Информационо комуникациони систем

Informaciono komunikacioni sistem (нем. Informations- und communikation system, енгл. Information and Communication system, фр. L‘information et de communication système) је сагледавање функција и улоге медијског система. Њега поред средстава масовног информисања чине, институционално/организациона средина (агенси као сто су политичке, партије, држава, економске организације, религијске институције, професионалне групе), и примајући подсистем (публика и јавност).

Дефиниција информационо комуникационог система

Информационо комуникациони систем заправо је скуп посебних институција, канала и активности помоћу којих групе специјалиста (на начин који је утемељен друштвеним нормама) информишу јавност о дјеловању појединаца, група, институција и организација. Његова је сврха омогућавање масовног приступа информацијама и транспарентност власти и других организација у друштву.

Информационо комуникациони систем не може бити ни потпуно отворен, ни потпуно затворен. У његовој природи је тежња ка што већом отвореношћу, јер он постоји да би омогућио оптицај, а не само проток информација.

Постоје двије димензије његове отворености/затворености:

1. унутрашња подразумјева глобално друштво којем тај информационо комуникациони систем припада;
2. спољашња се тиче односа информационо комуникационог система према окружењу, односно према информационо комуникационом систему других глобалних друштава, или према међународној заједници као цјелини.

Ове двије димензије су међусобно повезане.

Настанак информационо комуникационог система

Историјски гледано, информационо комуникациони систем настао је умножавањем канала који поспјешују и убрзавају људску комуникацију. То је технолошка основа његовог настанка и развоја. Социјалну основу чине нити културних (духовних) творевина, јер је информационо комуникациони систем сложен производ људског духа, којим у облику информација протиче мноштво идеја (производа социјалне и индивидуалне имагинације), умјетности, митова и сазнања.

Од своје појаве на планети Земљи, човјек је непрестано развијао своје способности, али не мање и средства која су задовољавала његову темељну потребу за комуницирајем. Многа од тих средстава нису канали који би спадали у оно што данас сматрамо саставним дијелом информационо комуникационог система. У те историјске облике комуникационих канала могу се убројити размјена и трговина, саобраћај, велике миграције народа, па чак и ратни сукоби.

Ријеч је о додиру и сусрету припадника различитих култура, за шта се у антрпологији користи термин културни контакт, а у комуникологији је то међународно комуницирање. Овај сусрет по свом трајању може да буде краткотрајан или дуготрајан, а према интензитету површан или дубински. Сва поменута кретања, посредничка средства и ситуације нису комуникациони канали у пуном савременом значењу тог израза. Са развојем правих комуникационих технологија, они обухватају сразмјерно све мањи обим кмуницирања у оквирима сваког појединог друштва, а прелазе у свјетске оквире. Едвард Сапир (1969) све те способности означава збирним термином примарне технике комуницирања. Тек на сложенијим нивоима цивилизацијског развитка настају и примјењују се савршенија, специјализована средства комуницирања за које Едвард Сапир користи назив секундарне технике комуницирања.

Језик у својој вербално-звучној форми и начини његовог фиксирања у материјалим симболима (писмо), спада у предисторију информационо комуникационог система у правом смислу. I само писмо у свом првом стадијуму (пиктографском), одсликавало је оскудан духовни свијет човјека тог времена. Тек када се прешло на фонетско писмо, створена је могућност да се писмено комуницирање неслућено убрза, а да се цивилизацијске тековине нематеријалне природе лакше преносе на нове генерације. Језичка форма се разбила на основне јединице - фонеме, а сваки глас је означен дистриктивним, ликовним симболом. Тако се богатство језика формализује кроз огроман број комбинација фонема, односно словних симбола. Словна јединица могла је да се стандардизује, а затим на различите начие фиксира ради вишекратне употребе. (Р. Бугарски, 2000)

У свом историјском развоју, човјек је стварао све сложенију организацију друштва. Држава је сигурно једна од најкомплекснијих цивилизацијских творевина. У таквим условима, организовани канали за проток информација показали су се као неопходни, јер без њих не би било могуће функцинисање све сложенијег друштвеног система. Примјер за то су друштва настала у сливовима великих ријека - Инда, Тигра, Еуфрата и Нила.

Тек 1456. године, комбиновањем открића и искустава европске и кинеске цивилизације - Јохан Гутенберг је пошао за руком изум пресе са покретим словима као основе за развој цивилизације књиге. Са овим изумом, који се сматра прекретницом у свијету комуникације уопште, настају секундарне технике комуницирања. Комуникациона технологија послије тога је прошла много изванредно брзих револуција. Слиједили су изуми телеграфа, телефона, филма, радија, телевизије и мултимедија.

Комуникациони канали временом су се повезивали са својим институцијама и субјектима и тако су настајали разноврсни типови информационо-комуникационог система. Према својим циљевима и учинцима, масовно комуницирање има доминантан утицај на политичке процесе у савременом друштву (свако вођење политике подразумјева употребу средстава за масовно комуницирање).

Политичко комуницирање као вид масовног комуницирања, обично се схвата као процес који се из малобројних центара усмјерава ка великој маси појединаца. Ипак, његова природа је таква да је треба схватити као размјену информација између друштвених група.

Двије нужне претпоставке за настанак информационо комуникационог система су групе и институције.

Групе су најважнији субјекти политичког комуницирања у савременом друштву. Као субјекти друштвеног комуницирања, прије свега се истичу највеће групе-класе, а потом средње и мале друштвене групе.

Неизбјежно се поставља питање да ли су медији по себи друштвено и политички неутрални. Мишљења истраживача сврставају се у четири групе:

1. Неутралност - медији су политички неутрални, чак и аполитични.
2. Демократска усмјереност - постојање више врста медија омогућава пружање више врста информација.
3. Елитизам - медији стварају уска грла, која су под контролом припадника елите.
4. Супростављени утицаји - позитивни и негативни утицаји медија се испреплићу и дјелују на различите начине. Тако на примјер, телевизије јесте "прозор у свијет", али и ограничење за истинске облике непосредне друштвености.

Ова четири становишта представљају ваљану основу за закључак да су медији, односно, њихова техничка својства, ипак само претпоставка за настанак система, која се реализује на различите начине у зависности од односа снага (економских, политичких) у сваком конкретном друштву.

Претпоставке функционисања информационо комуникационог система

Комуницирање је једно од најсложенијих, најобухватнијих и свакако најдинамичнијих активности у људском друштву. Оно је једна од његових неоспорних константи. Све већи број научника (социолога, антрополога, психолога) сматра да се не може ни покушати дефинисање људске заједнице, а да се не крене од тврдње да се управо процесом комуницирања она непрестано конституише и самообнавља у социјалном простору и времену.

Из перспективе комуникологије, човјек је „animal simbolicum“.
Он је изградио свијет информација, (симбола, ријечи) и у њему живи исто онако како живи у свијету других људи и ствари. Уколико нема друштва, не може бити ни комуницирања.

Врсте комуникације

Постоји пет врста комуникације:

1. Интраперсонална комуникација. Ријеч је о унутрашњем говору током којег се обраћамо самима себи, размишљамо о нашим намјерама, активностима и порукама које тек намјеравамо да упутимо другима, или смо их од других примили.
2. Интерперсонална комуникација. Успостављање односа са другима, упознајемо их, као и њихов однос према нама.
3. Групна комуникација. Ми повезани са другима, размјењујемо идеје и мишљења, настојимо да утврдимо заједничка интересовања, да формулишемо и покушамо да ријешимо проблеме који су заједнички за све припаднике групе.
4. Масовна комуникација. У овој врсти комуникације важну улогу играју медији који настоје да нас информишу, забаве или убиједе. Својим навикама, очекивањима и интересовањима ми повратно утичемо на медије. Да би били читани, слушани и гледани, они морају да нам прилагоде, како форму, тако и садржај.
5. Интеркултурна комуникација. Ради се о сусретању припадника других друштава и култура. Ми их доживљавамо као странце чији се језик, често разликује од нашег. Поред разлике у језику, јављају се и културне и нормативне разлике, као и другачија представа о простору и времену у којем се налазимо.

Информационо комуникациони систем је у сваком свом појавном облику - како у историјској, тако и у упоредној перспективи тијесно повезан са системима осталих кључних друштвених институција и зато, попут система спојених судова, реагује на сваку промјену глобалног друштвеног система у који је уклопљен.

"Даниел Лернер", 1960 - „Људи који живе у политичкој заједници равијају моделе за распрострањивање информација, као што то раде за распростирање других производа. Модели информационих токова су у много тачака у интеракцији са моделима моћи, богатства, статуса и других вриједности које стварају систем; то значи да институционална промјена у једном моделу изазива одговарајућу и условљену промјену у другом.“

Иако је комуницирање у највећој мјери одраз људске способности и слободе, оно се свјесном друштвеном акцијом обликује у информационо комуникациони систем који га усмјерава и каналише, али неријетко ограничава и забрањује.

У основи нове економије је размјена информација при чему се успоставља нови однос између економских производних снага и културног капитала друштва. Роберт.л.Схилер, (2001.) указује да управо ова област постаје водећа у оним друштвима која су из постиндутријске фазе прешла у епоху доминације информационих технологија, чија је основа пренос роба материјалне природе- информација. Индустрије садржаја- енгл. content industries, познатим и као енгл. copyright industries, заснивају се на интелектуалној својини и у основи се баве информацијама. Идустрије садржаја укључују, како произвођаче (продукционе тимове, умјетнике, и творце софтвера ), тако и дистрибутере (електронске медије, идавачку индустрију, и телекоме).

Према мишљењу Мануел Цастелс (1999), настаје нова цивилизацијска творевина- Дуални град који, са једне стране одликује стварање космополитска елита која је функционално, економски и културно у дневном додиру са цијелим свијетом. Са друге стране, |трибалистичка локална заједница се у оквиру својих локалних идентитета супротстављају одликама космополитске елите. I један и други град подједнако су живи и стварни. Свако од нас живи на размеђи једног и другог - припадајући им истовремено у мањој или већој мјери.

У савременом друштву најважнији вид комуникације је политичко комуницирање. Ово организовано, институционализовано и масовно комуницирање у своје процесе укључује многобројне субјекте друштва. Организује се и, условно речено, отпочиње из читавог низа друштвених институција, (држава, државни органи, политичке странке, привредна предузећа, религијске организације, невладине организације, итд.). Ту информације теку унапријед одређеним и технички восокопропусним каналима, који су постали саставни елементи основне инфраструктуре друштва. Зато се са правом говори о информациона магистрала,(А. Ирис, 1999) које за преношење информација значе оно што за промет робе значе класични ауто-путеви, жељезничке пруге и сталне авионске или бродске линије.

Предмет изучавања информационо комуникационог система

Предмет изучавања информационо комуникационог система се конституише на два нивоа:

1. Први је емпиријски који представља упоредно пручавање већ постојећих система.
2. Теоријски ниво подразумјева да се информационом систему приступа као специфичном друштвеном подсистему, као цјелини која функционише као подсистем глобалног друштва.

Ови дијелови су нераскидиво повезани.

Као подсистем, информационо комуникациони систем садржи само канале за институционализовано одвијање групног и масовног комуницирања. Све информације које њиме протичу по свом карактеру су јавне и као такве свима су подједнако доступне. Ипак, постоје чиниоци који могу да ограниче приступ информацијама:

1. елементарна медијска и информатичка (не)писменост;
2. ниво прихода појединца;
3. издаци за прибављање информација, као што је на примјер претплата.

Ниједан информационо комуникациони систем нема неутралан однос према свим порукама. Његово дјеловање у одређеном друштву посљедица је одређене комуникационе политике, односно, политике стварања и дифузије информација. Комуникациони агенси могу бити: појединци, друштвене групе и институције.

Анализа савремених информационо комуникационих система за теоријски оквир има друштвену теорију комуникације. Предметни оквир ове анализе јесте глобално друштво. Информационо комуникациони систем посебан нагласак ставља на изучавање начина како постићи оптималност управљања и унутрашње организације, при чеми се користи методама и техникама обраде података. Ово је кибернетски приступ, који је прије свега технички оријентисан.

Микросоциолошки приступ потиче из англосаксонског свијета, при чему у концепту система масовних медија и систему масовних комуникација настаје посебна научна дисциплина - социологија масовних комуникација.

Ова два концепта ужа су од концепта информационо комуникационог система, јер се ограничавају на само онај дио система који чине институције за масовно комуницирање, (комуникациони канали). По страни остављају творце, (агенсе) информација и факторе који утичу на исход и њиховој дифузији, као и кориснике информација.

Информационо комуникациони систем је заправо дио ширег система, а између њега и те цјелине, као и између њега и друштвених подсистема, постоји хоризонтална и вертикална интеракција.

Улога информационо комуникационог система

Информационо комуникациони систем оријентише, организује и рационализује људске активности кроз њихово повезивање. То му највише успијева онда када је и сам отворен, односно богат друштвеним и техничким комуникационим каналима и у служби мноштва комуникационих субјеката.

Институције информационо комуникационог система су масовни медији и друге институције које званично припадају другим подсистемима једног друштва, (држава, политичке партије, образовне, културне, вјерске и друге институције).

Канали информационо комуникационог система су техничка средства којима континуирано теку информације. Медији као канали се првенствено схватају у смислу технологија преноса и дифузије информације. Информационо комуникационим системима припадају само јавни и иституционализовани канали.

Групе информационо комуникационог система, као конститутивни елемент чине професионални комуникатори. То су новинари, рекламни стручњаци, стручњаци за односе са јавношћу, истраживачи јавног мњења, итд.

Права обавезе и међусобни односи институција, канали и специјализованих група информационо комуникационог система нормативно су прописани уставом, законима о јавном информисању, итд. Важна нормативна област је и она коју покривају професионална удружења новинара са својим етичким кодексом.

Јавност је категорија која се јавља у демократским друштвима. Ослањајући се на сувереност народа. Његов активан дио има право да инсистира на начелу јавности рада власти и њених организација. Јавност посредством информационо комуникационог система омогућава да се о свијести од општег интереса дође на посредан начин. То се све догађа у јавној сфери, која је отворена и доступна свим припадницима друштва.

Џон Кин (1996) разликује три категорије јавних сфера:

1. Микро јавна сфера - О питањима од општег интереса се расправља на нивоу нижем од националне државе.
2. Мезо јавна сфера - Обухвата људе на нивоу националне државе.
3. Макро јавна сфера - Обухвата људе на наднационалном и планетарном нивоу.

Види још

• Новинарство
• Трач

Литература

• Miroljub Radojković i Branimir Stojković, Informaciono komunikacioni sistemi.
• Floyd, Kory. (2009). Interpersonal Communication: The Whole Story. New York: McGraw-Hill. [1]
• Heider, F. (1958). The psychology of Interpersonal Relations. Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.
• Pearce, Barnett. Making Social Worlds: A Communication Perspective, Wiley-Blackwell, January, 2008, ISBN 1-4051-6260-0
• Stone, Douglas; Patton, Bruce and Heen, Sheila. Difficult Conversations: How to Discuss What Matters Most, Penguin, 1999, ISBN 0-14-028852-X
• Ury, William. Getting Past No: Negotiating Your Way from Confrontation to Cooperation, revised second edition, Bantam, January 1, 1993, trade paperback, ISBN 0-553-37131-2; 1st edition under the title, Getting Past No: Negotiating with Difficult People, Bantam, September, 1991, hardcover, 161 pages, ISBN 0-553-07274-9
• Ury, William; Fisher, Roger and Patton, Bruce. Getting to Yes: Negotiating Agreement Without Giving in, Revised 2nd edition, Penguin USA, 1991, trade paperback, ISBN 0-14-015735-2
• Houghton Mifflin, April, 1992, hardcover, 200 pages, ISBN 0-395-63124-6. The first edition, unrevised, Houghton Mifflin, 1981, hardcover, ISBN 0-395-31757-6
• West, R., Turner, L.H. (2007). Introducing Communication Theory. New York: McGraw-Hill.[2]