Пређи на садржај

Глобално загревање

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Global warming)
The global map shows sea temperature rises of 0.5 to 1 degree Celsius; land temperature rises of 1 to 2 degree Celsius; and Arctic temperature rises of up to 4 degrees Celsius.
Просечне температуре ваздуха од 2011. до 2020. у поређењу с просеком од 1951. до 1980. године
The graph from 1880 to 2020 shows natural drivers exhibiting fluctuations of about 0.3 degrees Celsius. Human drivers steadily increase by 0.3 degrees over 100 years to 1980, then steeply by 0.8 degrees more over the past 40 years.
Промена просечне глобалне температуре од прединдустријског доба. Људска активност је главни узрок загревања током индустријске ере. Природни чиниоци сразмерно мало доприносе климатској промени.[1]:SPM–7

Глобално загревање је антропогена климатска промена и феномен дуготрајног постепеног повећања просечне температуре ваздуха на Земљи узрокован људским делатностима.[2][3][4] Феномен брже мења климу од свих познатих претходних климатских промена у историји планете.[5] Главни узрок је емисија гасова стаклене баште, већином угљен-диоксида () и метана, који настају сагоревањем фосилних горива у енергетске сврхе.[6] Остали извори емисије су: пољопривреда, производња челика и цемента те крчење шума.[7] Порасту температуре доприноси и губитак снежног покривача који одбија сунчеву светлост и емисија угљен-диоксида из шума погођених сушама. Све то убрзава процес затопљења.[8]

Температуре су на тлу порасле двоструко брже од глобалног просека. Пустиње се проширују,[9] а све су учесталији топлотни таласи и шумски пожари.[10][11] Повећано загревање на Арктику допринело је отапању пермафроста и морског леда те повлачењу ледника.[12] Повећане температуре узрокују и снажније олује и друге временске екстреме.[13] Због промена животне средине, многе врсте су приморане да се преселе из својих станишта — коралних гребена, планина, Арктика и других сличних места — док другима прети опасност од изумирања.[14] Људима прете несташица хране и воде, снажније и чешће поплаве, екстремне врућине, болести и економски губици. Глобално загревање може подстаћи и сеобу становништва.[15][16] Светска здравствена организација (СЗО) сматра феномен као највећу претњу глобалном здрављу у 21. веку.[17][18] Чак и ако људи успеју ублажити будуће загревање, поједине последице — попут пораста нивоа мора, загревања и закисељења океана — потрајаће вековима.[19]

Већ су приметне многе последице садашњег нивоа загревања, који је отприлике 1,2 °C. Међувладин панел о климатским променама (МПКП) предвиђа веће последице када тај број пређе 1,5 °C.[20] Додатно загревање повећава ризик од прекорачења климатских прекретница, од којих је једна отапање Гренландске ледене плоче.[21] Решење проблема обухвата предузимање одређених мера којима би се ограничила количина загревања те прилагодило садашњим и предстојећим климатским променама.[22] Даљње загревање се може ублажити смањењем емисије стакленичких гасова и њиховим уклањањем из атмосфере.[22] Биће потребно прећи с угља на енергију ветра и сунца те повећати енергетску делотворност.[23][24] Емисије ће се додатно смањити преласком на електрична возила и топлотне пумпе.[25][26] Предупређивање крчења шума и пошумљавање могу помоћи апсорпцији .[27]

Bobcat Fire in Monrovia, CA, September 10, 2020
Bleaching damage to the Great Barrier Reef
Примери последица глобалног загревања, одозго надоле у смеру казаљке на сату: Шумски пожар настао због врућине и суше, избељени корали због загревања и закисељавања океана, суша која узрокује несташицу воде и приобалне поплаве којима су допринели олује и пораст нивоа светског мора

Протоколом из Кјота 1997. земље потписнице су се обавезале да ће смањити емисију стакленичких гасова. Државе потписнице Париског споразума договориле су се 2015. да ће задржати загревање испод 2 °C предузимањем различитих мера ублажавања. Међутим, и кад се узму у обзир обавезе прописане споразумом, температура би до краја века могла порасти за приближно 2,7 °C.[28] Да би се пораст зауставио на 1,5 °C, људи морају преполовити емисије до 2030. и постићи нулте нето стопе до 2050.[29][30][31][32]

Температурне промене

[уреди | уреди извор]

Директна инструментална мерења температуре на глобалном нивоу врше се од средине 20. века, а на основу палеоклиматских реконструкција ( анализом седимената, стена, леда из глечера, корала и др.) покушавају се утврдити климатске промене на скалама хиљада и милиона година. Од 19. века дошло је до повећања просечне површинске и океанске температуре Земље, и то за 0,85 °C у периоду 1880-2012, а 0,72 °C у периоду од 1951. до 2012. године, на основу три независна сета мерења.[33] Свака од претходне три деценије је топлија у просеку од било које од деценија у току ере инструменталног мерења глобалних температура, док је прва деценија 21. века најтоплија од свих. Није смислено о температурним променама узрокованим глобалним загревањем говорити на сувише малим скалама времена, јер постоји варијабилност климе, као што је сезонска или деценијска, чији утицаји на резултате мерења нестају тек када се усредње мерења на довољно великим временским скалама.

Температура најнижег слоја Земљине атмосфере (тропосфере) је постала виша од средине 20. века, док се температура стратосфере смањила, на основу мерења вршеним радио-сондама и сателитским сензорима. На основу мерења од 1971. године до 2011. забележен је пораст и температуре површинског слоја океана до дубине од 700 m.

Климатске промене могу бити узроковане различитим факторима: ефекат стаклене баште, промене луминозности Сунца, вулканске ерупције, Миланковићеви циклуси који су последица сложенијих разматрања кретања Земље и дешавају се у периодима већим од оних релевантних за разматрања глобалног загревања.

Ефекат стаклене баште

[уреди | уреди извор]

Ефекат стаклене баште први је предложио Жозеф Фурије,[34] а открио га је 1860. Џон Тиндал.

Када Сунчево зрачење пада на Земљу, део њега бива апсорбован и на тај начин загрева Земљу, док део бива емитован у спољашњи свемир. Да би се остварила енергетска равнотежа, неопходно је да енергија коју Земља прими са Сунца буде једнака енергији коју Земља изгуби у свемиру. Када не би било атмосфере, просечна температура на Земљи би била -18 °C, тј. на овој температури била би успостављена равнотежа. Ефекат стаклене баште назив је за процес којим атмосферски гасови, емисијом и апсорпцијом инфрацрвеног зрачења, доводе до повећања температуре у нижим слојевима атмосфере и на површини Земље. Један део Сунчеве светлости никада не стигне до површине Земље јер се нпр. рефлектује од облаке. Други део долази до површине, од чега се један део те светлости опет одбија и зрачи претежно у инфрацрвеном домену у атмосферу. У атмосфери ова светлост интереагује електромагнетно са атмосферским гасовима, од којих су најзначајнији они са три или више атома, који су у претходних неколико миленијума одржавали просечну температуру Земље на око 15 °C, а то су: угљен-диоксид, метан, водена пара и др. и називају се гасовима стаклене баште. Светлост у интеракцији са њима бива апсорбована и емитована у свим правцима, што значи да један део завршава у спољњем свемиру, тј. Земља губи енергију, док други део емитован у смеру Земље утиче на померање енергетске равнотеже, тј. до повећања температуре Земље.[35] Овај механизам заслужан је за остваривање температуре која омогућава живот на Земљи каквим га данас познајемо. Од доба индустријске револуције људским деловањем су повећане концентрације неких гасова стаклене баште, које су узроковале промене у атмосфери и изазвале феномен који називамо глобалним загревањем.

Слојевити модел

[уреди | уреди извор]

Иако су атмосфера Земље као и Светски океан компликовани неравнотежни системи са сложеним интеракцијама између различитих компоненти тог система, основни механизми који одређују климатске параметре као што је просечна температура Земље могу бити објашњени упрошћеним моделима. Треба имати у виду да су реалистични климатски модели који се користе за предвиђање климе сложене нумеричке симулације које укључују мноштво компликација које нису обухваћене простим моделима. Најпростији аналитички модел климе јесте модел са слојевима, где се различите компоненте климатског система Земље редукују на хомогене слојеве који имају једну температуру. На тај начин, Земља може бити приказана као слој који има температуру ТЗемља. За разумевање елементарне енергетике климатског система неопходно је узети у обзир две ствари: закон очувања енергије и закон зрачења апсолутно црног тела.

Најпростији климатски модел. Земља нема атмосферу, сво зрачење које долази са Сунца Земља израчи као црно тело.

Земља добија енергију од Сунца у виду електромагнетног зрачења, и по закону очувања енергије та енергија мора бити очувана након што пристигло зрачење интереагује са Земљом. Постоје две ствари које се дешавају са пристиглим зрачењем. Део зрачења је рефлектован у Свемир, док је други део апсорбован. За потребе слојевитог модела рефлектовани део зрачења може бити обухваћен једном константом која се зове албедо (α) и узима вредности између 0 и 1. Релевантна физичка величина за енергетску анализу је интензитет зрачења који има јединицу у СИ систему, и мера је енергије електромагнетних таласа која по јединици времена прође кроз јединицу површине, где је енергија по јединици времена снага (изражена у ватима). Уколико је интензитет зрачења који пристиже на Земљу са Сунца Iсунце, онда је интензитет рефлектованог зрачења α·Iсунце, а интензитет апсорбованог зрачења (1-α)·Iсунце. Јасно је да је збир ова два члана због закона очувања једнак укупном интензитету пристиглог зрачења. Зрачење које долази на Земљу може се посматрати само кроз апсорбовано зрачење, јер се рефлектовано зрачење може третирати као да није ни стигло на Земљу. Дакле, интензитет зрачења које долази на Земљу је Iдолазно=(1-α)·Iсунце. Албедо за различите планете је драстично другачији, нпр. Венера због густих облака који добро рефлектују светлост има висок албедо, док је албедо Земље око 0,3.

Други аспект енергетске анализе јесте питање структуре зрачења како Сунца тако и Земље, тј. питање вредности интензитета Сунчевог зрачења, као и спектралних карактеристика тог зрачења, тј. питање тога који део зрачења је израчен са којом фреквенцом. Испоставља се да је модел апсолутно црног тела веома добар модел зрачења објеката као што су Сунце или Земља. Будући да су звезде и планете изузетно компликовани системи, њихова динамика омогућава емисију и апсорбцију светлости произвољне фреквенце, тако да апсолутно црно тело постаје релативно добар модел. Под претпоставком термодинамичке равнотеже, једини параметар који одређује зрачење таквог тела је температура. Апсолутно црно тело зрачи на свим фреквенцама, с тим да је удео зрачења на свакој фреквенци функција температуре тела. Виша температура значи убрзаније случајно кретање унутар тела и процесе који се одвијају на просечно вишим енергијама, тако да ће апсолутна црна тела на вишој температури зрачити електромагнетне таласе виших енергија. Енергија електромагнетног таласа пропорционална је фреквенцији таласа и обрнуто пропорционална таласној дужини. Стога Сунце чија површина има температуру од око 5800 K највише емитује зелену светлост таласне дужине око 500 nm, док површина Земље будући да је на нижој температури углавном емитује инфрацрвену светлост која има значајно вишу таласну дужину и нижу фреквенцу. Уколико се сумира зрачење светлости по свим фреквенцама добија се укупни интензитет зрачења, који се зове Штефан-Болцманов закон и по коме је укупни интензитет израченог зрачења пропорционалан четвртом степену температуре. Из овог закона можемо добити да је интензитет зрачења које пада на Земљу приближно једнак .

Али, за енергетску анализу неопходно је да посматрамо не интензитет већ флукс зрачења, тј. да помножимо зрачење са површином на коју пада. Површина која је релевантна јесте површина пресека Земље, тј. површина сенке Земље. Ово је јасно уколико посматрамо Земљу као да заузима део просторног угла око Сунца. Сунце зрачи светлост равномерно у свим правцима и део простора на ком се налази Земља једнак је пресеку земље тј. , где је радијус Земље. Укупни флукс који пада на земљу једнак је производу интензитета долазног зрачења и површине сенке Земље. Због закона очувања енергије тај упадни флукс мора бити једнак израченом флуксу са површине Земље. Будући да Земља у овом моделу зрачи као апсолутно црно тело, израчена светлост по Штефан-Болцмановом закону једнака је , гдје је емисивност, а Штефан-Болцманова константа. Земља зрачи са целе своје површине, тако да је израчени флукс једнак производу овог интензитета и површине земље . Како су све остале величине познате, температура површине Земље може бити одређена изједначавањем упадног и излазног флукса.

Из ове просте анализе јасно је да је добијена температура од приближно -18 °C прениска у односу на стварну температуру од око 15 °C. Разлог за ову разлику је ефекат стаклене баште, што је механизам којим постојање одређених гасова у атмосфери (гасови стаклене баште), од којих најзначајнију улогу игра угљен-диоксид, узрокује повећање температуре и омогућава постојање биосфере и живота на Земљи какав данас познајемо. Повећање концентрације угљен-диоксида узроковане антропогеном емисијом узрокује додатно повећање температуре у односу на ово равнотежно стање и са собом носи низ последица како по климу Земље, тако и по биосферу и људско друштво.

Модел климе са једним слојем који је најпростији модел који показује ефекат стаклене баште. Слој пропушта соларно зрачење у видљивом делу спектра, али апсорбује инфрацрвено зрачење које долази са Земље. Део зрачења се враћа на Земљу, при чему је крајњи ефекат повећање температуре површине Земље.

У слојевитом моделу, ефекат стаклене баште моделира се кроз један слој који се налази изнад површине Земље и има сопствену температуру. У стварности сви ови гасови имају одређену расподелу по висинама, где концентрација гасова зависи од висина, али у првој апроксимацији можемо третирати овај слој гасова као сферну љуску на одређеној температури. За ефекат стаклене баште кључни су детаљи интеракције светлости са гасовима у атмосфери. Вероватноћа да ће електромагнетно зрачење одређене таласне дужине апсорбовати угљен-диоксид зависи од енергетске разлике између зрачења и енергетских разлика унутар гаса, као што су енергије електронских прелаза, вибрација, ротација и сл. За таласне дужине које су најприсутније у зрачењу са Сунца и Земље најрелевантније су вибрационе моде угљен-диоксида, специфично савијајућа мода где два кисеоника стварају одређен угао у односу на CO2. Ове моде осциловања су значајне јер у зрачењу које долази са Земље највише има зрачења у инфрацрвеном домену што је управо енергија потребна за активацију ових вибрационих мода. С друге стране, светлост која долази са Сунца има много вишу фреквенцу будући да Сунце има много вишу температуру. За светлост која долази са Сунца овај омотач је прозиран, тј. светлост пролази слободно кроз њега.

У овом моделу са једним слојем, постоје два начина на која светлост доспева на Земљу - део светлости доспева директно на Земљу као и у претходном рачуну без слојева, али додатни део светлости такође долази и од светлости коју слој CO2 апсорбује и израчи назад ка Земљи. Уколико применимо закон одржања енергије на спољашњост атмосфере, упадни интензитет Iдолазно као у прошлом примеру треба изједначити са излазним интензитетом, али овај пут са зрачењем црног тела на температури слоја са гасовима стаклене баште. С друге стране интензитет светлости коју зрачи површина Земље треба изједначити са збиром светлости која пролази кроз омотач и зрачења које слој израчи назад ка Земљи. Резултат ове анализе јесте да је температура Земљиног тла око , што је више него реалних , али квалитативни процес је релативно добро обухваћен овом анализом, имајући у виду једноставност модела.

Сложенији модели и повратне спреге

[уреди | уреди извор]

У овом моделу сви параметри су третирани кроз средње вредности, док у стварности постоје значајне просторне разлике у температури између различитих региона, као и временске разлике које се нпр. показују кроз промену годишњих доба. Даље, неопходно је узети у обзир сложену атмосферску и океанску динамику, као и нехомогену расподелу гасова стаклене баште и њихове спектре апсорбције. Унутар климе такође су значајне повратне спреге које постоје у клими - феномен где мењање једног параметра система као што је температура, може да покрене неки други процес, при чему тај нови процес може узроковати додатну промену параметра. Један од тих ефеката који је битан за разумевања ефекта стаклене баште јесте улога водене паре у клими. Иако није практично могуће као у случају CO2 или метана трајно изменити количину воде у атмосфери емисијом, због циклуса воде на Земљи који одржава концентрацију водене паре, вода учествује у једној таквој повратној спрези.

Равнотежна концентрација водене паре одређена је температуром Земље. Уколико је температура на Земљи виша, капацитет атмосфере да прими водену пару је такође повећан. Повишење температуре Земљине површине услед повишених антропогених емисија гасова стаклене баште тако може да узрокује повећање концентрације водене паре, а будући да је водена пара сам гас стаклене баште, то може да доведе до додатног повећања температуре на Земљи. Укључење ове повратне спреге неопходно је за реалистично предвиђање ефеката повећања емисија гасова стаклене баште.

Један ефекат који је исто неопходно укључити у климатску анализу јесте појава облака. Облаци утичу на температуру Земље на два начина - кроз рефлексију зрачења које долази од сунца тако што повећавају албедо, као и тако што сами зраче и део тог зрачења се враћа ка Земљи. Први ефекат снижава температуру на Земљи, док други ефекат повишава температуру. У средњем облаци изазивају хлађење Земље, али повећање концентрације угљен-диоксида у свим битним климатским моделима смањује овај ефекат хлађења.

Начин на који се сви ови феномени могу укључити у модел са слојевима јесте да се дода неограничено велики број слојева, тако да сваки слој може да апсорбује Планков спектар зрачења са Земље. Колико неки слој у спектру апсорбује зависило би од концентрације апсорбујућих молекула као што је угљен-диоксид или облака на тој висини, као и од расподеле зрачења по фреквенцама. Таква анализа где је једини трансфер енергије у атмосфери радијативни (не обухвата конвекцију) може да омогући реконструкцију температурног профила атмосфере (висинске зависности температуре).[36]

Последице

[уреди | уреди извор]

Иако је директни ефекат глобалног загревања повећање температуре на Земљи, промена температуре посредно изазива и низ других ефеката утицајем на сложену атмосферску и океанску динамику.

Повећање температуре

[уреди | уреди извор]

Директни ефекат глобалног загревања је повећање температуре. Утицај промене на температуру зависи од географске локације. Утицај је генерално виши на вишим географским ширинама, због повратне спреге у вези са променом албеда. Због тога што температурну повећање мења структуру земљишта, нпр. топљењем леда, мења се албедо земљишта. Различите површине рефлектују различите уделе електромагнетног зрачења; ледени покривачи који постоје на Гренланду и Антарктику рефлектују много више светлости од копна, а копно више од океана. Почетно загревање на тај начин бива повећано повратном спрегом кроз смањење албеда које узрокује да се више светлости апсорбује и на тај начин температуре додатно повећају. Повећање температуре ће да доведе до повећања броја и интензитета екстремних временских феномена као што су топлотни таласи.

Повећање нивоа воде у океанима

[уреди | уреди извор]

До повећања нивоа воде у океанима са порастом температуре долази на два основна начина: кроз термално ширење и кроз топљење леда који се налази на копну. Удео ова два механизма у порасту нивоа воде је поредив и зависи од периода у ком је температурни раст посматран у прошлости и пројекција климатских модела у будућности. У прошлости је већи део пораста нивоа воде био узрокован термалним ширењем, али се очекује да ће у будућности већи удео да има топљење копненог леда. На основу шестог извештаја Међународног панела о климатским променама између 1971. и 2018. термално ширење објашњава 50% повећања нивоа мора, док је главни фактор између 2006. и 2018. топљење ледених глечера и ледених плоча.[37]

Термално ширење је особина материјала да мењају запремину са променом температуре.

С друге стране, лед који се налази на Земљи може да буде на копну и на води. На основу аргумента базираног на Архимедовом принципу, лед који плута на води не доводи до повећања нивоа океана. Овај аргумент не важи у потпуности за лед на Земљи због тога што је он сачињен од слатке воде која има другачију густину од слане воде у Светском океану[38]. Без обзира на то основни утицај на повећање нивоа мора долази од копненог леда.

Копнени лед се налази у различитим формама на Земљи. Тренутно ефекат топљења глечера, ледених маса на врховима планина који настају од неотопљеног снега, највише доприноси повећању нивоа мора. Међутим, много већа запремина леда се налази у леденим плочама (континенталним глечерима), што су ледени покривачи који се налазе на Гренланду и Антарктику. Уколико би се сав овај лед отопио површина нивоа воде би порасла за 70 метара[39]. Лед на Гренланду и на западном Антарктику је најнестабилнији у односу на промене температуре. Топљење ледених плоча је тешко предвидети. Између осталог, могући су догађаји експоненцијалног топљења ових површина, за шта постоје неки докази из геолошке прошлости (Хајнрихови догађаји).

На ивици ледених плоча налазе се ледене полице које плутају у мору. 2002. дошло је до непредвиђеног колапса ледене полице Ларсен Б на Антарктику. Иако овај лед плута на води и нема битан директан утицај на повећање нивоа мора, након што се његовим откидањем формирају ледени брегови, ледена плоча је због специфичне конфигурације терена изложена већој површини мора које се загрева. То повећава брзину токова леда на леденој плочи и постоји могућност да ово може покренути убрзани процес топљења ових структура, који је много већи од конзервативних процена базираних на предвидљивијим процесима.

Измене образаца у времену

[уреди | уреди извор]

Због глобалног загревања очекују се промене у метеоролошким феноменима на Земљи, које обухватају промену количине падавина у различитим регионима Земље, природе ветрова, броја и интензитета тропских циклона, и сл.

Иако више температуре генерално значе, због повећања равнотежног напона паре, већу количину падавина, овај ефекат је веома осетљив у зависности од региона. Нпр, у околини екватора количина падавина је примарно одређена Хадлијевом циркулацијом, где се екватор највише загрејава због геометрије Земље. Топли ваздух на екватору се конвективно диже, хлади и испушта у виду кише у околини екватора, и тај ваздух који је исушен завршава око 30 степена географске ширине, где се због сувог ваздуха налазе пустиње. Сматра се да је Хадлијева циркулација осетљива на промену температуре, и да ће ефекат на климу бити већа количина кише око екватора, али и више суша у околини повратника. Промена температуре ће исто узроковати промену у природи монсуна.

Утицај на биосферу

[уреди | уреди извор]

Утицај промене у температури и концентрација угљен-диоксида зависи од типа биома. Очекује се да ће глобално загревање довести до смањења тундри. С друге стране, повећање нивоа угљен-диоксида може имати ефекат поспешења пољопривредне производње услед ефекта CO2 фертилизације.

Једна од последица глобалног загревања је постепено уништавање коралних гребена, који су изузетно осетљиви на промене температуре. Корали представљају колоније генетски идентичних животиња које се називају полипима. Током векова, њихови скелетони изграђују гребене, који су станиште разних животних форми. Велики број корала долази до хране кроз симбиотски однос са зооксантелама, а то су једноћелијски организми који енергију добијају од Сунца. Они им такође дају и боју. Повећање температуре узрокује да зооксантеле напуштају корале, и тада корали бивају избељени. Због прекидања симбиотског односа корали постепено умиру.

Верује се да је око 80% северног (уједно и највећег) дела Великог коралног гребена обухваћено овим ефектом. Ово је нарочито било наглашено због додатног доприноса температури због ефекта Ел Нињо 2016. године.[40]

Економска и политичка дебата

[уреди | уреди извор]

Све већа присутност научних спознаја о глобалном отопљењу у јавности је резултирала многим политичким и економским расправама и дебатама.[41] Сиромашне регије, посебно у Африци, изложене су највећем ризику од очекиваних ефеката глобалног отопљења, а њихове емисије стакленичких гасова су изразито мале у односу на развијени свет.[42] Питање климатских промена је подстакло расправу о користима ограничавања индустријске емисије стакленичких гасова с обзиром на трошкове које би такве промене донеле. Било је расправа у неколико земаља о трошковима и предностима проналажења и кориштења алтернативних извора енергије у циљу смањења емисије угљеника.[43] Неки економисти су покушали проценити укупне нето економске трошкове штета од климатских промена широм света. Такве процене су до сада биле без коначних закључака, неке процене вредности су се кретале од -10 US$ по тони угљеника (tC) (-3 US$ по тони угљен-диоксида) до 350 US$/tC (95 US$ по тони угљен-диоксида), док просек износи 43 US$ по тони угљеника (12 US$ по тони CO2).[44] Новије студије показале су да тзв. „зелени“ приступи енергији, попут биогорива (нпр. кукурузног етанола), такође резултирају у испуштању CO2 у атмосферу[45]. Истовремено, подаци Светске Банке говоре да је промена намене за земљишта која су до сада кориштена за производњу хране, у производњу биогорива, удвостручило цену хране у свету од 2005-2008, повећавајући глад нарочито у најсиромашнијим деловима света.[46]

Париски климатски споразум

[уреди | уреди извор]

196 земаља је преговарало и закључно са 2021. 191 земља су потписнице Париског климатског споразума, који је постигнут у оквиру Уједињених нација. Циљ овог споразума је смањење и ублажење ефеката глобалног загревања, као и регулисање финансија у циљу смањења глобалних емисија гасова стаклене баште. План је да се глобални пораст температуре одржи испод 2 °C у односу над пред-индустријски ниво. Многи су критиковали план као недовољно обавезујући са странке потписнице.

Научни консензус и друштво

[уреди | уреди извор]

Научни консензус

[уреди | уреди извор]
Академске студије научне сагласности о томе да ли је глобално загревање узроковано људским активностима међу климатских стручњацима показује готово једногласан консензус.[47][48] Студије такође показују да је степен консензуса у узајамној вези с експертизом у климатологији.[49]

Постоји готово једногласан научни консензус да се клима загрева и да је то узроковано људским делатностима. Сагласност је у новијој литератури достигла више од 99%.[48][50] Старија истраживања су показала да се од 90% до 100% климатолога слаже око тога да човечанство игра улогу у узроковању климатских промена. Подаци тих истраживања прикупљени су на основу конкретног питања и одговора.[51][52] Сва научна тела националног или међународног положаја слажу се с оним мишљењем.[53][54][55] Достигнут је и консензус да треба предузети одговарајуће мере ради заштите људи од утицаја климатских промена. Националне академије наука позвале су светске лидере да смање испуштање штетних гасова.[56][57]

Научна расправа се одвија у чланцима из часописа који се стручно рецензирају. Научници их процењују сваких неколико година у извештајима Међувладиног панела о климатским променама.[58] Извештај панела о процени за 2021. наводи да људи „недвосмислено узрокују климатске промене”.[48]

Порицање и дезинформације

[уреди | уреди извор]
Подаци су пажљиво изабрани и издвојени из кратких раздобља како би се лажно тврдило да се глобална температура не повисује. Плаве линије тренда показују кратка раздобља која се употребљавају за прикривање дугорочних трендова загревања (црвене линије). Плаве тачке представљају паузу глобалног загревања.[59]

На јавну расправу о климатским променама снажно су утицали њихово порицање и дезинформације. Настали су у Сједињеним Америчким Државама и отад су се проширили на друге земље, нарочито на Канаду и Аустралију. Актери који стоје иза порицања климатских промена обликују добро финансирану и релативно усклађену коалицију компанија за фосилна горива, индустријских група, конзервативних аналитичких центара и дисидентских научника.[60][61] Као и претходно код дуванске индустрије, главна стратегија тих група била је стварање сумње у научне податке и резултате.[62][61] Многи који поричу, одбацују или држе неоправдану сумњу у научни консензус о антропогеним климатским променама означени су као „скептици у погледу климатских промена”. Неколико научника је приметило да је то погрешан назив.[63][61]

Постоје различите варијанте порицања: неки поричу да се загревање уопште догађа; неки признају загревање, али га приписују природним чиниоцима; неки умањују негативне утицаје климатских промена.[64] Производња несигурности у вези с науком касније је довела до произведене контроверзе — стварања уверења да постоји значајна несигурност у вези с климатским променама у научној заједници да би се одгодиле промене политике.[65] Стратегије за промовисање тих замисли јесу приговарање научним институцијама и преиспитивање побуда појединачних научника.[64][66] Неразумевање климатских промена додатно је подстакла соба одјека блогова и медија који их поричу.[67]

Јавна свест и мишљење

[уреди | уреди извор]

Климатске промене су привукле пажњу међународне јавности крајем осамдесетих година 20. века.[68] Због збуњујућег медијског извештавања почетком деведесетих, људи су често мешали климатске промене с другим еколошким проблемима, попут оштећења озонског омотача.[69][70] У популарној култури, први филм који је доспео до масовне јавности о овој теми био је Дан после сутра 2004. године, а после неколико година премијерно је приказан документарни филм Непријатна истина Ала Гора. Књиге, приче и филмови о климатским променама припадају жанру климатске фантастике.[68]

Постоје значајна регионална, полна, старосна и политичка разилажења како у забринутости јавности за климатске промене, тако и у њиховом схватању. Образованије особе, а у неким земљама жене и млађе особе, чешће виде климатске промене као озбиљну претњу.[71] Постоји и јаз међу поборницима у многим земљама,[72] а државе с високим емисијама угљен-диоксида () обично су мање забринуте.[73] Ставови о узроцима климатских промена увелико се разликују међу земљама.[74] С временом је забринутост порасла до тачке у којој већина грађана у многим земљама сад изражава висок ниво забринутости због климатских промена или их посматра као глобално ванредно стање.[72][75][76] Виши степен забринутости повезан је са снажнијом јавном подршком политикама које се баве климатским променама.[77]

Протести и тужбе

[уреди | уреди извор]
Протести деце у Торонту, у Канади, против глобалног загревања

Популарност климатских протеста порасла је десетих година 21. века. Демонстранти захтевају од политичких вођа да предузму мере за спречавање климатских промена. Протести могу бити у облику јавних демонстрација, дивестиције фосилних горива, тужби и других активности.[78] У значајне демонстрације спада Школски штрајк за климу. У тој иницијативи, млади људи широм света протестују од 2018. тако што петком изостају из школе, надахнути шведском тинејџерком Гретом Тунберг.[79][80] Огромне акције грађанске непослушности група попут Побуне против истребљења протестовале су ометањем саобраћаја и јавног превоза.[81] Парнице се све више употребљавају као средство за јачање климатских акција јавних установа и компанија. Активисти покрећу и тужбе које циљају на владе и захтевају од њих да предузму амбициозне мере или спроводе постојеће законе о климатским променама.[82] Тужбе против компанија које сагоревају фосилна горива углавном траже надокнаду за губитак и штету.[83]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ IPCC AR6 WG1 2021
  2. ^ Shaftel, Holly. „Overview: Weather, Global Warming and Climate Change”. NASA. Приступљено 26. 12. 2021. 
  3. ^ Selin, Henrik. „global warming | Definition, Causes, Effects, Solutions, & Facts”. Britannica (на језику: енглески). Приступљено 26. 12. 2021. 
  4. ^ America's Climate Choices: Panel on Advancing the Science of Climate Change; National Research Council (2010). Advancing the Science of Climate Change. Washington, D.C.: The National Academies Press. ISBN 978-0-309-14588-6. 
  5. ^ IPCC SR15 Ch1 2018, стр. 54: These global-level rates of human-driven change far exceed the rates of change driven by geophysical or biosphere forces that have altered the Earth System trajectory in the past…
  6. ^ „Joint Science Academies' Statement” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 09. 2013. г. Приступљено 9. 8. 2010. 
  7. ^ Our World in Data, 18 September 2020
  8. ^ IPCC AR6 WG1 Technical Summary 2021, стр. 59: The combined effect of all climate feedback processes is to amplify the climate response to forcing...
  9. ^ Lu, Jian; Gabriel A. Vecchi, Thomas Reichler (2007). Expansion of the Hadley cell under global warming (PDF). Архивирано из оригинала 17. 12. 2008. г. Приступљено 20. 06. 2017. , Geophysical Research Letters 34: L06805.
  10. ^ IPCC SRCCL 2019, стр. 7: Since the pre-industrial period, the land surface air temperature has risen nearly twice as much as the global average temperature (high confidence). Climate change... contributed to desertification and land degradation in many regions (high confidence).
  11. ^ IPCC SRCCL 2019, стр. 45: Climate change is playing an increasing role in determining wildfire regimes alongside human activity (medium confidence), with future climate variability expected to enhance the risk and severity of wildfires in many biomes such as tropical rainforests (high confidence).
  12. ^ IPCC SROCC 2019, стр. 16: Over the last decades, global warming has led to widespread shrinking of the cryosphere, with mass loss from ice sheets and glaciers (very high confidence), reductions in snow cover (high confidence) and Arctic sea ice extent and thickness (very high confidence), and increased permafrost temperature (very high confidence).
  13. ^ USGCRP Chapter 9 2017, стр. 260
  14. ^ EPA (19. 1. 2017). „Climate Impacts on Ecosystems”. Архивирано из оригинала 27. 1. 2018. г. Приступљено 5. 2. 2019. „Mountain and arctic ecosystems and species are particularly sensitive to climate change... As ocean temperatures warm and the acidity of the ocean increases, bleaching and coral die-offs are likely to become more frequent. 
  15. ^ Cattaneo et al. 2019
  16. ^ UN Environment, 25 October 2018.
  17. ^ IPCC AR5 SYR 2014, стр. 13–16
  18. ^ WHO, Nov 2015: "Climate change is the greatest threat to global health in the 21st century. Health professionals have a duty of care to current and future generations. You are on the front line in protecting people from climate impacts – from more heat-waves and other extreme weather events; from outbreaks of infectious diseases such as malaria, dengue and cholera; from the effects of malnutrition; as well as treating people that are affected by cancer, respiratory, cardiovascular and other non-communicable diseases caused by environmental pollution."
  19. ^ IPCC SR15 Ch1 2018, стр. 64: Sustained net zero anthropogenic emissions of and declining net anthropogenic non- radiative forcing over a multi-decade period would halt anthropogenic global warming over that period, although it would not halt sea level rise or many other aspects of climate system adjustment.
  20. ^ IPCC SR15 Summary for Policymakers 2018, стр. 7
  21. ^ IPCC AR6 WG1 Technical Summary 2021, стр. 71
  22. ^ а б NASA, Mitigation and Adaptation 2020
  23. ^ United Nations Environment Programme 2019, стр. xxiii, Table ES.3
  24. ^ Teske, ed. 2019, стр. xxvii, Fig.5.
  25. ^ United Nations Environment Programme 2019, Table ES.3 & p. 49
  26. ^ NREL 2017, стр. vi, 12
  27. ^ IPCC SRCCL Summary for Policymakers 2019, стр. 18
  28. ^ United Nations Environment Programme 2021, стр. 36: "A continuation of the effort implied by the latest unconditional NDCs and announced pledges is at present estimated to result in warming of about 2.7 °C (range: 2.2–3.2 °C) with a 66 per cent chance."
  29. ^ IPCC SR15 Ch2 2018, стр. 95–96: In model pathways with no or limited overshoot of 1.5 °C, global net anthropogenic emissions decline by about 45% from 2010 levels by 2030 (40–60% interquartile range), reaching net zero around 2050 (2045–2055 interquartile range)
  30. ^ IPCC SR15 2018, стр. 17, SPM C.3:All pathways that limit global warming to 1.5 °C with limited or no overshoot project the use of carbon dioxide removal (CDR) on the order of 100–1000 GtCO2 over the 21st century. CDR would be used to compensate for residual emissions and, in most cases, achieve net negative emissions to return global warming to 1.5 °C following a peak (high confidence). CDR deployment of several hundreds of GtCO2 is subject to multiple feasibility and sustainability constraints (high confidence).
  31. ^ Rogelj et al. 2015
  32. ^ Hilaire et al. 2019
  33. ^ Stocker, T.F.; Qin, D.; Plattner, G.-K.; Tignor, M.; Allen, S.K.; Nauels, A.; Boschung, J.; Xia, Y.; Bex, V.; Midgley, P.M. IPCC, 2013: Climate Change 2013: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA: Cambridge University Press. стр. 1535pp. 
  34. ^ Wogan, David (16. 5. 2013). „Why we know about the greenhouse gas effect”. Scientific American. Springer Nature. Приступљено 24. 4. 2016. 
  35. ^ „What Is the Greenhouse Effect?”. www.acs.org. American Chemical Society. Приступљено 24. 4. 2016. 
  36. ^ Marshall, John (2008). Atmosphere, ocean, and climate dynamics : an introductory text. R. Alan Plumb. Amsterdam: Elsevier Academic Press. ISBN 978-0-08-055670-3. OCLC 662453156. 
  37. ^ „Sixth Assessment Report — IPCC”. Приступљено 2021-08-27. 
  38. ^ Noerdlinger, Peter D.; Brower, Kay R. (2007-07-01). „The melting of floating ice raises the ocean level”. Geophysical Journal International. 170 (1): 145—150. ISSN 0956-540X. doi:10.1111/j.1365-246X.2007.03472.x. 
  39. ^ Archer, David (2012). Global warming : understanding the forecast (2nd ed изд.). Hoboken, N.J.: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-94341-0. OCLC 703208226. 
  40. ^ Baez, John (22. 4. 2016). „Bleaching of the Great Barrier Reef”. johncarlosbaez.wordpress.com. Приступљено 24. 4. 2016. 
  41. ^ Weart, Spencer (2006), The Public and Climate Change u Weart, Spencer: The Discovery of Global Warming Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2016), American Institute of Physics
  42. ^ Revkin, Andrew, (2007), Poor Nations to Bear Brunt as World Warms, The New York Times
  43. ^ EU agrees on carbon dioxide cuts, BBC, 9. mart 2007
  44. ^ Summary for Policymakers, Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change
  45. ^ „Tallying Biofuels' Real Environmental Cost”. Архивирано из оригинала 26. 08. 2013. г. Приступљено 26. 02. 2017. 
  46. ^ „World Bank Chief: Biofuels Boosting Food Prices”. Архивирано из оригинала 26. 02. 2017. г. Приступљено 26. 02. 2017. 
  47. ^ Powell, James Lawrence (20. 11. 2019). „Scientists Reach 100% Consensus on Anthropogenic Global Warming”. Bulletin of Science, Technology & Society. 37 (4): 183—184. S2CID 213454806. doi:10.1177/0270467619886266. Приступљено 15. 11. 2020. 
  48. ^ а б в Lynas, Mark; Houlton, Benjamin Z; Perry, Simon (2021). „Greater than 99% consensus on human caused climate change in the peer-reviewed scientific literature”. Environmental Research Letters. 16 (11): 114005. Bibcode:2021ERL....16k4005L. ISSN 1748-9326. S2CID 239032360. doi:10.1088/1748-9326/ac2966. 
  49. ^ Cook et al. 2016
  50. ^ Powell, James (20. 11. 2019). „Scientists Reach 100% Consensus on Anthropogenic Global Warming”. Bulletin of Science, Technology & Society. 37 (4): 183—184. S2CID 213454806. doi:10.1177/0270467619886266. Приступљено 15. 11. 2020. 
  51. ^ Cook et al. 2016
  52. ^ NASA, Scientific Consensus 2020
  53. ^ NRC 2008, стр. 2
  54. ^ Oreskes 2007, стр. 68
  55. ^ Gleick, 7 January 2017
  56. ^ Joint statement of the G8+5 Academies (2009)
  57. ^ Gleick, 7 January 2017.
  58. ^ Royal Society 2005.
  59. ^ Stover 2014.
  60. ^ Dunlap & McCright 2011, стр. 144, 155
  61. ^ а б в Björnberg et al. 2017
  62. ^ Oreskes & Conway 2010
  63. ^ O’Neill & Boykoff 2010
  64. ^ а б Björnberg et al. 2017
  65. ^ Dunlap & McCright 2015, стр. 308.
  66. ^ Dunlap & McCright 2011, стр. 146.
  67. ^ Harvey et al. 2018
  68. ^ а б Weart "The Public and Climate Change (since 1980)"
  69. ^ Newell 2006, стр. 80
  70. ^ Yale Climate Connections, 2 November 2010
  71. ^ Pew 2015, стр. 10.
  72. ^ а б Pew 2020.
  73. ^ Pew 2015, стр. 15.
  74. ^ Yale 2021, стр. 7.
  75. ^ Yale 2021, стр. 9
  76. ^ UNDP 2021, стр. 15.
  77. ^ Smith & Leiserowitz 2013, стр. 943.
  78. ^ Gunningham 2018.
  79. ^ The Guardian, 19 March 2019
  80. ^ Boulianne, Lalancette & Ilkiw 2020.
  81. ^ Deutsche Welle, 22 June 2019.
  82. ^ Connolly, Kate (29. 4. 2021). „'Historic' German ruling says climate goals not tough enough”. The Guardian. Приступљено 1. 5. 2021. 
  83. ^ Setzer & Byrnes 2019.

Литература

[уреди | уреди извор]

Извештаји МПКП-а

[уреди | уреди извор]

Први извештај радне групе АР4

[уреди | уреди извор]

Други извештај радне групе АР4

[уреди | уреди извор]

Трећи извештај радне групе АР4

[уреди | уреди извор]


Први извештај радне групе АР5

[уреди | уреди извор]

Други извештај радне групе АР5


Трећи извештај радне групе АР5

[уреди | уреди извор]

Обједињени извештаји радне групе АР5

[уреди | уреди извор]


Посебан извештај: Глобално загревање од 1,5 °C

[уреди | уреди извор]


Посебан извештај: Климатске промене и тло

[уреди | уреди извор]


Посебан извештај: Океан и критосфера у доба климатских промена

[уреди | уреди извор]

Први извештај радне групе АР6

[уреди | уреди извор]

Други стручно рецензирани извори

[уреди | уреди извор]

Књиге, извештаји и правни документи

[уреди | уреди извор]

Нетехнички извори

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Научне
Образовне