настанак и садржај
Ориг. наслов	La vie de Gargantua et de Pantagruel
Аутор	Франсоа Рабле
Илустратор	Гистав Доре (издање из 1854)
Земља	Француска
Језик	француски
Жанр / врста дела	сатира
Издавање
Издавање	о. 1532 — о. 1564.

Гаргантуа и Пантагруел (фр. La vie de Gargantua et de Pantagruel) роман је Франсоа Раблеа у пет књига. Сатирична алегорија о два џина Гаргантуи (отац) и Пантагруелу (сину), њиховом животу, чудесном рођењу, школовању и фантастичним догодовштинама.

Прва књига Пантагруел објављена је 1532, друга Гаргантуа 1534. Трећа књига је објављена 1545, четврта 1552. и последња, после смрти писца, 1564. Прве две књиге је Рабле потписао као Alcofrybas Nasier што је анаграм од f-r-a-n-c-o-y-s-r-a-b-e-l-a-i-s. Трећу и четврту књигу је потписао правим именом, а пета је издата постхумно и сматра се да није његова.

Историја

Француски калуђер и доктор лекарства Франсоа Рабле састављао је свој духовити роман Гаргантуа и Пантагруел од 1532, када је имао око 37 година, па до краја свог живота. Последња, пета књига Пантагруела објављена је постхумно. Своју хуманистичку визију човека у том делу писац је градио на супротстављању свему што је запажао у својој околини, конкретној стварности његове епохе.

Иако је његов роман писан током 20 година и са многим прекидима он никада није одступио од своје првобитне замисли – кретања ка доле, у дубину земље, и људског тела. Тим кретањем су захваћене све слике и метафоре, а силазак у храм Божанске Боце само је сумирање целокупне тематике.

Раблеу је као извор за дело послужило усмено предање о џину Гаргантуи и књижица непознатог аутора о невероватним догодовштинама џина Гаргантуе. Име Пантагруела је синоним за злог духа који има власт над водом у средњовековним мистеријама, легендама и фарсама.

Рабле и Бахтин

Гаргантуа, илустрација Гистава Дореа (1873)

Целокупан систем његових слика присно је везан за народне изворе, што га смешта међу творце нових европских књижевности. Бахтин настоји да загонетку Раблеовог дела реши помоћу проучавања ових народних извора, и том приликом их дели на три врсте:

1. Обредно представљачке форме (карневал, улични гегови и сл)
2. Књижевно-смеховна дела – усмена и писана, на француском и латинском и
3. форме уличног говора.

Раблеов нарочит тип сликовности и естетичке концепције стварности Бахтин назива гротескним реализмом. Главна особина гротескног реализма је модернизација материјално-телесних слика у књижевности ренесансе. Материјално-телесно је ту позитивно начело, универзално и општенародно – супротстављено свакој апстрактној идеалности. Његов носилац је народ. Превођење на материјално телесни план постиже се поступком снижавања. Тако се све високо, духовно, идеално, и апстрактно бива преведено. Снижавање сеје и сахрањује у земљу. Убија и поново рађа, Спушта све у оно доле, које је и смрт и ново рођење.

Гротескна слика

Схватити Раблеа значи добро разумети начела конструкције гротескне слике. Она приказује предмет у стању промене, између смрти и рађања, раста и настајања. Две њене основне црте су однос према времену и амбивалентност. Линеарном времену цикличног рађања и умирања, амбивалентност даје моћ да изрази историју и историјске смене. Симбол ове слике је трудна старица са осмехом у теракоти – смрт која рађа – ту је живот приказан као амбивалентан унутрашње противречан процес. Два тела у једном – то је основна тенденција гротескне слике. Једно које умире, и једно које расте у утроби.

На гротескној слици тело је приказано као да прераста себе и спаја са свим светом – посебно на местима телесних отвора, и нагонским радњама када се открива његов суштина – При прдењу, једењу, сексу, порођају... Двојно тело је измешано са светом и оваплоћује и представља читав материјални свет као апсолутно доле.

Гротескну слику обележавају хиперболизми – у самом почетку свог дела, Рабле даје галерију гротескно увеличаних делова тела у генеалогији првих дивова. То гротескно тело је незавршено, променљиво, оно је у настајању, а у Раблеовим гротескним сликама претежно су у питању доњи делови тела.

Разјапљена уста и гутање имају главну улогу јер су они врата ка доњем делу, паклу тела. Такав призор је и онај који помиње Ауербах при објашњавању Раблеовог приказивања стварности – када писац Алкофрибас улази Панагруелова уста и у њима живи 6 месеци.

Подсмех и иронија

Превладавши смехом схоластику, Рабле је раскрчио пут за тријумф својих народних дивова. Гаргантуа се васпита хуманистички код Еудаемона, а у његовим париским епизодама исмејани су “Сорбонићи” представници схоластике, посебно у сцени са звонима Нотр Дама, и говору Јанка Клаћеног-Недоклаћеног. Образовање које се препоручује оличено је у Гаргантуином писму Пантагруелу, о учењу језика и слободних вештина. Преовладавање новог је и у Телемској опатији коју брат Јован хоће да оснује насупрот свим опатијама које су до тада постојале, и то, тврдоглаво, директно супротно дотадашњим канонима живот калуђера.

Кроз Панургијеву оду дуговима коју преноси на читав свемир и људски организам Рабле се подсмева и тадашњим органицистичким теоријама друштва која се користе за учвршћивање владајућег поретка. Савез Пантагруела и Панургија јесте и савез дивовске снаге и тежњи народа који оштрином свог сатиричког виђења разобличава феудално друштво и његове институције.

Кроз Ентелехију, краљевину Овејане Суштине Рабле се подсмева “храњењу апстракцијама и лечењу певањем”, а насупрот овог неплодоносног краљевства је двор Гастера кроз чије проналаске Рабле представља историју развитка људске цивилизације. I тој снази се смеје, увидевши њену ограниченост и пролазност.

Рабле и Карневал

У сликама мокраће и измета у Раблеовом делу чува се суштинска нераскидива веза са рођењем, плодношћу и обновом. Ту је измет материја између неба и земље, живог и мртвог, а пражњења и обасипања њиме играла су велику улогу у карневалу луда.

Улични говор у Гаргантуи и Пантагрелу настао је у посебном илегалном језику карневала. Међу најбрилијантнијим примерима су пролози у стилу лакрдијашког извикивача и вашарског продавца. Ова народна реклама је сва у суперлативима, али увек иронична, она се смеје сама себи. На пример, у прологу Пантагруелу описују се начини како се Летопис може користити при лечењу зубобоље или сифилиса. Пролог се завршава одвратним, вулгарним проклетством свим онима који слепо не поверују све оно што у књизи пише.

Псовке се углавном односе на аспекте људског тела – клетве читаоцима изазивају болести, сакате тело, или терају у Пакао. У зависности од књиге примаоци ових клетви су апстрактни неверни читаоци, идеологије или конкретне личности’

Одличан пример снижавања је крађа звона Нотр Дама – типичан карневалски гест који у себи обједињује свргнуће-уништење са обнављањем и ускрсавањем на новом материјално телесном плану. Батине и туче постоје у равни која нема животно обележје већ је народско-празнични карневалски систем. Краљ је лакрдијаш ког народ бира, руга му се и на крају га туче и пресвлачи. Те батине су симболичко умирање старог краља, а прерушавање је рађање, нова младост.

Рабле приказује свргнућа два краља. Чемер-Љутице и Анарха. Први, пошто успе да побегне, убије коња, покуша да убије магарца, али га воденичари претуку и пресвуку. Тако он постаје роб. Анарха пресвлачи Панургије и чини од њега продавца зеленог соса.

Дакле, туча је карневалско рашчлањивање тела, у коме су оштећени делови побројани. Тако Јован бранећи виноград прави покољ и претвара крв у вино.. Пошто направе ломачу за 660 витеза Пантагруел и друштво праве гозбу. Панургијева турска епизода увијена у сланину је таква травестија мучеништва и чудеса.

Из Дијаблерије, дела средњовековног мистерија у којој су сиромаси прерушени у ђаволе харали градовима, настаје и повест о Вијону и његовој освети попу који није хтео да позајми костим за његову представу. Рабле са својим романом поступа као и Вијон – користи народно празнични систем слика да се обрачуна са својим непријатељем – готским веком.

У стварности, владајући систем не види сопствени крај и сопствену комику (налик на фарсу Јанка Сорбонца коју само он не види. Он не уме нити хоће да се смеје. За свој рад овај карневалски лик добија карневалску награду – кобасице, чакшире и вино. Овде се може говорити о Раблеовом подсмеху као противтежи владајућој озбиљности. Говор Јанка Клаћеног Недоклаћеног је пародија на вештину аргументовања, али је и вешт приказ слике већ немоћне старости која чини Сорбонца старим краљем који је постао лакрдијаш. Сви ликови које Рабле черечи и убија представници су двотелесног света који умирући рађа, а слике фиксирају сам тренутак прелаза који садржи оба пола. Пошто се батина и грди свет који рађа, батине и поруга се преобраћују у празничну смеховну радњу.

Тако и незајазова жена умире на порођају после празника клања стоке. Утроба је храна (шкембићи), утроба испада (чмар). Утроба рађа (рођење Гаргантуе). Слика изнутрице игра велику симболичку улогу у гротескном реализму. Црева су човекова унутрашњост, живот. Као и пражњење и измет. Клање утробе је смрт, а њена оплодња је рођење. Највећи парадокс је једење шкембића – када утроба једе утробу, чиме се нераскидиво везују живот, смрт, јело, и рођење.

Вино и хлеб, тело и крви Исуса, постају део невероватне травестије – борбе пекара и виноградара која је повод за рат између Гаргантуе и Чемер-Љутице.

Став према женама

Мотив брачног савета пародира Француски спор 16. века – о природи жене и брака. Рабле нагиње Галској традицији која има према жени негативан поглед, али је Раблеов став у суштини амбивалентан – жена је материјално доле које рађа и снижава, али и део идеализирајуће традиције средњовековља. Женска природа је двојна – она је у преварности, чулности, похоти, лажљивости, материјалности и подлости. То ствара вечну тему последње три књиге – тему рогова. Ту је реч у свргавању остарелог мужа, о новом акту зачећа са младим. Панургије, видевши да и њега чека судбина карневалског краља хоће да је избегне. Жена је својио природом непријатељ вечности. Њена утроба је незасита и неисцрпна – жена је органски противник свему старом, као начело које рађа ново.

Смрт у карневалу

Сав Раблеов свет је усмерен према паклу – земаљском и телесном. Ствари се тако претварају у брисогуз – губе своју употребну сврху да би постале оплођене материјално телесним начелом. Слике и ствари су ослобођене логичких спона. Како се стражњица појављује као обратно лице, велики број брисгуза првенствено су намењени лицу. Повезивање брисогуза са блаженством травестија је Августинових учења о истој теми, као и свих мистичких трагања од арцхе па до ванземаљских облика живота. Блаженство се не рађа горе, већ доле. Хероји уживају у Елисију, а не свеци у рају.

Видевши како Знајша пошто је био кратко мртав прича о свргавању краљева на оном свету, Панургије то примењује на Анарха. Панургије греје Знајшину главу на свом накитњаку и тако афирмише стваралачку, исцелитељску снагу доњег дела.

Знајшин пакао је гозба, живот организован као најчистији карневал, противан површинском свету. Уздигнути су свргнути, ниски устоличени. Као и брисогуси, и стари јунаци добијају нову употребу. Слика смрти је лишена сваке трагичне и застрашујуће ноте – то је нужан моменат у процесу растења и обнављања народа – она је наличје рођења. Гаргантуа се двоуми да ли да оплакује смрт жене или да слави рођење сина. Смрт може наступити и од смеха, као весела смрт.

Његово дело такође обилује бесмислицама – као што је фиктивна парница између Мртвог Пувала и Лизогуза, коју Пантагруел решава на исти начин, а одушевљење адвоката је још једна сатира и травестија судства и схоластике. Присутне су и двотоналне речи, честе у ренесанси, такозвани блазони – истовремено обликују и похвалу и покуду – као Панургијево и Пантагруелово величање луде Трибулеа где се казује 208 епитета похвале глупости.

У последње три књиге слабе Пантагруелове митске и карневалске одлике и он постаје човечнији и већи херој, али добија апстрактно и похвално реторичко обележје. То може да буде похвала до тада не виђеној политици Гијом ди Белеа. Путовање у утопијску земљу смрти и васкрснућа травестира колонијална истраживања. Папски сукоби травестирани су декретаљкама папомахниташа. Ту су и многе и друге, као борба кобасица и Тридентски сабор (сцена буре).

Својим делом Рабле ствара енциклопедију новог света, први пут употребљавајући многе од речи. Већина имена има обележје надимка. Са бројева у својој естетици Рабле скида свето и мистичко рухо и даје им гротескно, карневалско обележје. Претендовање на прецизност изазива комичан ефекат

Гаргантуа и Пантагруел је по форми пустоловно-сатирични роман. Састоји се од 5 књига, од којих је једна о Гаргантуи, а 4 о Пантагруелу. Раблеово дело је сатирична алегорија која се састоји од невероватних догодовштина, гротескних елемената, персифлажа институција, обичаја у које је уплео проницљиве опсервације, енциклопедијску ерудицију, античке реминисценције, реалне појединости из нарави и прилика ондашњег друштва. Сатира и персифлажа на рачун теолога и сколастичара изражена је у првим двема књигама.

Рабле је дубљи смисао свог дела прикрио причама, скатолошким темама, ласцивним причама, пошалицама, ерудитним реминисценцијама, пучким спрдачинама и језичким каламбурима. У свом делу он се бави проблемима вере, политичког стања, привредног живота, образовањем. Поред тога даје приказ идеалне друштвене заједнице у последњим поглављима „Гаргантуе“ о Телемској опатији која подсећа Утопију Томаса Мора.

Спољашње везе

• Гаргантуа анд Пантагруел на пројекту Гутенберг, транслатед бy Сир Тхомас Урqухарт анд иллустратед бy Густаве Дорé.
• Гаргантуа анд Пантагруел публиц домаин аудиобоок ат ЛибриВоx