Пређи на садржај

Иван Вејвода

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Вејвода
Вејвода као говорник на Хелсиншком +40 комеморативном догађај у организације ОЕБС-а 6. јула 2015. године
Лични подаци
Датум рођења(1949-12-27)27. децембар 1949.
Место рођењаБеоград, НР Србија, ФНР Југославија

Иван Вејвода (Београд, 27. децембар 1949) српски је политиколог, преводилац и бивши политичар, бивши потпредседник Немачког Маршаловог фонда и директор њиховог пројекта Балканског фонда за демократију.[1] Од 2017. је стални члан бечког Института друштвених наука. Члан је српског ПЕН клуба, Филозофског друштва Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у 1949. године у Београду, у породици југословенског партизана и дипломате Ива Вејводе, по коме је чешког порекла, и мајке Олге. Има браћу Горана Вејводу (1956) који је музичар и живи у Паризу, Срђана Вејводу, који је фотограф и живи у САД, и Марјана Вејводу.[2]

Матурирао у X гимназији у Београду, као и у енглеској гимназији у Паризу (1968), где је тада живео, пошто је његов отац тада био амбасадор СФРЈ у Француској. Дипломирао је политичке науке на париском Институту за политичке студије (1972). Магистарске студије је одслушао на Филозофском факултету Универзитета у Београду (1974–1976).[2]

Каријера[уреди | уреди извор]

У периоду 1976–1984. радио је као самостални и слободни истраживач и преводилац.[2]

Од 1984. био је коуредник издавачке куће "Филип Вишњић" - издања едиције "Либертас" из политичке филозофије и теорије, у библиотеци, коју уређује заједно са Тривом Инђићем. До сада је издато тридесетак књига из области политичке филозофије. Иван Вејвода је објавио бројне радове и чланке о политичкој теорији, демократији и транзицији у друштвима источне Европе.[2]

У периоду 1984–1993, био је истраживач у Институту за европске студије, 1993–96 предавач и истраживач на Универзитету Сасекс у Брајтону (Велика Британија), 1996-97 гостујући предавач на Макалестер колеџу у Минесоти а 1997–98 на Смит колеџу у Масачусетсу.[2]

Политички и друштвени ангажман[уреди | уреди извор]

Током деведесетих био је активних међу интелектуалцима демократског опозиционог покрета: био је једна од оснивача Демократског форума (1990) и "Београдског круга" (1992).[2]

У периоду од 1998. до 2002. године био је извршни директор Фонда за отворено друштво. Сада је Извршни директор Балканског фонда за демократију (од 2003) и потпредседник Немачког Маршаловог фонда.[2]

Био је члан Политичког савета Г17 плус у време док је био невладина организација (2002).[2] У периоду од 2002-2003. године био је саветник премијера Зорана Ђинђића и Зорана Живковића за спољне односе и европске интеграције (2002–2003).[2] А у периоду од 2003-2010. године био је извршни директор Европског фонда за Балкан.[3]

Више пута је у јавности помињан као кандидат за министра спољних послова Србије: први пут[4] 2007. у другој влади Војислава Коштунице (министар је постао Вук Јеремић - када је наводно баш Јеремић тадашњем председнику Тадићу указао на текст групе од 20-ак интелектуалаца међу којима је био и Вејвода, а у којем је руски председник Владимира Путина оштро критикован)[5], а други пут 2016. у другој влади Александра Вучића (министар је постао Ивица Дачић), када је Вејвода негирао да му је ово место било нуђено[6].

Године 2017. постао је стални члан бечког Института друштвених наука на пројекту „Европске будућности” (Europe’s Futures).[3]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Ожењен је и има једног сина. Говори енглески, италијански и француски језик.[2]

Одликовања и јавна признања[уреди | уреди извор]

Радови[уреди | уреди извор]

Као истраживача, његова поља интересовања укључују: политику, цивилно друштво, вођство, Европска унија, европске интеграције, централна и источна Европа, Балкан и демократија.[3] Аутор је и коаутор више научних радова, монографија и поглавља у књигама.

Радови у часописима[уреди | уреди извор]

  • Вејвода, I. (2012). Демоцратиц деспотисм: федерал републиц оф Yугославиа анд Цроатиа. Ин Еxпериментинг Wитх Демоцрацy (пп. 229-246). Роутледге.
  • Калдор, M., Бојициц, V., & Вејвода, I. (1997). Рецонструцтион ин тхе Балканс: а цхалленге фор Еуропе. Еур. Фореигн Афф. Рев., 2, 329.
  • Калдор, M., & Вејвода, I. (1997). Демоцратизатион ин централ анд еаст Еуропеан цоунтриес. Интернатионал Аффаирс, 73(1), 59-82.
  • Вејвода, I. (1996). Сербиан перспецтивес. Ин Интернатионал Перспецтивес он тхе Yугослав Цонфлицт (пп. 100-114). Палграве Мацмиллан, Лондон.
  • Вејвода, I. (1996). Аполитисме ет постцоммунисме. Тумултес, (8), 195-206.
  • Вејвода, I. (1994). Yугославиа анд тхе Емптy Плаце оф Поwер. Праxис интернатионал, 13, 346-346.

Поглавља у другим монографијама[уреди | уреди извор]

  • Вејвода, I. (2009). Цивил Социетy Версус Слободан Милошевић: Сербиа, 1991–2000. у Робертс, А., & Асх, Т. Г. (Едс.). (2009). Цивил ресистанце анд поwер политицс: тхе еxпериенце оф нон-виолент ацтион фром Гандхи то тхе пресент. Оxфорд университy пресс.
  • Калдор, M., & Вејвода, I. (1999). Цонцлусион: Тоwардс а Еуропеан Демоцратиц Спаце. Демоцратизатион ин Централ анд Еастерн Еуропе.
  • Вејвода, I. (2004). Wхy дид тхе wар хаппенед. Тхе виолент диссолутион оф Yугославиа, цаусес, дyнамицс анд еффецтс, 65-80.

Монографије[уреди | уреди извор]

  • Калдор, M., & Вејвода, I. (Едс.). (2002). Демоцратизатион ин централ анд еастерн Еуропе. Блоомсбурy Публисхинг.
  • Дyкер, D. А., & Вејвода, I. (2014). Yугославиа анд афтер: а студy ин фрагментатион, деспаир анд ребиртх. Роутледге.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Вејвода: Покажимо да смо вредни труда”. Дневни лист Данас (на језику: српски). 13. 10. 2016. Приступљено 5. 8. 2018. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Грујић, Драгослав. „Иван Вејвода”. Недељник Време. Приступљено 5. 8. 2018. 
  3. ^ а б в „Иван Вејвода”. ИWМ. 3. 2. 2017. Архивирано из оригинала 06. 08. 2018. г. Приступљено 5. 8. 2018. 
  4. ^ Текст "Иван Вејвода - Беспрекорни експерт" од 27. 12. 2011 (приступљено 6. 11. 2016)
  5. ^ Чланак "Како је Вук Јеремић срушио Вејводу" од 27. 4. 2016 Архивирано на сајту Wayback Machine (12. новембар 2016) објављен у магазину Недељник (приступљено 11. 11. 2016)]
  6. ^ Интервју Радију Слободна Европа, од 27. априла 2016. (приступљено 11. 11. 2016)]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Иван Вејвода на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ivan_Vejvoda&oldid=27755996”