Књижарство и штампарство у Зајечару
Књижарство и штампарство у Зајечару почиње да се развија од половине 19. века, коначним одласком Турака из Србије. Зајечар је град са богатом историјском прошлошћу и израженом културном традицијом, из ког потичу значајни књижари и штампари 19. века, међу којима су Милисав Николић Јагодинац, Јован Живковић, Петар и Светозар Маринковић, Милош Т. Јовановић Леседренац, Станко Трановић и многи други.[1]
Почетак књижарства у Зајечару
[уреди | уреди извор]Први продавац књига у Зајечару био је Миленко Стефановић 1845. године. Та година се може узети за годину прве зајечарске књижаре, где се вршила продаја школских књига. 9. августа 1852. године, Стефановић добија допис, где је наведено његово име на листи трговаца по окружијима , који могу продавати књиге по утврђеним ценама.
Најзначајнија година у развоју књижарства у Зајечару је 1870. година. Те године је отворена „подкњижара” „Главне српске књижаре” из Београда. Власници су били Никола Цоловић и Милисав Николић Јагодинац.[2]
Књижара и штампарија Милоша Т. Јовановића-Леседренца
[уреди | уреди извор]Књижара и штампарија Милоша Т. Јовановића-Леседренца је књижара и штампарија коју је наследио од свог таста, Милисава Николића. Иако су обе радње биле уходане, Леседренац је морао нешто да уради поводом њиховог опремања и иновирања, нарочито штампарије. Књижара је била цењена и на добром гласу, за разлику од штампарије која је имала застарелу технологију и лошу опрему. Међутим, Леседренац обнавља штампарију тако што купује нов алат и опрему. Штампарија ја, овако обновљена, убрзо преузела примат у Зајечару. Књижара и штампарија налазиле су се у кући Марјановића, у улици Војводе Мишића. Временом, обе радње имају све мање посла, услед појаве конкуренција, које су биле модерније и снажније. Након тога се све мањи број стручњака дуже задржавао у овим радњама.
Књижара и штампарија Станка Трановића
[уреди | уреди извор]Станко Трановић је био један од најзначајнијих трговаца у Зајечару. Поседовао је неколико дућана са различитом робом, међу њима и књижару и штампарију. Књижару и штампарију је купио 1907. године од Светозара Маринковића. Књижара је имала богат асортиман књига, канцеларијског материјала и школског прибора, а штампарија је штампала велики број књига, новина и других материјала. Станко Трановић се удружио са Сретеном Диковићем и они заједно дају име штампарији „Нова штампарија”. 1929. године Сретен Диковић откупљује књижару и штампарију од Станка Трановића.
Књижара и штампарија Сретена Диковића
[уреди | уреди извор]Сретен Диковић купује 1929. године књижару и штампарију од свог зета, Станка Трановића, те тако настаје угледна фирма „Повлашћена књижара и штампарија Сретена D. Диковића”. Ова књижара и штампарија имала је велики допринос на културна збивања и културу штампе. Сретен је временом успео да обезбеди врсне зналце графичког заната за своју штампарију, међу којима су Никола Петковић, Цветко Бели, Јован Станисављевић и Костић Боривоје. Настојао је да у својој радњи све прати савремене токове образовања и културе. Књижара је била изванредно снабдевена и пословала је изузетно добро, јер се Сретен трудио да задовољи многобројне купце. I штампарија и књижара су се налазиле у строгом центру града.
Књижара Љубе Марјановића
[уреди | уреди извор]Љуба Марјановић, Љуба-књижар, како су га звали у Зајечару, је, иако одрастао у сиромаштву, упорним и зналачким радом створио једну од најбољих и најопремљенијих књижара у Зајечару. Отварање књижаре било је остварење Љубиних снова, те је улагао пуно рада и труда у њу, чак и након њеног отварања. На врхунцу свог успеха, Љуба са својим братом Станишом Марјановићем, отвара књижару „Браћа Марјановић”.
Књижара „Браће Марјановић”
[уреди | уреди извор]Књижара „Браће Марјановић” основана је 31.06.1923. године. У почетку, посао у књижари је текао добро, но временом њихов успон и утицај слабе, након чега браћа Марјановић завршавају у затвору. Одузета им је сва имовина, па тако и књижара, која је престала да постоји 14.04.1947.
Књижара Светозара M. Ратковића
[уреди | уреди извор]Светозар Ратковић је завршио Трговачку школу-смер књижарство у Крагујевцу. Најпре је био шегрт, а потом постао калфа у књижари „Браће Марјановић” . Светозар 1932. године отвара књижару под називом „Ђачка књижара Светозара M. Ратковића”. Књижара је била богато опремљена канцеларијским материјалом, и то по специјалностима: за школе, судство, државну управу, као и прибором за архитекте, просветне раднике, чиновнике... Ратковић је важио за врсног књижара и мајстора у свом занату, чему доста доприносе и пријатељске везе са Гецом Коном. 1948. године Светозар остаје без књижаре, која је одузета од стране државе.
Књижара и штампарија Миодрага Диковића
[уреди | уреди извор]Миодраг Диковић, син Сретена Диковића, наслеђује књижару и штампарију након смрти оца. По завршеној гимназији у Зајечару, уписује Правни факултет у Београду. Међутим, због обавеза у књижари и штампарији, напушта факултет и посвећује се послу. Стекао је звање графичарског и књижарског стручњака. Штампао је разне партијске пропагандне материјале за циљеве НОП-а.
Књижара „Млади мај”
[уреди | уреди извор]Књижара, антикварница и галерија „Млади мај” Петра Живановића је прва приватна књижара у региону. Петар Живановић је све о књижарству научио радећи у „Нолиту”. Са „Нолитовом” екипом покреће једну престижну манифестацију посвећену књизи и о књизи „Нолитов сајам књига”. Касније је формиран „Нолитов клуб читалаца”, а издаје се и лист „Сајам”. Због ових посебних ангажовања Живановић је 1988. године проглашен за најбољег књижара Југославије. Те године он оснива своју књижару „Млади мај”, која није случајно добила то име. У њој је дом песника младости и лепоте из целе Југославије, где је остваривана идеја о дружењу младих песника и бесконачним поетским надметањима. Посао се разгранао, те он отвара још једну књижару у центру града.
Књижара „Нолит”
[уреди | уреди извор]Књижара „Нолит” је пласирала познату „белу” литературу-научну, филозофску, антропологијску, лингвистичку... Имала је истинске репрезенте у борби за дубљење простора трајне вредности књиге и за њену распрострањеност, међу којима су Даница Петковић, Милена Павловић, Станоје Нанић, Драган Цуровић, Петар Живановић, Раде Вељковић и Раде Александровић.
Штампарство у Зајечару
[уреди | уреди извор]Штампарство у Зајечару почело је са развијањем средином 19. века. Развија се упоредо са књижарством, те временом постаје актуелно занимање, што условљава отварање већег броја штампарија.
Штампарија „Први мај”
[уреди | уреди извор]Штампарија „Први мај” основана је 7. априла 1946. године, чиме је реализована идеја да се у Зајечару отвори једна омладинска штампарија, која би задовољавала потребе у штампању и пропагирању омладинских, али и других политичких организација. Радници-графичари су у овој штампарији радили добровољно, а у њу се улазило само са пропусницама. Поред летака, огласа, обавештења и другог политичког пропагандног материјала, радници се сећају да су ручно, страну по страну, слагали и отискивали књигу „Како се калио челик”.[3] Штампарија се затворила годину дана након оснивања.
Штампарија „Тимбас”
[уреди | уреди извор]Штампарија „Тимбас” се отворила непосредно након гашења штампарије „Први мај”. Управник је био Бора Костић. Штампарија је радила око две године и у њој су штампане све врсте образаца за потребе рудника Тимочког басена, као и лист „Глас Тимока”. Радници штампарије „Први мај” радили су у „Тимбасу” за плату, за разлику од омладинске штампарије где су радили добровољно.
Штампарија „Офсет-Мики”
[уреди | уреди извор]Мирољуб Мики Ђерговић отвара прву самосталну, приватну штампарију у Зајечару. Ђерговић се трудио да што боље савлада технику и технологију штампарства, што му у почетку није успевало, но то га не обесхрабрује. Он види перспективу у штампарству, овладава све више савременом технологијом и достигнућима, продире у тајне електронике, према којој почиње гајити посебан афинитет. Ђерговићев највећи успон био је у периоду 1990.-1992.[4]
Штампарија „Гутенберг”
[уреди | уреди извор]Основао ју је Градимир Спасић. Спасић је, и поред свакодневних графичких послова, стално трагао за новим, уметничким у њему. Желео је да се и ликовно и графички, у потпуности изрази, да утисне лични печат свему што је одштампано у „Гутенбергу”. 1990. године, са Гораном Алексићем, графичким радником, отвара приватну штампарију, коју након кратког времена наставља да води сам. Штампарија „Гутенберг” одштампала је доста значајних књига, а у њој су се израђивале и визиткарте, позивнице, календари...
Штампарија „Каирос”
[уреди | уреди извор]Штампарију „Каирос” основао је Градимир Јоновић. Још при самом отварању била је најопремљенија и најсавременија штампарија, не само у Зајечару, него и шире. Трудио се да увек иде у корак са технологијом, те је стално снабдевао своју штампарију најновијим уређајима. У штампарији је имао четири стручна квалификована радника:
- Радоњић Братислав, стручни офсет машиниста
- Ђурић Милан, стручњак за компјутерску технику
- Митић Љиљана, стручњак за књиговезачке послове
- Милановић Љубинка, књиговодствени радник
Штампарија је израђивала блоковску робу ( обрасци, уплатнице... ) и то за Зајечар, Бор, Бољевац. Посебна су специјалност све врсте рекламних материјала.
Штампарија „Бонеида”
[уреди | уреди извор]Основао ју је Саша Ђорђевић 1980. године, из хобија. У штампарији су се најпре израђивали пропагандни материјали за омладинске акције. Ширећи круг својих интересовања, сусреће се са такозваном тампон штампом. Овом методом добија се висок квалитет штампе.Ради се о посебној штампарској техници, а која спада у такозвану дубоку штампу и подразумева да се специјалним тампоном, који је израђен од гуме или силикона са клишеа, то јест са конкретне штампарске форме, преноси боја на одређени предмет.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Књижарство и штампарство у Зајечару
- ^ Старчевић, Велимир (2011). Старо српско књижарство. Београд: Службени гласник.
- ^ Митић, Станко (1997). Књижарство и штампарство у Зајечару. Зајечар: Дом Омладине. стр. 138.
- ^ Митић, Станко (1997). Књижарство и штампарство у Зајечару. Зајечар: Дом Омладине. стр. 150—160.