Пређи на садржај

Готфрид Хелнвајн

С Википедије, слободне енциклопедије
Готфрид Хелнвајн
Лични подаци
Датум рођења(1948-10-08)8. октобар 1948.
Место рођењаБеч, Аустрија
Уметнички рад
Пољесликарство, фотографија, инсталације
Правацхиперреализам, инсталације, перформанс
Најважнија дела

Готфрид Хелнвајн (Беч, 8. октобра 1948) аустријско-ирски је ликовни уметник, сликар, фотограф, уметник које се бави инсталацијама и перформансом.

Радови[уреди | уреди извор]

Хелнвајн је студирао на Академији ликовних уметности у Бечу (Академие дер Билденден Кüнсте, Wиен). Додељена му је награда Мастер-клас (Меистерсцхулпреис) Академије ликовних уметности у Бечу, награда Кардинал-Кениг и награда Теодор-Кернер.

Радио је као сликар, цртач, фотограф, муралиста, вајар, бавио се инсталацијама и перформансом, користећи широк дијапазон различитих техника и медија.

Његов рани опус састоји се углавном од хиперреалистичких акварела који приказују повређену и злостављану децу, као и од перформанса – често са децом – у јавним просторима. Хелнвајн се превасходно бави мотивима психолошке и социолошке анксиозности, историјским питањима и политичким темама. Као резултат тога, његов рад се често сматра провокативним и контроверзним.

Рођен у Бечу, Хелнвајн је део традиције која сеже уназад до XVIII века, којој припадају Месершмитове фигуре које праве гримасе. Такође, његови радови имају заједничких одлика са радовима Хермана Нича и Рудолфа Шварцкоглера, такође бечких уметника, који приказују своја сопствена тела у референтним оквирима повреда, бола и смрти. Фасцинираност језиком тела сеже уназад све до експресивних гестова у делу Егона Шилеа.[1]

Глава детета[уреди | уреди извор]

Људска ситуација постала је његова тематска преокупација, и то је остала током читаве његове каријере. Метафором његове уметности, премда она укључује и аутопортрете, доминира слика повређеног детета које носи физичке и емотивне ожиљке.[2]

Године 2004. Музеј ликовне уметности Сан Франциска организовао је прву самосталну изложбу радова Готфрида Хелнвајна у једном америчком музеју насловљену „Дете, радови Готфрида Хелнвајна“ у Калифорнијској палати Легије части.[3] Изложбу је видело скоро 130.000 посетилаца, а лист Сан Франциско кроникл прогласио ју је најзначајнијом изложбом неког савременог уметника у 2004.

Државни музеј Русије Санкт Петерсбург, Хелнвајнова „Глава детета“ („Киндскопф“, 1991, уље и акрилик на платну, 600 x 400 цм); на фотографији се види постављане овог рада у оквиру ретроспективе Готфрида Хелнвајна, 1997, (збирка Државног музеја Русије у Санкт Петерсбургу)

Стивен Вин, критичар уметности и културе у листу Кроникл, написао је поводом ове изложбе: „Хелнвајнове фотореалистичке слике великог формата, на којима су приказана деца различитог изгледа, смело истражују домен подсвесног. Невиност, сексуалност, виктимизација и присебност која заокупља пажњу посматрача надиру и светлуцају у Хелнвајновим узнемирујућим делима.“[4]

Хари С. Паркер III, директор Музеја ликовне уметности Сан Франциска овако је објаснио у чему је значај Хелнвајнове уметности: „За Хелнвајна, дете је симбол невиности, али и изневерене невиности. У данашњем свету, зле силе рата, сиромаштва и сексуалног израбљивања, као и затупљујући утицај савремених медија који су попут грабљивица, насрћу на врлину деце. Роберт Флин Џонсон, кустос ове изложбе, направио је мисаоно подстицајан избор радова из Хелнвајновог опуса и написао је веома информативан есеј о његовој уметности. Међу Хелнвајнова дела која се баве децом спадају слике, цртежи и фотографије, и она варирају у распону од суптилне недокучивости до призора огољене бруталности. Наравно, бруталне сцене – погледајте само Масакр невиних – представљају важне и редовно коришћене мотиве у историји уметности. Оно што Хелнвајнову уметност чини значајном је њена способност да нас натера да размишљамо емотивно и интелектуално о веома експресивним темама које он одабира. Многи сматрају да музеји треба да представљају склониште у коме ће људи доживети смирену лепоту која је одвојена од грубости овога света. Ова идеја изневерава сврху постојања уметности, функцију музеја и интелектуалну радозналост публике. Изложба „Дете: радови Готфрида Хелнвајна“ многе ће надахнути и просветлити; неке ће свакако узнемирити. Није само право, већ је и обавеза музеја да приказује уметност која се бави важним и каткада контроверзним темама у нашем друштву.“[5]

Стрипови и тривијална уметност[уреди | уреди извор]

Један други наглашен елемент у његовом раду представљају стрипови. Хелнвајн је наслутио надмоћност живота у стриповима у поређењу са стварним животом још као дете. У интервјуу објављеном у једном часопису објаснио је своју опседнутост Дизнијевим ликовима. Одрастајући у суморном, разрушеном Бечу после рата, дечак је био окружен људима смркнутих лица које су прогањала сећања на недавну прошлост о којој никада нису били у стању да говоре. Оно што му је променило живот био је први стрип на немачком о Паји Патку који је његов отац донео кући једнога дана. Када је отворио стрип, осећао се као да је најзад стигао у свет коме припада: „...један пристојан свет у коме човека може спљескати парни ваљак или му се деси да буде избушен мецима, а да не претрпи никакве озбиљније озледе. Свет у коме су људи још увек изгледали како доликује, само што су имали жуте кљунове или црне кугле уместо носева.“ (Хелнвајн[6])[7]

Године 2000. Музеј модерне уметности у Сан Франциску представио је Хелнвајнову слику „Миш И“ (1995, уље и акрилик на платну, 210 цм x 310 цм) у оквиру изложбе Тамна страна земље игре: слике детињства из колекције Логан.

Алиша Милер овако је прокоментарисала Хелнвајнов рад у часопису Артвик: „У ’Тамној страни земље игре’, дражесна љупкост вољених играчака и јунака цртаних филмова постаје претећа и монстуозна. Велики број радова карактеришу својства дечијих кошмара. У тим сновима, много пре било каквог одраслог поимања специфичних болова и зала које живот доноси, познати и утешни предмети и слике из света детета раздирани су нечим неприличним. За децу, која не разумеју чега стварно треба да се плаше, ти снови наговештавају некакав бол и узнемиравање који вребају у пејзажу. Можда ниједно дело на овој изложби не оличава боље ову тврдњу од ’Микија’ Готфрида Хелнвајна.“ Његов портрет Дизнијевог омиљеног миша заузима читав један зид галерије; приказано из перспективе са стране, његово ведро, пријатељско лице делује некако притворно и сумњиво. Његов широки осмех, који уоквирује низ сјајних зуба, делује више као режање или кежење. Ово је Мики као господин Хајд, његова скривена друга личност која је сада изложена погледу на узнемирујући начин. Хелнвајнов Мики насликан је у тоновима сивог, као да се види на екрану старог црно-белог телевизора. Намена ове слике је да нас пренесе до светлуцавих ивица наших сећања из детињства, у време које било замисливо невиније, без злочина и кривице. Али Микијево застрашујуће држање наговештава шта нас чека...“[8]

Премда је Хелнвајнов рад укорењен у наслеђу немачког експресионизма, он је апсорбовао и елементе америчке поп културе. Током седамдесетих година XX века, почео је да укључује ликове из цртаних филмова у своје слике. У неколико интервјуа је тврдио: „Научио сам више од Паје Патка него у свим школама које сам икада похађао.“ Коментаришући овај аспект Хелнвајновог рада, Џулија Паскал написала је у часопису Њу стејтсмен: „Његов рани акварел Пеинлицх (Непријатно)[9] приказује типичну девојчицу из педесетих година прошлог века, одевену у розе хаљиницу и са стрипом у руци. Њена невина љупкост уништена је бразготином која јој ружи образ и уста. То изгледа као резултат сусрета Паје Патка и Менгелеа.“[10]

Живећи између Лос Анђелеса и Ирске, Хелнвајн је сусрео и фотографисао Ролингстонсе у Лондону, а његов портрет Џона Ф. Кенедија објављен је на насловној страни магазина Тајм поводом двадесете годишњице убиства америчког председника.[11] Његов аутопортрет у коме је себе приказао као човека који вришти, сав у завојима, ослепљен виљушкама . искоришћен је за омот албума Помрачење (Блацкоут) групе Скорпионс. Енди Ворхол, Мухамед Али, Вилијам Бароуз[тражи се извор] и немачки индустријски метал бенд Рамштајн[тражи се извор] позирали су му; нека од његових дела појавила су се у оквиру књижице која је пратила албум Мајкла Џексона Историја (Хисторy).[12] Алудирајући на пад Берлинског зида, Хелнвајн је написао књигу Неке чињенице о мени заједно са Марленом Дитрих.[13] Године 2003. спријатељио се са Мерилином Менсоном[тражи се извор] и започео са њим сарадњу на мултимедијалном уметничком пројекту Златно доба гротеске и на неколико експерименталних видео пројеката. Међу његовим често објављиваним радовима је пародија чувене слике Едварда Хопера Ноћне птице (Нигхтхаwкс) насловљена Булевар пропалих снова. Ова слика инспирисала је истоимену песму групе Грин деј.[14]

Разматрајући призоре на његовим сликама од седамдесетих година до данас, уочавају се веома различити утицаји у распону од Боша, Гоје, Џона Хартфилда, Бојса до Микија Мауса, а све је то прошло кроз филтер његовог послератног детињства проведеног у Бечу.[15] „Хелнвајново дело обједињује потпуне супротности: тривијално се смењује са визијама духовне пропасти, божанско у детету супротстављено је ужасавајућим призорима злостављања деце. Међутим, насиље остаје његова основна тема – физичке и емотивне патње које људска бића себи међусобно наносе.“[16]

Аутопортрети[уреди | уреди извор]

Аутопортрет на коме је приказана уметникова глава, усправна и са повезом преко очију, обливена крвљу, појављује се два пута у Хелнвајновом триптиху Тихи сјај авангарде . Панел у средини приказује увећану репродукцију слике Каспара Давида Фридриха Ледено море, призор катастрофе из 1823/24. године, који се углавном тумачи као романтична алегорија о силама природе које се показују јачим од сваког људског напора. Хелнвајн је поредио „смирено театарски“ екстатични став приказан на његовом аутопортрету са херојском позом мученичког лика Светог Себастијана, и он генерализује обоје да би приказао ране уметника XX века, приказујући га као неку врсту фигуре спаситеља. Уз то, поетски назив слике усмерава посматрача на праву страну. Визуелна монтажа савременог уметника као Човека туге и Фридриховог пејзажа пројектује пропале наде у романтичарску побуну у садашњост, у протестно размишљање о савремености, које је постало интровертно и мазохистичко, и његово прекорачење естетских граница. Да ли се то романтизам враћа? – Не; заправо, он никада није ни отишао из савремености. Али његова побуна је спутавајућа и интровертира себе у „корпусу метафизике“ савремених уметника у сопствено тело и крв. Отуда и за Хелнвајна повратак романтизма доводи до наглашавања само једног од његових парцијалних аспеката, стилизације у виду аутопортрета протеста интровертираног у мучеништво, које је историјски некада било на контрадикторан начин повезано са друштвеном опозицијом, побуном и утопијом.[17]

Референце на Холокауст[уреди | уреди извор]

Готфрид Хелнвајн, „Епифанија I (Поклоњење мудраца)“, комбинована техника на платну, 1996.

Мичел Вексмен је 2004. године написао у лосанђелеском листу Џуиш џорнал: „Најснажније слике које се баве темама нацизма и Холокауста потичу од Анселма Кифера и Хелнвајна, премда се Киферови радови умногоме разликују од Хелнвајнових по његовој заокупљености деловањем немачке агресије на националну психу и сложеношћу немачког културног наслеђа. Кифер је познат по својим евокативним и осећајним сликама огољених немачких пејзажа. Међутим, и Киферова и Хелнвајнова дела су прожета личним искуством одрастања после рата у земљи где се говори немачки језик... Вилијем Бароуз рекао је да америчка револуција почиње у књигама и музици, а политички оперативци спроводе у дело промене после тога. Овоме можда можемо додати уметност. А Хелнвајнова уметност можда поседује способност да подстакне промене тиме што ће поцепати вео политичке коректности како би ухватила примитивни гест који је прирођен уметности.“[18]

Једна од најчувенијих слика у Хелнвајновом опусу је Епифанија I – Поклоњење мудраца, (1996, уље и акрилик на платну, 210 цм x 333 цм, колекција Музеја уметности у Денверу). То је део серије од три слике: Епифанија I, Епифанија II (Обожавање пастира), Епифанија III (Представљање у храму), настале између 1996. и 1998. На слици Епифанија I, СС официри окружују мајку и дете. Судећи по њиховим погледима и гестовима, чини се да су заинтересовани за детаље као што су глава, лице, леђа и гениталије. Распоред фигура очито је повезан са мотивом и иконографијом поклоњења три мудраца, што је била често присутна тема нарочито у немачким, италијанским и холандским сликама из XV века. Џулија Паскал написала је о овом делу следеће у часопису Њу стејтсмен: „У овој сцени на тему Христовог рођења, делу једног аустријског католика, нема три мудраца са поклонима. Око Богородице и детета стоје пет СС оффицира пуни поштовања, очито пуни пијетета према идеализованој, плавокосој Девици. Малени Христос, који стоји Марији у крилу, пркосно гледа са платна.“ Често је изношено мишљење да Хелнвајнов новорођени Исус представља Адолфа Хитлера.[19]

Радови за сцену[уреди | уреди извор]

Хелнвајн је такође познат по својим радовима за сцену и костимима за позориште, балет и оперу. Међу њима су: „Магбет“ Вилијема Шекспира, (редитељ, кореограф: Јохан Кресник), позориште у Хајделбергу, 1988, Народно позориште (Волксбüхне) Берлин, 1995; Прогањање и убиство Жан Пола Мараа, у извођењу Драмске групе азила у Шарентону, у режији господина де Сада“ Петера Вајса, (редитељ: Јохан Кресник), Народно позориште у Штутгарту, 1989; „Пазолини, Тестамент леша“, (редитељ: Јохан Кресник), Немачко позориште у Хамбургу, 1996; „Хамлетмашина“ Хајнера Милера, (редитељ: Герт Хоф), 47. берлински фестивал, Берлин 1997, Муффатхалле, Минхен, 1997; „Живот развратника“ Игора Стравинског, (редитељ: Јирген Флим), у Државној опери у Хамбургу, 2001; „Рај и пери“, ораторијум Роберта Шумана, (редитељ, кореограф: Грегор Сајферт & Цомпагние Берлин), Роберт-Сцхуманн-Фестивал 2004, Тонхалле Диселдорф; „Каваљер с ружом“ Рихарда Штрауса, (редитељ: Максимилијан Шел) у Опери у Лос Анђелесу, 2005,[20] и у Израелској опери у Тел Авиву, 2006; „Нибелуншки прстен, део I, Рајнско злато и Валкира“, кореографско позориште по делу Рихарда Вагнера, (редитељ, кореограф: Јохан Кресник), Опера у Бону, 2006; „Нибелуншки прстен“, део II, „Зигфрид“ и „Сумрак богова“, редитељ, кореограф: Јохан Кресник), Опера у Бону, 2008, „Детињи снови“ Ханоха Левина, композитор: Гил Шохат, редитељ Омри Ницан, Израелска опера, Тел Авив, 2009/2010.

Хронологија[уреди | уреди извор]

  • 1965–1969. Хелнвајн студира на Бечкој вишој школи за графику (Хöхере Графисцхе Лехр- унд Версуцхсансталт, Беч).
  • 1969–1973. Студира на Академији ликовних уметности у Бечу (Академие дер Билденден Кüнсте).
  • У то време почиње да ради на серији хиперреалистичких акварела на којима су приказана повређена деца у завојима.
  • 1971. Прве јавне акције на улицама Беча, често уз учешће деце у завојима (акција Тужно дете, акција Здраво, паћениче, акција Вечна младост, акција Сандра).[21]
  • Током изложбе „Зоетус“ у уметничкој галерији „Кüнстлерхаус“ у Бечу, неидентификовани посетиоци стављају на Хелнвајнове слике налепнице на којима пише „Ентартете Кунст“ (дегенерисана уметност).
  • Приликом отварања самосталне изложбе у Галерији D. у Медлингу, у близини Беча, по наређењу градоначелника полиција плени Хелнвајнова дела.
  • 1972. Изложба приређена у Галерији Дома штампе бива затворена после 3 дана због великих протеста и претњи упућених од стране савета дома.
  • 1979. Подстакнут интервјуом објављеним у једном аустријском таблоиду, у коме је истакнути судски психијатар доктор Хајнрих Грос признао да је убијао децу на педијатријском одељењу клинике Ам Спиегелгрунд у Бечу током рата стављајући им отров у храну, Хелнвајн је насликао слику под називом Живот који није вредан живљења – акварел на коме је приказана „успавана“ девојчица на столу, главе загњурене у тањир. Слика је објављена у водећем аустријском магазину Профил, и подстакла је расправу националних размера која је на крају довела до тога да доктор Грос буде изведен пред суд у Бечу. Судија је пресудио да је Гросово ментално стање такво да није способан за суђење.[22]
  • 1982. Хелнвајну је понуђено да буде шеф катедре на Универзитету примењених наука у Хамбургу, што он одбија.
  • 1983. Хелнвајн упознаје Ендија Ворхола у његовом студију у Њујорку, који му позира током низа фото сесија.
  • 1984. Аустријска и немачка државна телевизија у копродукцији раде филм Хелнвајн, у режији Петера Хајека. У Лос Анђелесу, Хелнвајн упознаје Мухамеда Алија, који се појављује у филму о њему. Филму је додељена награда Адолф Гриме за најбољи телевизијски документарац, а те исте године добио је и награде Едуард Рајн и Златни кадар града Беча за изузетан квалитет камере.[23]
  • 1985. Самостална изложба у музеју Албертина, Беч.
  • Рудолф Хаузнер препоручује Хелнвајна за свога наследника на месту професора мајсторске класе сликарства на Универзитету ликовних уметности у Бечу, али Хелнвајн одлази из Беча и сели се у Немачку. Купује средњевековни замак у близини Келна и реке Рајне, где живи и ради до 1997.
  • Поред реалистичких радова, Хелнвајн такође почиње да се бави апстрактним, експресивним стиловима сликарства током овог периода. Радикално мења начин рада и започиње серију слика великог формата које се састоје из неколико делова (диптиси, триптиси, полиптиси). Радећи на овај начин, комбинује фотомурале са апстрактним гестуалним и монохроматским сликарством у уљу и акрилику, а такође користи и репродукције слика Каспара Давида Фридриха и ратне документарне фотографије које аранжира на начин који бечки уметнички критичар Петер Горсен назива „Билдерстрассен“ (улице слика).
  • 1987. Дер Унтерменсцх (Подчовек), Готфрид Хелнвајн, аутопортрети рађени у периоду од 1970. до 1987. године, самостална изложба у Музеју модерне уметности у Стразбуру.
  • Акција Готт дер Унтерменсцхен (Бог подљуди), перформанс у логору Копал аустријске војске у Сент Пелтену, уз употребу тенкова и муниције.[24]
  • 1988. У знак сећања на „Кристалну ноћ“,[25] почетак Холокауста – 50 година раније, Хелнвајн ради инсталацију у центру Келна, између Музеја Лудвиг и Келнске катедрале. Само неколико дана од како је инсталација изложена, непознате особе оштетиле су ове портрете симболички пререзавши грла на лицима деце приказане на сликама.[26][27] Почев од тада, инсталације великих димензија у јавним просторима постају важан део његовог рада.
  • 1989. Самостална изложба у Фолкванг музеју у Есену.
  • Међународни бјенале фотографије у Торину 1989. године, Готфрид Хелнвајн, Дејвид Хокни, Клег и Гутман.
  • 1989. Хелнвајнови радови у домену фотографије настали између 1970. и 1989. објављени у монографији у издању куће Даи Нипон у Јапану. Пропратни текст написао Тошихару Ито.
  • Хелнвајн упознаје Вилијема С. Бароуза у Лоренсу, Канзас.
  • Сарађује са немачким песником и драмским писцем Хајнером Милером и кореографом Хансом Кресником на позоришном комаду о Антонену Артоу.
  • 1990. Самостална изложба у Јелисејском музеју у Лозани. Инсталација „Девета ноћ у новембру“.
  • 1990. Сарађује са Марленом Дитрих на књизи Неке чињенице о мени поводом пада Берлинског зида. Њен есеј, по коме је књига добила наслов, био је последњи текст који је Марлена Дитрих написала у животу.[28]
  • 1991. Инсталација Киндскопф (Глава детета) у Фрањевачкој цркви у Кремсу, Музеј Доње Аустрије. Хелнвајн је насликао главу детета димензија 6x4 метра за апсиду ране готске базилике.
  • Хелнвајн завршава 48 портрета, серију од 48 монохроматских слика жена у црвеној боји (уље на платну), као пандан „48 портрета“ Герхарда Рихтера из 1971. године, који приказују само мушкарце на монохроматским сликама у сивој боји. Овај циклус слика први пут је изложен у галерији Копелман у Келну, а касније га је откупио колекционар Петер Лудвиг за колекцију Музеја Лудвиг у Келну.
  • Хелнвајн почиње да се усредсређује на дигиталну фотографију и компјутерски генерисане слике, које често комбинује са класичним техникама сликања у уљу.
  • 1993. Самостална изложба у Рајнском музеју у Бону.
  • Акција-реакција, изложба дела аустријских сликара Арнулфа Рајнера, Хермана Нича, Гинтера Бруса и Хелнвајна, радови из колекције Шемер, Фондација Фихт, Аустрија.
  • 1994. Сценографија, костими и шминка за Магбета, продукција Кореографског позоришта Ханса Кресника у Народном позоришту (Волксбüхне) у Берлину.[29] Ова представа је добила Позоришну награду Берлина.
  • Хелнвајн приређује и организује прву музејску изложбу Дизнијевог уметника Карла Баркса, творца света Паје Патка, Баје Патка и Патковграда. Ова ретроспектива приказана је у 10 европских музеја, и видело ју више од 400.000 посетилаца.[30]
  • 1997. Сели се у Ирску.[31]
  • Исте године, Државни музеј Русије у Санкт Петерсбургу организује ретроспективу Хелнвајновог стваралаштва и објављује монографију о овом уметнику.[тражи се извор]
  • Немачки колекционари Петер и Ирена Лудвиг поклањају 53 Хелнвајнова рада колекцији Државног музеја Русије у Санкт Петерсбургу.
  • 2000. Музеј модерне уметности у Сан Франциску излаже Хелнвајнов рад Мики I, (1995, уље и акрилик на платну, 83" x 122") у оквиру изложбе Тамна страна земље игре: слике детињства из колекције Логан.[тражи се извор]
  • Хелнвајнов рад Црно огледало, (аутопортрет, полароид, 1987) приказан у оквиру изложбе Дух у љуштури у Лосанђелеском Музеју уметности.
  • 2001. Ради сценографију и костиме за оперу Игора Стравинског Живот развратника у Хамбуршкој опери.[32]
  • 2002. Хелнвајн оснива студио у Лос Анђелесу.
  • 2003. Премијера документарног филма о Хелнвајну Девета ноћ у новембру, уметност Готфрида Хелнвајна у Музеју толеранције, Центар Симон Визентал, Лос Анђелес. Редитељ: Хенинг Лохнер, коментатори: Шон Пен, Максимилијан Шел, Џејсон Ли, уводни текст: Симон Визентал. (камера: Џејсон Ли, Дарен Ридстром, Бернд Рајнхарт).[33]
  • Сарађује са Мерилином Менсоном на мултимедијалном пројекту Златно доба гротеске[34] и видео продукцијама Доппелхерз и Мобсцене.
  • Инсталација и перформанс са Менсоном у Народном позоришту у Берлину.[35]
  • Сарађује са Шоном Пеном на музичком видеу „Тхе Баррy Wиллиамс Схоw“ Питера Габриела[36]
  • 2004. Дете, радови Готфрида Хелнвајна, самостална изложба у Калифорнијској палати Легије части, Музеј ликовне уметности Сан Франциска.[37] Изложбу је видело 130.000 посетилаца. Лист Сан Франциско кроникл назива ову изложбу најважнијом изложбом једног савременог уметника у 2004.[38]
  • Сарађује са Максимилијаном Шелом на опери Рихарда Штрауса Каваљер с ружом[39] у Лосанђелеској опери[40] и Израелској опери у Тел Авиву.
  • Хелнвајн добија ирско држављанство.
  • 2005. Хелнвајн приређује самосталну изложбу Дивна деца у Лудвиговом музеју у Оберхаузену и Музеју Вилхелм Буш у Хановеру.[41] Хелнвајнова ретроспектива у Народном музеју уметности у Пекингу.
  • 2006. Суочи се с тим, самостална изложба, Музеј модерне уметности Лентос у Линцу.[42]
  • Градско веће Филаделфије указује почаст Готфриду Хелнвајну за његов уметнички допринос очувању сећања на Холокауст.[43]
  • 2007. Гувернер Арнолд Шварценегер купује слику Долина смрти (Амерички пејзажи I, 2002, уље и акрилик на платну, 48 x 300 инча) за Гувернерову салу за саветовања Зграда скупштине државе Калифорније у Сакраменту.[44]
  • Виртуелни музеј уметности у виртуелном свету Сецонд Лифе[45] отворен је Хелнвајновом ретроспективом. ВМУ је први виртуелни музеј који је посвећен делу неког живог уметника.Линк за Сецонд Лифе (Други живот), Виртуелни музеј уметности[46]
  • Учествује на изложби Од Рембранта до Тибоа: деценија сакупљања радова на папиру, Де Yоунг, Музеј ликовних уметности Сан Франциска.
  • 2008. Ретроспектива у галерији Рудолфинум у Прагу.
  • Шетам сам, самостална изложба у уметничкој галерији Натали и Џејмса Томсона, Државни универзитет Сан Хозе.
  • Поводом злогласног случаја инцеста у Амштетену у Аустрији, немачки лист Зидојче цајтунг пише: „Амштетен између нелагодности и медијске халабуке: тамница усред града, отац који од своје деце прави мученике – како се боримо да од делића нечег непојмљивог саставимо целину. Тамница у Амштетену дубоко погађа Аустријанце, њихову тамну страну, одсликану у песмама њихових аутора и сликама Готфрида Хелнвајна, које приказују људе којима су виљушке забодене у очи. Или девојчице којима крв тече низ ноге. Хелнвајнове слике су кошмари који нам говоре о тамницама у нашим главама...“[47]
  • Последње дете, инсталација постављена широм града Вотерфорда, Ирска.[48][49]
  • Кунст нацх 1970 – Уметност после 1970, музеј Албертина, Беч.
  • 2009. Галерија Фридман Бенда, Њујорк, представља Готфрида Хелнвајна, самостална изложба.
  • Учествује на две изложбе у музеју Албертина у Бечу: ;;Тело и језик – савремене фотографије из колекције Албертина, (Готфрид Хелнвајн, Чак Клоус, Мари Жо Лафонтен, Јанис Конелис, Хелмут Њутн, Ервин Вурм, Џон Копланс), и Ремек-дела модерне уметности, стална колекција музеја Албертина и колекција Бејтлајнер.
  • 2010. За потребе Израелске опере Готфрид Хелнвајн ради сценографију и костиме за оперску адаптацију комада Дечији снови Ханоха Левина, коју је урадио Гил Шохат.
  • Инсталација Девета ноћ у новембру постављена у Тел Авиву, Израел.
  • 2011. Сучељавање „48 портрета“ Герхарда Рихтера и „48 портрета“ Готфрида Хелнвајна у виду двоструке инсталације у оквиру изложбе „Непорециви ја“ у галерији Рудолфинум у Прагу. Током 1971. и 1972. Герхард Рихтер створио је иконички скуп слика на којима је приказано 48 мушкараца, и које су имале утицаја на модернизам, заснованих на црно-белим репродукцијама из енциклопедија. Тачно 20 година касније, током 1991. и 1992. године, Готфрид Хелнвајн насликао је пандан овоме, такође под називом „48 портрета“, на којима су монохроматски насликане жене у црвеној боји.[50]
  • 2012. На дан 18. октобра – отварање 3 Хелнвајнове изложбе у Мексико ситију: Вера, нада и милосрђе – самостална изложба у Народном музеју Сан Карлоса, Песма Ауроре, галерија Хиларио Галгуера, и Свети невини, инсталација и изложба у Споменику револуцији.[51]
  • 2012. На дан 28. децембра, часопис Форбс објављује чланак Џонатана Китса под насловом: „Истински утицај насиља на детињство? Зашто сваки Американац треба да види слике Готфрина Хелнвајна“. „Два дана после масакра у школи Сенди хук, произвођач опреме за преживљавање под називом Блек драгон тактикал саставио је нови слоган којим рекламира продају ранчева са наоружањем. ’Наоружајте наставнике’, изјављује ова компанија на Фејсбуку. ’У међувремену, заштитите децу од метака...’ Ово питање можда је политичко, али најјеткији одговор на њега може се наћи у једном музеју у Мексико ситију, Народном музеју Сан Карлоса, на ретроспективи слика и фотографија аустријско-америчког уметника Готфрида Хелнвајна. Хелнвајнови изузетни радови приказују крхку невиност деце. Лишене сентиментализма одраслих, његове слике могу оставити изузетан утисак, нарочито оне које показују како та невиност посрће у свету одраслих.[52]

Готфрид Хелнвајн тренутно живи и ради у Ирској и Лос Анђелесу.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Хелнвајн има четворо деце са женом Ренатом: Сирила, Мерцедес, Али Елвиса и Волфганга Амадеуса, а сви су они уметници. Преселио се у Даблин, Ирска, 1997. Године 1998. купио је замак Гертин де Ла Пер у Килшилану, област Типерари, где сада живи са породицом.[53] Године 2004. Хелнвајн је примио ирско држављанство.[54] На дан 3. децембра 2005. Мерилин Менсон и Дита фон Тиз венчали су се у оквиру приватног свадбеног обреда, ван окриља било које религије, у Хелнвајновом замку.[55] Приликом обреда је чинодејствовао редитељ надреалистичких филмова Алехандро Ходоровски,[56] 4. децембар 2005. а Готфрид Хелнвајн био је младожењин кум.[57] Фотографије са венчања појавиле су се у броју часописа Вог од марта 2006. под насловом „Млада је била одевена у пурпурно“.[58] Његова ћерка Мерцедес Хелнвајн је такође ликовна уметница, списатељка и видео уметница. Његов син Сирил Хелнвајн је фотограф, (фотографије Сирила Хелнвајна), а његов син Али Хелнвајн је композитор и музичар (Али Хелнвајн).

Цитати[уреди | уреди извор]

Вилијем Бароуз рекао је о Хелнвајну:

„Функција је уметника да призива искуство изненађеног препознавања: да покаже посматрачу шта зна, али не зна да зна. Хелнвајн је мајстор изненађеног препознавања.“[59]

Хелнвајн је један од малобројних узбудљивих сликара које данас имамо.

Норман Мајлер[60]

Па, овај свет је кућа духова, а Хелнвајн је повремено наш водич кроз њу. У својим делима, он је спреман да се бави тугом, иронијом, ружноћом и лепотом. Међутим, нису сва Готфридова дела урађена на платну. Многа од њих урађена су на начин на који он приступа животу. I није неопходно да га познајете да бисте то схватили. Једном погледате његове слике и кажете: „Овај тип је био којекуда“. Не можете седети у затвореном простору – и стварати овако нешто. Овај ниво рада ваља заслужити.

Шон Пен[61]

Готфрид Хелнвајн је мој ментор. Његова борба за израз и став против угњетавања су разлози због којих сам га одабрао за свог уметничког партнера. Уметник који не провоцира биће невидљив. Уметност која не подстиче јаке емоције нема никаквог смисла. Хелнвајн је то интериоризовао.

Мерилин Менсон[62]

Хелнвајнова тема је људска ситуација. Метафором његове уметности доминира слика детета, али не безбрижног невиног детета из популарне маште. Уместо тога, Хелнвајн ствара дубоко узнемирујућу, а ипак упечатљиво провокативну слику озлеђеног детета. Детета које носи физичке ожиљке и детета које носи емотивне ожиљке изнутра.

Роберт Флин Џонсон, Музеј ликовне уметности у Сан Франциску[63]

Ворхол је пред-Хелнвајн ...

Дитер Ронте, Музеј модерне уметности, Беч[64]

Одабране публикације[уреди | уреди извор]

  • Тхе Цхилд, Wоркс бy Готтфриед Хелнwеин (Дете, дела Готфрида Хелнвајна)
    Самостална изложба одржана 2004. године, Музеј ликовне уметности у Сан Франциску
    Роберт Флyнн Јохнсон, Харрy С. Паркер, Роберт Флyнн Јохнсон, Тхе Цхилд – Wоркс бy Готтфриед Хелнwеин,
    . ISBN 978-0-88401-112-5.
  • Фаце ит, Wоркс бy Готтфриед Хелнwеин (Суочи се с тим, дела Готфрда Хелнвајна)
    Самостална изложба одржана 2006. године, Музеј модерне уметности Лентос, Линц
    Стелла Роллиг, Тхомас Едлингер, Нава Семел, Стелла Роллиг, Пресенце анд Тиме: Готтфриед Хелнwеин'с Пицтурес
    Цхристиан Брандстäттер, Wиен 2006,
    . ISBN 978-3-902510-39-6.
  • Ангелс Слеепинг – Ретроспецтиве Готтфриед Хелнwеин (Анђели спавају – ретроспектива Готфрида Хелнвајна)
    Ретроспектива одржана 2004. године, галерија Рудолфинум, Праг,
    Петер Недома, 2008. Ессаy,
    Петер Недома спеакс wитх Готтфриед Хелнwеин,
    . ISBN 978-80-86443-11-9.
  • Готтфриед Хелнwеин – Монограпх (Готфрид Хелнвајн – монографија)
    Ретроспектива одржана 1997. године, Државни музеј Русије, Санкт Петерсбург
    Алеxандер Боровскy, Клаус Хоннеф, Петер Селз, Wиллиам Бурроугхс, Хеинер Мüллер, Х.C. Артманн, Клаус Хоннеф, Хелнwеин – Тхе Субверсиве Поwер оф Арт,
    Палаце Едитион. 1997. ISBN 978-3-930775-31-6. Коенеманн. 1999. ISBN 978-3-8290-1448-9.
  • Хелнwеин – Нинтх Новембер Нигхт, 2003 (Хелнвајн – девета ноћ у новембру)
    Документарни филм, обележавање 65. годишњице „Кристалне ноћи“, Музеј толеранције, Центар Симон Визентал, Лос Анђелес
    Јохнатхон Кеатс, Симон Wиесентхал, Јохнатхон Кеатс, Хелнwеин – Тхе Арт оф Хуманитy

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Роланд Рецхт, „Дер Унтерменсцх“ (Подчовек), Готтфриед Хелнwеин, самостална изложба, Музеј модерне уметности, Стразбур, 1987.
  2. ^ Роберт Флyнн Јохнсон, кустос,“Тхе Цхилд – Wоркс бy Готтфриед Хелнwеин“ (Дете – дела Готфрида Хелнвајна), Калифорнијска палата Легије части, Музеј ликовне уметности, Сан Франциско. ISBN 978-0-88401-112-5-2004 неважећи ISBN.
  3. ^ Нирмала Натарај, „Готтфриед Хелнwеин’с Тхе Цхилд – Инноценце Лост“ (Дете Готфрида Хелнвајна – изгубљена невиност), СФ Статион, Сан Франциско, 15. август 2004. Готтфриед Хелнwеин'с Тхе Цхилд | СФ Статион Архивирано на сајту Wayback Machine (24. октобар 2006)
  4. ^ Стевен Wинн, критичар уметности и културе листа Кроникл, „Цритицс Цхоицес 2004, Топ Тен“ (Избор критичара за 2004, десет најбољих), Тхе Сан Францисцо Цхроницле, 26. децембар 2004.
  5. ^ Харрy С.Паркер III, директор Музеја Ликовне уметности, Сан Франциско, „Тхе Цхилд – Wоркс бy Готтфриед Хелнwеин“ (Дете – дела Готфрида Хелнвајна), Фине Артс Мусеумс оф Сан Францисцо, 2004.
  6. ^ Готтфриед Хелнwеин, „Мемориес оф Дуцкбург“ (Сећања на Патковград), превод са немачког: „Мицкy Маус унтер дем ротен Стерн“, Зеит-Магазин, Хамбург, 12. мај1989. Готтфриед Хелнwеин | ТЕXТС | Селецтед Аутхорс | МЕМОРИЕС ОФ ДУЦКБУРГАмерицан Праyер
  7. ^ Петра Халкес, „А Фабле ин Пиxелс анд Паинт – Готтфриед Хелнwеин’с Америцан Праyер“ (Басна испричана пикселима и бојом – Америчка молитва Готфрида Хелнвајна). Имаге & Имагинатион, Ле Моис де ла Пхото à Монтрéал, МцГилл-Qуеен'с Университy Пресс. 2005. ISBN 978-0-7735-2969-4.
  8. ^ Алициа Миллер, „Тхе Даркер Сиде оф Плаyланд: Цхилдхоод Имагерy фром тхе Логан Цоллецтион ат СФМОМА“ (Тамна страна земље игре: слике из детињства из колекције Логан у Музеју модерне уметности у Сан Франциску), Артwеек, УС, 1. новембар 2000. Готтфриед Хелнwеин | ПРЕСС | Енглисх Пресс | 'ТХЕ ДАРКЕР СИДЕ ОФ ПЛАYЛАНД: ЦХИЛДХООД ИМАГЕРY ФРОМ ТХЕ ЛОГАН ЦОЛЛЕЦТИОН' АТ СФМОМАСФМОМА Сан Францисцо Мусеум оф Модерн Арт
  9. ^ Готтфриед Хелнwеин, Пеинлицх, дрвена бојица, туш и водене боје на картону, 60 x 35цм, 1971. цомиц-хелнwеин
  10. ^ Јулиа Пасцал, „Нази Дреаминг“ (Сан нацисте), Неw Статесман, УК, 10. април 2006. Готтфриед Хелнwеин | ПРЕСС | Енглисх Пресс | НАЗИ ДРЕАМИНГЕпипханy I (Адоратион оф тхе Маги)
  11. ^ Насловна страна часописа ТАЈМ: Џон Ф. Кенеди, рад Готфрида Хелнвајна, Тиме, Вол. 122 Но. 21, 14. новембар 1983. ТИМЕ Магазине Цовер: Јохн Ф. Кеннедy – Нов. 14, 1983 – Јохн Ф. Кеннедy – У.С. Пресидентс – Кеннедyс – Политицс
  12. ^ ХИСТОРY – Паст, Пресент анд Футуре (Прошлост, садашњост и будућност), књижица уз CD, Мицхаел Јацксон, 2005. Готтфриед Хелнwеин | НЕWС | Неwс Упдате | ХЕЛНWЕИН'С АРТ-WОРКС ИН МИЦХАЕЛ ЈАЦКСОН'С "ХИСТОРY" АЛБУМЛиттле Сусие, ХИСТОРY, Мицхел Јацксон
  13. ^ Готтфриед Хелнwеин, Марлене Диетрицх, „Соме Фацтс абоут Мyселф“ (Неке чињенице о мени), Едитион Цантз, Стуттгарт, Катхлеен Мадден. . New York. 1991. ISBN 978-3-89322-226-1. 
  14. ^ Греен Даy: „Америцан Идиотс & тхе Неw Пунк Еxплосион“ (Амерички идиоти и нова експлозија панка), Тхе Дисинформатион Цомпанy, 2006. 1982. ISBN 978-1-932857-32-0. стр. 198. Готтфриед Хелнwеин | АРТИСТ | Библиограпхy | ГРЕЕН ДАY: АМЕРИЦАН ИДИОТС & ТХЕ НЕW ПУНК ЕXПЛОСИОН
  15. ^ Јулиа Пасцал, „Нази Дреаминг“, Неw Статесман, УК, 10. април 2006.
  16. ^ Грегорy Фуллер, „Ендзеит-Стиммунг – Дüстере Билдер ин Голденер Зеит“, Ду Монт Публисхинг Хоусе, Цологне, 1994. Готтфриед Хелнwеин | ТЕXТЕ | аусгеwäхлте Ауторен | ЕНДЗЕИТСТИММУНГ – ДÜСТЕРЕ БИЛДЕР ИН ГОЛДЕНЕР ЗЕИТСелбстпортраит
  17. ^ Петер Горсен, „Готтфриед Хелнwеин – Тхе Дивидед Селф“ (Готфрид Хелнвајн – подељена личност), написано за и објављено у каталогу изложбе „Хелнwеин – Дер Унтерменсцх“, Мусеум оф Модерн Арт, Страсбоург, Едитион БРАУС, Хеиделберг, Цопродуцтион: Ј&V Верлаг, Wиен, јануар. 1988. 1986. ISBN 978-3-925835-07-0. стр. 50.
  18. ^ Mitchell Waxman, „The Helnwein Epiphany“ (Helnvajnova epifanija), The Jewish Journal, Los Angeles, 23. jul 2004. Gottfried Helnwein: Kristallnacht | PRESS | English Press | HELNWEIN EPIPHANY.Epiphany I (Adoration of the Magi)
  19. ^ Julia Pascal, „Nazi Dreaming“, New Statesman, UK, 10. april 2006.
  20. ^ Anthony Tommasini, „A ’Rosenkavalier’ Without Ham and Schmaltz?“ („Kavaljer s ružom“ bez šmire i srcedrpateljne sentimentalnosti?), The New York Times, 31. maj 2005. LOS ANGELES OPERA REVIEW – A 'Rosenkavalier' Without Ham and Schmaltz? – Review – NYTimes.com
  21. ^ Gottfried Helnwein, Aktion Sorgenkind (Akcija Dete tuge), Vienna, 1972, Works, www.helnwein.com Gottfried Helnwein | WORKS | Installations and Performances | Aktion Sorgekind
  22. ^ Kate Connolly, „Helnwein, the man who used his own blood to paint Hitler“ (Helnvajn, čovek koji je sopstvenom krvlju naslikao Hitlera“, The Guardian, UK, 16. maj 2000. Gottfried Helnwein | PRESS | International Press | GOTTFRIED HELNWEIN, THE MAN WHO USED HIS OWN BLOOD TO PAINT HITLER
  23. ^ 34. Filmski festival u Berlinu, „Helnvajn“, film, Peter Hajek, ORF i ZDF (austrijska i nemačka državna televizija), 1984.
  24. ^ Aktion Gott der Untermenschen (Akcija Bog podljudi), Camp Kopal, Austrian Army, (Kopal-Kaserne, St. Pölten-Spratzern, Panzerbrigade 10, österreichisches Bundesheer), 1987. Gottfried Helnwein | WORKS | Installations and Performances | "Gott der Untermenschen"
  25. ^ „Gottfried Helnwein: Kristallnacht”. Архивирано из оригинала 25. 6. 2017. г. Приступљено 4. 3. 2014.  Текст „ NEWS ” игнорисан (помоћ); Текст „ News Update ” игнорисан (помоћ); Текст „ INSTALLATION "NINTH OF NOVEMBER NIGHT" Neunter November Nacht ” игнорисан (помоћ)
  26. ^ Roland Mischke, „Aefflinge und Tschandalen“, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 11. oktobar 1988. Gottfried Helnwein: Kristallnacht | PRESS | Selected Articles | ÄFFLINGE UND TSCHANDALENNeunter-November-Nacht Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јун 2017)
  27. ^ Симон Wиесентхал, „Тхоугхтс“ (Мисли), Нинтх Новембер Нигхт, Инсталлатион бy Готтфриед Хелнwеин, 9. новембар 1988. Готтфриед Хелнwеин: Кристаллнацхт | ТЕXТС | Селецтед Аутхорс | ТХОУГХТСНеунтер Новембер Нацхт Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јун 2017)
  28. ^ Соме Фацтс абоут Мyселф, Хелнwеин, Диетрицх, Едитион Цантз. . Stuttgart. 1990. ISBN 978-3-89322-226-1.  Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | ZUSAMMENARBEIT MIT MARLENE DIETRICH AN DEM BUCH "SOME FACTS ABOUT MYSELF"
  29. ^ „Gottfried Helnwein”. Архивирано из оригинала 5. 3. 2014. г. Приступљено 5. 3. 2014.  Текст „ ARTIST ” игнорисан (помоћ); Текст „ Bibliography ” игнорисан (помоћ); Текст „ SHAKESPEARE SURVEY – SHAKESPEARE AND POLITICSScene from Macbeth ” игнорисан (помоћ)
  30. ^ „The Art of Gottfried Helnwein and the Comic Culture“ (Umetnost Gotfrida Helnvajna i kultura stripa), izložba Karla Barksa, www.helnweincomic.homestead.com Helnwein-Comic: Carl Bark Exhibition
  31. ^ „Gottfried Helnwein”. Архивирано из оригинала 5. 3. 2014. г. Приступљено 5. 3. 2014.  Текст „ ARTIST ” игнорисан (помоћ); Текст „ Studio ” игнорисан (помоћ); Текст „ IRELAND ” игнорисан (помоћ)
  32. ^ Helnwein.com – Section Theater and Film – The Rake's Progress
  33. ^ „Gottfried Helnwein: Kristallnacht | NEWS | News Update | COMMEMORATION OF THE 65TH ANNIVERSARY OF THE INFAMOUS NAZI “KRISTALLNACHT” 1938 AND PREMIERE OF THE HEL...”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2014. г. Приступљено 05. 03. 2014. 
  34. ^ Helnwein.com – Section Photography – The Golden Age
  35. ^ „Volksbühne Berlin: The Golden Age of Grotesque Helnwein painting girl for the "mObscene"-video”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2014. г. Приступљено 05. 03. 2014. 
  36. ^ Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | Sean Penn invites Helnwein to collaborate on music-video production
  37. ^ „The Child: Works by Gottfried Helnwein“, samostalna izložba, 31. jul – 28. novembar 2004, Muzej likovne umetnosti, San Francisko, Legija časti.
  38. ^ Steven Winn, kritičar umetnosti i kulture lista Kronikl, „Critics Choices 2004“, The San Francisco Chronicle, 26. decembar 2004. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | THE CHILD EXHIBITION – 130,000 VISITORS- THE REVIEWS"The Child", works by Gottfried Helnwein
  39. ^ „Der Rosenkavalier – reviews, reactions Der Rosenkavalier by Richard Strauss”. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 5. 3. 2014. 
  40. ^ Mark Swed, "Strange but True", The Los Angeles Times, May 31, 2005
  41. ^ „Beautiful Children“ u Ludvigovom muzeju, Oberhauzen i Muzeju Vilhelm Buš, Hanover, Nemačka, 2005. Gottfried Helnwein | NEWS | News Update | BEAUTIFUL CHILDREN Walk Alone Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2013)
  42. ^ „ФАЦЕ ИТ – Готтфриед Хелнwеин – Оне ман схоw Лентос Мусеум оф Модерн Арт, Линз”. Архивирано из оригинала 08. 05. 2017. г. Приступљено 05. 03. 2014. 
  43. ^ Одлука градског већа Филаделпхије, бр. 060769, 19. октобар 2006. Готтфриед Хелнwеин: Кристаллнацхт | НЕWС | Неwс Упдате | ЦОММЕМОРАТИНГ ТХЕ 68ТХ АННИВЕРСАРY ОФ КРИСТАЛЛНАЦХТ АНД РЕЦОГНИЗИНГ ТХЕ АРТИСТИЦ ЦОНТРИБУТИОНС ОФ ГОТТФРИЕД ХЕЛНWЕИН ИН КЕЕПИНГ ТХЕ МЕМОРY ОФ ТХЕ ХОЛОЦАУСТ АЛИВЕ.Инсталлатион "Нинтх Новембер Нигхт" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2014)
  44. ^ Постављање слике „Долина смрти“, (Амерички пејзажи I, 2002, уље и акрилик на платну, 48 x 300 инча) у Скупштини државе Калифорније у Сакраменту, април 2007. Готтфриед Хелнwеин | НЕWС | Неwс Упдате | ГОВЕРНОР АРНОЛД СЦХWАРЗЕНЕГГЕР РЕЦЕИВЕС ХЕЛНWЕИН АТ ТХЕ СТАТЕ ЦАПИТОЛ ИН САЦРАМЕНТО Деатх Валлеy (Америцан Ландсцапе I)
  45. ^ СЛурл: Лоцатион-Басед Линкинг ин Сецонд Лифе
  46. ^ „Тхе Виртуал Мусеум оф Арт, wебсите”. Архивирано из оригинала 2. 10. 2011. г. Приступљено 5. 3. 2014. 
  47. ^ „Ат тхе Абyсс – Инцест Цасе ин Аустриа“ (У амбису – случај инцеста у Аустрији), Суеддеутсцхе Зеитунг, Холгер Гертз, 28. април 2008. Готтфриед Хелнwеин | НЕWС | Неwс Упдате | АТ ТХЕ АБYССКисс оф Јудас
  48. ^ „Блоодиед бут унбоwед“ (Окрвављен, али усправан), Тхе Сундаy Тимес, Геррy МцЦартхy, 14. септембар 2008. Готтфриед Хелнwеин | НЕWС | Неwс Упдате | БЛООДИЕД БУТ УНБОWЕД Архивирано на сајту Wayback Machine (26. децембар 2013)
  49. ^ „"Тхе ласт Цхилд", Инсталлатион ин Wатерфорд, www.хелнwеин.цом”. Архивирано из оригинала 06. 03. 2014. г. Приступљено 05. 03. 2014. 
  50. ^ Инсталација 48 портрета Герхарда Рихтера и 48 портрета Готфриеда Хелнвајна, у оквиру изложбе „Непорециви ја“ у галерији Рудолфинум, 2011. Готтфриед Хелнwеин | АРТИСТ | Еxхибитионс | ИНСТАЛЛАТИОН "48 ПОРТРАИТС" ГОТТФРИЕД ХЕЛНWЕИН АНД ГЕРХАРД РИЦХТЕР АТ ГАЛЕРИЕ РУДОЛФИНУМ, ПРАГУЕИнсталлатион "48 Портраитс" бy Готтфриед Хелнwеин анд "48 Портраитс" бy Герхард Рицхтер
  51. ^ 4 Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2013)5 Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2013)Хелнwеин еxхибитионс ин Меxицо Цитy, 2012 Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2013)
  52. ^ Forbes, US, Jonathon Keats, Dec 28, 2012
  53. ^ „Gottfried Helnwein”. Архивирано из оригинала 5. 3. 2014. г. Приступљено 5. 3. 2014.  Текст „ ARTIST ” игнорисан (помоћ); Текст „ Studio ” игнорисан (помоћ); Текст „ Ireland ” игнорисан (помоћ)
  54. ^ „Gottfried Helnwein”. Архивирано из оригинала 6. 3. 2014. г. Приступљено 5. 3. 2014.  Текст „ IRELAND ” игнорисан (помоћ); Текст „ Ireland Special ” игнорисан (помоћ); Текст „ HELNWEIN RECEIVES IRISH CITIZENSHIPDocument of Irish Citizenship ” игнорисан (помоћ)
  55. ^ Maeve Quigley, „Rocker ties Knot with Dita“ (Roker se venčao sa Ditom), Sunday Mirror, UK, 4. decembar 2005. Gottfried Helnwein | IRELAND | Ireland Special | ROCKER TIES KNOT WITH DITA Архивирано на сајту Wayback Machine (26. децембар 2013)
  56. ^ Пеопле магазине, „Марилyн Мансон Марриес Гирлфриенд ин Иреланд“ Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2014) (Мерилин Менсон оженио се својом девојком у Ирској)
  57. ^ Венчање Дите и Менсона у замку Де ла Пер, Ирска, 2005, Алехандро Ходоровскy чинодејствује, Хелнвајн је кум, www.хелнwеин.цом Готтфриед Хелнwеин | АРТИСТ | Студио | Wеддинг церемонy, Дита анд Мансон ат Цастле Де ла Поер
  58. ^ Хамисх Боwлес, Стевен Клеин, „Тхе Бриде Wоре Пурпле“ (Невеста је била одевена у пурпурно), Вогуе. стр. 546–556, март 2006.
  59. ^ „Хелнwеин Фацес“ (Хелнвајнова лица), 1992, Едитион Стеммле, Сwитзерланд. ISBN 978-3-7231-0447-7. стр. 6–7,. (каталог изложбе). ISBN 978-3-7231-0427-9. (издање у тврдом повезу)
  60. ^ Из писма Нормана Мајлера упућеног Хелнвајновој жени Ренати, написаног у Провинстауну, Масачусетс, 23. јуна 1989.
  61. ^ Изјава Шона Пена у документарном филму „Девета ноћ у новембру“, који говори о Готфриду Хелнвајну и његовој инсталацији поводом 50. годишњице „Кристалне ноћи“, постављене у Лудвиговом музеју у Келну 1988. године, као и друге референце на Холокауст у његовом опусу. Редитељ Хенинг Лохнер, Лос Анђелес 2003.
  62. ^ „Ицх бин Америкас Алптраум“, интервју са Кристофом Далахом и Јергом Бекемом, Дер Спиегел, Хамбург, 5. мај (2003). стр. 178. ДЕР СПИЕГЕЛ 19/2003 – Ицх бин Америкас Алптраум
  63. ^ „Тхе Цхилд – Wоркс бy Готтфриед Хелнwеин“, Музеј ликовне уметности, Сан Франциско. 2004. ISBN 978-0-88401-112-5. стр. 9–23.
  64. ^ Есеј Дитера Ронтеа о Ендију Ворхолу, Профил, Беч, 1984.

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Готфрид Хелнвајн на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gotfrid_Helnvajn&oldid=27752525”