Изгубљен у кући смеха
Изгубљен у кући смеха (Лост ин тхе Фунхоусе, 1968) је збирка кратких прича америчког аутора Џона Барта. Ове постмодерне приче су изразито ауторефлексивне и сматрају се значајним примером метафикције.
Иако Бартова репутација поглавито почива на његовим дугим романима, приче „Ноћно путовање по мору“, „Изгубљен у кући смеха“, „Наслов“ и „Животна прича“ из збирке Изгубљен у кући смеха налазе се у многим антологијама. Књига се први пут појавила годину дана након објављивања његовог есеја Књижевност исцрпљености, у којем је Барт рекао да су традиционални модели реалистичне фикције истрошени, али да се ова исцрпљеност сама по себи може искористити као инспирација за будућу генерацију писаца, наводећи Набокова, Бекета, и посебно Борхеса као представнике овог новог приступа. Збирка Изгубљен у кући смеха је ове идеје довела до екстрема, због чега су је критичари и хвалили и осуђивали.
Кратак преглед дела[уреди | уреди извор]
Свака прича се може посматрати као засебна целина, а заправо неке од њих су објављене засебно пре него што су обједињене у збирку. Барт, међутим, инсистира на серијској природи прича, и на томе да се јединство може уочити у њима када се посматрају као целина.[1] Барт изражава песимизам у својим причама и каже да се поистовећује са „Анонимијадом“.[2]
Позадина настанка дела[уреди | уреди извор]
Када је Барт пошао на Универзитет Џон Хопкинс 1947. године, уписао се на један од само два курса креативног писања који су у то време били доступни у Сједињеним Америчким Државама. Постао је један од првих професора који предају искључиво креативно писање. Приче у делу Изгубљен у кући смеха приказују заинтересованост професора за форме фикције.[3]
Изгубљен у кући смеха је Бартова прва књига објављена после Књижевности исцрпљености из 1967. године,[4] есеја у коме Барт тврди да су традиционални начини реалистичног писања исцрпљени и да више не служе савременом писцу, али да исцрпљеност техника може бити претворена у нови извор инспирације. Барт је навео неколицину савремених писаца, као што су Владимир Набоков, Семјуел Бекет, и посебно Хорхе Луис Борхес, као значајне примере.
Неки су ово дело касније почели да сматрају раним описом постмодернизма.[5] Барт је описао приче из ове збирке као „претежно позномодернистичке“ и „постмодернистичке“.[6]
Утицаји[уреди | уреди извор]
Хорхе Луис Борхес је имао највећи утицај,[7] како је Барт признао у више наврата, нарочито у есеју „Књижевност исцрпљености“ .[8] Поред Борхеса и Бекет је утицао на Барта.[3]
Историја објављивања[уреди | уреди извор]
Неколико прича написаних између 1966. и 1968. године[9] већ је било засебно објављено.[1]
Барт је једном приликом рекао да је своје књиге писао у паровима. Збирка прича Изгубљен у кући смеха је изашла 1968. године и за њом је уследила Химера 1972, збирка од три самосвесне, међусобно повезане метафикцијске новеле.[10]
Приче[уреди | уреди извор]
Збирка прича започиње „Оквирном причом“ у којој су „ЈЕДНОМ ДАВНО“ и „БЕШЕ ПРИЧА КОЈА ЈЕ ЗАПОЧЕЛА“ иштампани вертикално, један на свакој страници првог листа књиге. Читалац ово треба да исече и споји крајеве, након што папир једном уврне у Мебијусову траку. На овај начин се добија регрессус ад инфинитум, бесконачно враћање, петља без почетка и краја.[11]
За њом следи „Ноћно путовање по мору“, прича испричана у првом лицу која прати људски сперматозоид који је на свом путу да оплоди јајну ћелију. Ово је алегоријска прича о људском животу у збијеној форми.[5]
У „Петицији“ један од сијамских близанаца, који је стомаком спојен за братовљева леђа, пише петицију Прајадхипоку, краљу Сијама (данашњи Тајланд) 1931. године, жалећи се да његов брат не признаје да он постоји.[12]
У „Менелади“ Барт шета читаоце унутар и ван седам металептичких слојева.[13] Менелај очајава како се прича развија кроз узастопне слојеве знакова навода, јер је једна прича унутар друге, а потом још једне.[14]
„Аутобиографија“ је намењена за монофонску траку и за видљивог, али немог аутора.[13]
Три приче – „Амброз, његов белег“, „Водена порука“ и насловна прича „Изгубљен у кући смеха“ – односе се на младића под именом Амброз и чланове његове породице. Прва прича је испричана у првом лицу, и води до описа како је Амброз добио име. Друга је испричана у трећем лицу, и написана намерно архаичним стилом. Последња има највише елемената метафикције од све три приче. У њој наратор даје коментаре о форми приче и књижевним средствима, док се прича развија.
„Животна прича“ је још један метафикцијски коментар на сопствено приповедање. У причи која је вероватно расправа између пара који има проблеме у вези, Барт одбија да пружи детаље попут имена и описа, и уместо тога само користи речи „испуните празнине“.
У складу са поднасловом књиге – „Проза за штампање, снимање, глас уживо“ Бартова „Пишчева напомена“ указује на бројне медије преко којих се неке од ових прича могу пренети. Он посебно напомиње да се наснимљени и/или живи глас може искористити за приче „Ноћно путовање по мору“, „Глосалија“, „Ехо“, „Аутобиографија“ и „Наслов“.
Списак прича[уреди | уреди извор]
- „Оквирна прича“
- „Ноћно путовање по мору“
- „Амброз, његов белег“
- „Аутобиографија“
- „Водена порука“
- „Петиција“
- „Изгубљен у кући смеха“
- „Ехо“
- „Две медитације“
- „Наслов“
- „Глосолалија“
- „Животна прича“
- „Менелајада“
- „Анонимијада“
Рецепција[уреди | уреди извор]
Збирка прича Изгубљен у кући смеха је номинована за Америчку националну награду за књижевност, (Барт ће ову награду освојити својом следећом књигом Химера 1973. године).[15]
Међу Бартовим критичарима, Џон Гарднер који је у свом делу О моралној фикцији (Он Морал Фицтион) написао да су Бартове приче неморалне и лажне јер приказују живот као апсурдан.
Макс Ф. Шулц тврди да „Бартова каријера зрелог приповедача почиње збирком Изгубљен у кући смеха“, а Дејвид Морел је назвао причу „Изгубљен у кући смеха“ „најважнијим, најпрогресивнијим и најутицајнијим кратким прозним делом америчке књижевности у деценији у којој је објављена“.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Белл, Стевен M. (1984). "Литературе, Селф-Цонсциоуснесс, анд Wритинг: Тхе Еxампле оф Бартх'с Лост ин тхе Фунхоусе". Тхе Интернатионал Фицтион Ревиеw. стр. 84—89.
- ^ Лоис Паркинсон, Замора (1989). „Wритинг тхе Апоцалyпсе: Хисторицал Висион ин Цонтемпорарy У.С. анд Латин Америцан Фицтион”. Харвард Университy Пресс.
- ^ а б Дицкенстеин, Моррис (2002). „Леопардс ин тхе Темпле: Тхе Трансформатион оф Америцан Фицтион”. Харвард Университy Пресс.
- ^ Олстер, Стацеy (2009). „Реминисценце анд Ре-Цреатион ин Цонтемпорарy Америцан Фицтион”. Цамбридге Университy Пресс.
- ^ а б Тхео D', Хаен (2002). Постмодернисм: Тхе Кеy Фигурес. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 32—37.
- ^ а б Мартин, Террy Ј. (2001). А Реадер'с Цомпанион то тхе Схорт Сторy ин Енглисх. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 49—56.
- ^ Левитт, Мортон (2002). „Јоyце анд тхе Јоyцеанс”. Сyрацусе Университy Пресс.
- ^ Махонеy, Блаир. „"Боргес: Инфлуенце анд Референцес: Јохн Бартх"”. Тхе Модерн Wорлд. Архивирано из оригинала 11. 04. 2012. г.
- ^ Сунка, Симон (2002). „Маил-Ордерс: Тхе Фицтион оф Леттерс ин Постмодерн Цултуре”. СУНY Пресс.
- ^ Мартин, Террy Ј. (2001). А Реадер'с Цомпанион то тхе Схорт Сторy ин Енглисх. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 49—56.
- ^ Мартин, Террy Ј. (2001). А Реадер'с Цомпанион то тхе Схорт Сторy ин Енглисх. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 49—56.
- ^ Слетхауг, Гордон (1993). „Тхе Плаy оф тхе Доубле ин Постмодерн Америцан Фицтион”. СИУ Пресс: 121–150.
- ^ а б Елиас, Амy Ј. (2011). „Ин Дувалл, Јохн Н. Постмодерн Метафицтион. Цамбридге Университy Пресс. пп. 15–29.”. Цамбридге Университy Пресс: 15—29.
- ^ Малтбy, Паул (1993). „"Еxцерптс фром Диссидент Постмодернистс"”. СУНY Пресс: 519—537.
- ^ Wерлоцк, Јамес П. (2010). Тхе Фацтс он Филе Цомпанион то тхе Америцан Схорт Сторy. Инфобасе Публисхинг.
