Историјска позадина Новог завета
Историјска позадина Новог завета се односи на културне и друштвено-политичке прилике Палестине (Свете Земље абрахамских религија) 1. века пре наше ере и 1. века наше ере.
Политичке прилике[уреди | уреди извор]
Делимично хеленизована јеврејска територија је била под влашћу римског царства, али међу Јеврејима је постојала јака нада повратка независности. Иако је период Исусовог живота углавном био миран (посебно између 7. и 26. године[1]), постојала је стална могућност избијања побуна, нереда и насилног отпора (види о зилотима). Ирод Велики, Идумејац кога је римски сенат поставио за краља Идумеје, Галилеје, Јудеје и Самарије, је владао од 37 до 4. п. н. е..[2] Након његове смрти, Римљани су поделили краљевство између његових синова, те је Херод Антипа владао Галилејом али не и Јудејом, која је постала засебна провинција.[2]
Друштвене прилике[уреди | уреди извор]
Исусова постојбина је Галилеја, северно од Јудеје на другој страни Самарије (која је била непријатељска према Јудејцима). Јудејци ниси нарочито ценили Галилејце јер су они често били мешане крви и отворени страним утицајима.[3][4]
Самарићани су били омражени од стране Исусових сународника Јевреја.[5] Самарићани су такође мрзели Јевреје.[6] Тензије су посебно нарасле почетком првог века када су Самарићани наводно оскрнавили јеврејски храм људским костима.[7]
Језичке прилике[уреди | уреди извор]
Галилејски дијалекат се јасно разликовао од јудејског дијалекта.[8]
Верске прилике[уреди | уреди извор]
У јудаистичкој религији првог века је постојало неколико праваца. Фарисеји су били значајна странка, и веровали су у васкрсење мртвих, божанску правду у следећем животу, анђеле, људску слободу и божије провиђење.[9] Садукеји су били конзервативнији, држали су власт у Храму и нису веровали у васкрсење и вечност душе. Есени су били аскетска заједница која је очекивала скору апокалипсу.
Неки научници сматрају да је Јован Крститељ (Јоханан) био под утицајем есена, који су упражњавали обредне ритуале чврсто повезане са крштењем,[10] иако за то нема директних доказа.[11]
Што се тиче Исуса (Јешуа), научници се и даље споре око тога какав је био његов однос према разним облицима јудаизма. Према мишљењу неких научника, мађу којима су Геза Вермес и Е.П. Сандерс, Исус није припадао ни једном традиционалном правцу или покрету. Око 30 године је прихватио Јовано крштење.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јохн П. Меиер'с А Маргинал Јеw, в. 1, цх. 11; алсо Х.Х. Бен-Сассон. А Хисторy оф тхе Јеwисх Пеопле. Харвард Университy Пресс. 1976. стр. 251. ИСБН 978-0-674-39731-6.: "Бут афтер тхе фирст агитатион (wхицх оццурред ин тхе wаке оф тхе фирст Роман ценсус) хад фадед оут, wе но лонгер хеар оф блоодсхед ин Јудеа унтил тхе даyс оф Пилате."
- ^ а б "Херод фамилy." Цросс, Ф. L., ед. Тхе Оxфорд дицтионарy оф тхе Цхристиан цхурцх. Неw Yорк. . Oxford University Press. 2005.
- ^ Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "What do we really know about Jesus. pp. 527–534.
- ^ Fiensy, 30-50 discusses the society of Galilee, and the reputation of Galileans among other Jews.
- ^ Forbes 2000, стр. 63–64
- ^ Penney, Sue (1995). Christianity. Heinemann. стр. 28. ISBN 978-0-435-30466-9.
- ^ Vermes, Geza (2004). The authentic gospel of Jesus. London: Penguin Books. стр. 152—154.
- ^ Jewish Encyclopedia: Galilee: Characteristics of Galileans: "But it is for their faulty pronunciation that the Galileans are especially remembered: 'ayin and alef, and the gutturals generally, were confounded, no distinction being made between words like '"amar" (= "ḥamor," uss), "ḥamar" (wine), "'amar" (a garment), "emar" (a lamb: 'Er. 53b); therefore Galileans were not permitted to act as readers of public prayers (Meg. 24b)."
- ^ Cross, F. L., ур. (2005). „Pharisees”. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press.
- ^ Harris, Stephen L. (1985). Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. стр. 382.
- ^ Шаблон:Nbd
Literatura[уреди | уреди извор]
- Forbes, Greg (2000). The God of Old: The Role of the Lukan Parables in the Purpose of Luke's Gospel. A&C Black. стр. 63–64. ISBN 978-1-84127-131-6.