Пређи на садржај

Историја Океаније

С Википедије, слободне енциклопедије
Мапа Океаније из 1852. године аутора Ј.Г. Барби ду Бокажа. Овом мапом су обухваћени региони Полинезије, Микронезије, Меланезије и Малезије.
Маориски ратни плес, Нови Зеланд, око 1850

Историја Океаније обухвата историју Аустралије, Новог Зеланда, Папуа Нове Гвинеје, Фиџија и других Пацифичких острвских нација.

Праисторија

[уреди | уреди извор]

Праисторија Океаније се дели у праисторију сваке од њених главних области: Полинезије, Микронезије, Маланезије, и Аустралазије, и оне у знатној мери варирају у поглдеу времена првог људског насељавања —од пре 70.000 година (Аустралазија) до пре 3.000 година (Полинезија).

Полинезијске теорије

[уреди | уреди извор]
Види још: Полинезија § Историја Полинезијских народа и Рана историја Тонга

Сматра се да су полинезијски народи лингвистички, археолошки и генетички преци дела Аустронежанских народа који су мигрирали морским путем и пратећи полинезијске језике може се извести закључак да њихово праисторијско порекло потиче са Малајског архипелага, и ултиматно са Тајвана. Између 3000 и 1000 године пне говорници аустронезијских језика почели су се ширити из Тајвана на острва Југоисточне Азије,[1][2][3] као племена за чије припаднике се сматра да су пристигли кроз Јужну Кину пре око 8000 година до ивица западне Микронезије и на Меланезију, мада се они разликују од Хан Кинеза који сада чине већину људи у Кини и Тајвану. Постоје три теорије о ширењу људи преко Тихог океана до Полинезије. Њих су разматрали Kayser et al. (2000)[4]:

  • Модел брзог воза: Недавна експанзија (око 3000–1000. п. н. е.) из Тајвана, преко Филипина и источне Индонезије и са северозапада („Птичје главе”) Нове Гвинеје, на острво Меланезија до око 1400. п. н. е., достижући западна полинезијска острва око 900. године п. н. е.. Ову теорију подржава већина садашњих људских генетских, лингвистичких и археолошких података
  • Модел заплетене банке: Наглашава дугу историју културних и генетских интеракција аустронезијских говорника са југоисточно азијским острвским домороцима и Меланезијанцима на путу до настанка првих Полинезијаца.
  • Модел спорог брода: Сличан моделу брзих возова, али с дужим паузама у Меланезији, заједно са генетским, културним и лингвистичким мешањем са локалним становништвом. Ово је подржано подацима са Y-хромозома које су прикупили Каyсер ет ал. (2000), што показује да се сва три хаплотипа полинезијских Y хромозома могу пратити до Меланезије.[5]

У археолошком запису постоје добро дефинисани трагови ове експанзије који омогућавају праћење правца кретања и датирање са извесном сигурношћу. Сматра се да су се отприлике око 1400. године п. н. е.,[6] лапитни народи, тако названи по својој керамичкој традицији, појавили у Бизмарковом архипелагу северозападне Меланезије. Може се видети како се ова култура прилагодила и еволуирала кроз време и простор од свог настанка „из Тајвана”. На пример, они су одустали од производње риже, након што су се упознали и прилагодили хлебном дрвету у области Птичије главе у Новој Гвинеји. На крају, најисточније налазиште лапитних археолошких остатака до сада пронађено било је на археологу Самое. Локација је код Мулифануа на Уполу. Ово налазиште, где је пронађено и проучено 4.288 керамичких крхотина, има „праву” старост од око 1000. године п. н. е. судећи по C14 датирању.[7] Једна студија из 2010. године ставља почетак људске археолошке секвенце Полинезије у Тонги на 900. годину пне,[8] мале разлике у датумима са Самоом настале су због разлика у технологијама датирања радиоугљеника између 1989. и 2010. године, тако да је Тонганска локација заправо неколико деценија старија од Самоанске.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Хаге, П.; Марцк, Ј. (2003). „Матрилинеалитy анд Меланесиан Оригин оф Полyнесиан Y Цхромосомес”. Цуррент Антхропологy. 44 (С5): С121. дои:10.1086/379272. 
  2. ^ Каyсер, M.; Брауер, С.; Цордауx, Р.; Цасто, А.; Лао, О.; Зхивотовскy, L.А.; Моyсе-Фаурие, C.; Рутледге, Р.Б.; et al. (2006). „Melanesian and Asian origins of Polynesians: mtDNA and Y chromosome gradients across the Pacific”. Molecular Biology and Evolution. 23 (11): 2234—44. PMID 16923821. doi:10.1093/molbev/msl093. 
  3. ^ Su, B.; Underhill, P.; Martinson, J.; Saha, N.; McGarvey, S.T.; Shriver, M.D.; Chu, J.; Oefner, P.; Chakraborty, R.; Chakraborty, R.; Deka, R. (2000). „Polynesian origins: Insights from the Y chromosome”. PNAS. 97 (15): 8225—28. Bibcode:2000PNAS...97.8225S. PMC 26928 Слободан приступ. doi:10.1073/pnas.97.15.8225. 
  4. ^ Kayser, M.; Brauer, S.; Weiss, G.; Underhill, P.A.; Roewer, L.; Schiefenhövel, W.; Stoneking, M. (2000). „Melanesian origin of Polynesian Y chromosomes”. Current Biology. 10 (20): 1237—46. PMID 11069104. doi:10.1016/S0960-9822(00)00734-X. 
  5. ^ „Melanesian and Asian Origins of Polynesians: mtDNA and Y Chromosome Gradients Across the Pacific”. Anthrocivitas.net. oktobar 2009. Архивирано из оригинала 31. 12. 2013. г. Приступљено 23. 1. 2014. 
  6. ^ Kirch, P.V. (2000). On the road of the wings: an archaeological history of the Pacific Islands before European contact. London: University of California Press. ISBN 0-520-23461-8.  Quoted in Kayser, M.; et al. (2006).
  7. ^ Green, Roger C.; Leach, Helen M. (1989). „New Information for the Ferry Berth Site, Mulifanua, Western Samoa”. Journal of the Polynesian Society. 98 (3). Архивирано из оригинала 10. 5. 2011. г. Приступљено 1. 11. 2009. 
  8. ^ Burley, David V.; Barton, Andrew; Dickinson, William R.; Connaughton, Sean P.; Taché, Karine (2010). „Nukuleka as a Founder Colony for West Polynesian Settlement: New Insights from Recent Excavations”. Journal of Pacific Archaeology. 1 (2): 128—44. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Istorija Okeanije на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_Okeanije&oldid=27676041”