Компаративна лингвистика

Компаративна лингвистика, или компаративно-историјска лингвистика (раније компаративна филологија) грана је историјске лингвистике која се бави упоређивањем језика ради утврђивања њихове историјске сродности.

Генетска сродност подразумева заједничко порекло или прајезик, а упоредна лингвистика има за циљ изградњу језичких породица, реконструкцију прајезика и прецизирање промена које су резултирале документованим језицима. Да би се одржала јасна разлика између потврђених и реконструисаних облика, упоредни лингвисти стављају звездицу на било који облик који се не налази у преживелим текстовима. Развијен је низ метода за вршење језичке класификације, од једноставног прегледа до компјутеризованог тестирања хипотеза. Такве методе су прошле кроз дуг процес развоја.

Методи

Основна техника упоредне лингвистике је упоређивање фонолошких система, морфолошких система, синтаксе и лексике два или више језика помоћу техника као што је упоредна метода. У принципу, свака разлика између два сродна језика треба да буде објашњива до високог степена веродостојности; очекује се да ће систематске промене, на пример у фонолошким или морфолошким системима, бити веома правилне (конзистентне). У пракси поређење може бити ограниченије, нпр. само до лексикона. У неким методама може бити могуће реконструисати ранији прото-језик. Иако су протојезици реконструисани упоредном ових метода хипотетични, реконструкција може имати предиктивну снагу. Најуочљивији пример за то је Фердинанд де Сосиров предлог да индоевропски сугласнички систем садржи ларингале, тип сугласника који није уочен у ниједном индоевропском језику који је у то време био познат. Хипотеза је оправдана открићем хетитског језика, за који се показало да има тачно оне сугласнике које је Сосире претпоставио у окружењу које је предвидео.

Тамо где су језици изведени из врло удаљеног претка и стога су у даљњој вези, упоредна метода постаје мање изводива.

Историја

Најранија метода овог типа била је компаративна метода која је развијена током многих година, кулминирајући у деветнаестом веку. Ово користи дугу листу речи и детаљну студију. Међутим, критиковано је, на пример, као субјективно, неформално и без доказа. Упоредна метода користи информације из два или више језика и омогућава реконструкцију језика предака. Метод интерне реконструкције користи само један језик, са поређењем варијанти речи, да би извршио исту функцију. Унутрашња реконструкција је отпорнија на интерференцију, али обично има ограничену расположиву базу употребљивих речи и способна је да реконструише само одређене промене (оне које су оставиле трагове као морфофонолошке варијације).

У двадесетом веку развијена је алтернативна метода, лексикостатистика, која је углавном повезана са Морисом Свадешом, али заснована је на ранијим радовима. За поређење се користи кратка листа речи основног речника на различитим језицима. Свадеш је користио 100 (раније 200) предмета за које се претпоставља да су сродни (на основу фонетске сличности) у језицима који се упоређују, мада су коришћени и други спискови. Мере даљине изводе се испитивањем језичких парова, мада такве методе смањују информациони садржај. Изданак лексикостатистике је глотохронологија, првобитно развијена педесетих година прошлог века, која је предложила математичку формулу за утврђивање датума раздвајања два језика на основу процента основног речника културно независних речи. У њеном најједноставнијем облику претпоставља се константна брзина промена, мада касније верзије дозвољавају варијансе, али ипак не успевају да остваре поузданост. Глотохронологија је времено наилазила на све већи скептицизам и данас се ретко примењује. Временске процене се сада могу генерисати рачунарским методама који имају мање ограничења, рачунајући стопе на основу података. Међутим, ниједно математичко средство за стварање поделе протојезика на основу лексичког задржавања није доказано као поуздано.

Још једна контроверзна метода коју је развио Џозеф Гринберг је поређивање масе. Ова метода, која одбацује било какву способност да се прати развој догађаја, има за циљ једноставно да покаже који су језици све више и мање блиски једни другима. Гринберг је сугерисао да је метода корисна за прелиминарно груписање језика за које се зна да су повезани као први корак ка детаљнијој упоредној анализи. Међутим, с обзиром да масовно упоређивање избегава успостављање редовних промена, већина историјских лингвиста га глатко одбија.

Недавно су развијене компјутеризоване методе испитивања статистичких хипотеза које су повезане и са упоредном методом и са лексикостатистиком. Методе засноване на знаковима сличне су првима, а методе на бази растојања на потоње (погледајте квантитативну компаративну лингвистику). Знаци који се користе могу бити морфолошки или граматички, као и лексички. Од средине 1990-их ове софистицираније филогенетске методе засноване на стаблима и мрежама користе се за истраживање односа између језика и одређивање приближних датума за прајезике. Многи сматрају да оне нуде обећаваје резултате, али их традиционалисти не прихватају у потпуности. Међутим, оне нису намењени замени старијих метода, већ њиховом допуњавању. Такве статистичке методе не могу се користити за извођење карактеристика прајезика, осим чињенице да постоје заједничке јединице упоређеног речника.

Псеудолингвистичка поређења

Компаративна лингвистика укључује проучавање историјских односа језика помоћу упоредне методе за тражење регуларних (тј. понављајућих) кореспонденција између фонологије, граматике и основног речника језика и кроз испитивање хипотеза; неке особе са мало или нимало специјализације у тој области понекад покушавају да успоставе историјске асоцијације између језика уочавајући сличности међу њима, на начин који стручњаци сматрају псеудонаучним (нпр. поређење Африке/Египћана ).

Најчешћа метода која се примењује у псеудонаучном поређењу језика је претрага два или више језика за речима које изгледају слично по свом звуку и значењу. Иако сличности ове врсте лаицима често изгледају уверљиво, научници лингвисти сматрају да је ова врста поређења непоуздана из два основна разлога. Прво, примењена метода није добро дефинисана: критеријум сличности је субјективан и самим тим не подлеже верификацији или фалсификовању, што је у супротности са принципима научне методе. Друго, велика величина речника свих језика и релативно ограничен попис артикулисаних звукова које користи већина језика олакшава проналажење случајно сличних речи међу језицима.

Постоје понекад политички или верски разлози за удруживање језика на начине на које би неки лингвисти оспоравали. На пример, сугерисано је да је туранска или уралско-алтајска језичка група, која повезује самски и друге језике са монголским језиком, коришћена да оправда расизам посебно према Самима. Постоје и јаке, иако регионалне, а не генетске сличности између уралских и алтајских језика које су пружиле извесну основу за ову теорију. Током 1930-их у Турској су неки промовисали теорију сунчевог језика, која је тврдила да су туркијски језици блиски оригиналном језику. Неки верници абрахамских религија покушавају да изведу своје матерње језике из класичног хебрејског, као што је Херберт V. Армстронг, заговорник британског израелизма, који је изјавио да реч „Британац“ потиче од хебрејског brit, што значи „савез“, а ish са значењем „човек“, наводно доказујући да су Британци ’народ савеза’“ Божјег. А литванско-амерички археолог Марија Гимбутас је тврдила средином 1900-их да је баскијски језик очигледно повезан са изумрлим пиктским и етрурским језицима, покушавајући да покаже да су Баскијци остатак „староевропске културе“. У делу Dissertatio de origine gentium Americanarum (1625) холандски адвокат Хуго Гроције „доказује“ да амерички Индијанци (Мохоци) говоре језиком (lingua Maquaasiorum) изведеним из скандинавских језика (Гроције је био на платном списку Шведске), подржавајући шведске колонијалне претензије у Америци. Холандски лекар Јоханес Горопиус Беканус у свом делу Origines Antverpiana (1580) признаје Quis est enim qui non amet patrium sermonem („Ко не воли језик својих очева?“), истовремено тврдећи да хебрејски потиче од холандског. Француз Елоа Жуано је 1818. године (Mélanges d'origines étymologiques et de questions grammaticales) тврдио да је келтски језик најстарији и да је мајка свих осталих.

Године 1759, Жосеф де Гињ је теоретисао (Mémoire dans lequel on prouve que les Chinois sont une colonie égyptienne) да су Кинези и Египћани у сродству, при чему је први били колонија потоњих. Године 1885, Едвард Трегеар (Аријевски Маори) упоредио је Маорски и „Аријевски“ језик. Жан Прат је у својој књизи Нитални језици из 1941. године, тврдио да афрички банту језици потичу од латинског језика, чиме је створио француски лингвистички термин нитал. С друге стране за банту језике Мубабинж Билоло тврди да су повезани са староегипатским. Древни Египат је, према речима шеика Анта Диопа, сродан волофском језику. Према Гилберту Нгому, староегипатски је сличан дуалском језику, баш као што је египатски сродан брабантском, према Беканусу у његовој Хијероглифици, и даље користећи компаративне методе.

Литература

• Аугуст Сцхлеицхер: Цомпендиум дер верглеицхенден Грамматик дер индогерманисцхен Спрацхен. (Курзер Абрисс дер индогерманисцхен Урспрацхе, дес Алтиндисцхен, Алтиранисцхен, Алтгриецхисцхен, Алтиталисцхен, Алткелтисцхен, Алтслаwисцхен, Литауисцхен унд Алтдеутсцхен.) (2 волс.) Wеимар, Х. Боехлау (1861/62); репринтед бy Минерва ГмбХ, Wиссенсцхафтлицхер Верлаг, ISBN 3-8102-1071-4
• Карл Бругманн, Бертхолд Делбрüцк, Грундрисс дер верглеицхенден Грамматик дер индогерманисцхен Спрацхен (1886–1916).
• Раимо Анттила, Хисторицал анд Цомпаративе Лингуистицс (Бењаминс, 1989) ISBN 90-272-3557-0
• Тхеодора Бyнон, Хисторицал Лингуистицс (Цамбридге Университy Пресс, 1977) ISBN 0-521-29188-7
• Рицхард D. Јанда анд Бриан D. Јосепх (Едс), Тхе Хандбоок оф Хисторицал Лингуистицс (Блацкwелл, 2004) ISBN 1-4051-2747-3
• Рогер Ласс, Хисторицал лингуистицс анд лангуаге цханге. (Цамбридге Университy Пресс, 1997) ISBN 0-521-45924-9
• Wинфред П. Лехманн, Хисторицал Лингуистицс: Ан Интродуцтион (Холт, 1962) ISBN 0-03-011430-6
• Јосепх Салмонс, Библиограпхy оф хисторицал-цомпаративе лингуистицс. Оxфорд Библиограпхиес Онлине.
• Р.L. Траск (ед.), Дицтионарy оф Хисторицал анд Цомпаративе Лингуистицс (Фитзроy Деарборн, 2001) ISBN 1-57958-218-4
• Цампбелл, Лyле (1998). Хисторицал Лингуистицс: Ан Интродуцтион. Цамбридге, Массацхусеттс: МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-53159-7. 
• Траск, Р. L. (1996). Хисторицал Лингуистицс. Лондон: Арнолд. ИСБН 978-0-340-60758-9. 
• Хоцк, Ханс Хенрицх; Бриан D. Јосепх (1996). Лангуаге Хисторy, Лангуаге Цханге, анд Лангуаге Релатионсхип: Ан Интродуцтион то Хисторицал анд Цомпаративе Лингуистицс. Берлин; Неw Yорк: Моутон де Груyтер. ИСБН 978-3-11-014784-1. 
• Аикхенвалд, Алеxандра Y.; Диxон, Р. M. W. (1999), „Отхер смалл фамилиес анд исолатес”, Ур.: Диxон, Р. M. W.; Аикхенвалд, Алеxандра Y., Тхе Амазониан Лангуагес, Цамбридге Университy Пресс, стр. 341—384, ИСБН 978-0-521-57021-3 .
• Аикхенвалд, Алеxандра Y.; Диxон, Р. M. W. (2001), „Интродуцтион”, Ур.: Диxон, Р. M. W.; Аикхенвалд, Алеxандра Y., Ареал Диффусион анд Генетиц Инхеританце: Проблемс ин Цомпаративе Лингуистицс, Оxфорд Лингуистицс, Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, стр. 1—22 .
• Беекес, Роберт С. П. (1995). Цомпаративе Индо-Еуропеан Лингуистицс. Амстердам: Јохн Бењаминс. 
• Блоомфиелд, Леонард (децембар 1925). „Он тхе Соунд-Сyстем оф Централ Алгонqуиан”. Лангуаге. 1 (4): 130—56. ЈСТОР 409540. дои:10.2307/409540. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза)
• Цампбелл, Георге L. (2000). Цомпендиум оф тхе Wорлд'с Лангуагес (2нд изд.). Лондон: Роутледге. 
• Цампбелл, Лyле (1997). Америцан Индиан Лангуагес: Тхе Хисторицал Лингуистицс оф Нативе Америца. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 
• Цампбелл, Лyле (2004). Хисторицал Лингуистицс: Ан Интродуцтион (2нд изд.). Цамбридге: Тхе МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-53267-9. 
• Цхурцхwард, C. Маxwелл (1959). Тонган Дицтионарy. Тонга: Говернмент Принтинг Оффице. 
• Цроwлеy, Террy (1992). Ан Интродуцтион то Хисторицал Лингуистицс (2нд изд.). Ауцкланд: Оxфорд Университy Пресс. 
• Фоx, Антхонy (1995). Лингуистиц Рецонструцтион: Ан Интродуцтион то Тхеорy анд Метход. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 
• Франçоис, Алеxандре (2014), „Треес, Wавес анд Линкагес: Моделс оф Лангуаге Диверсифицатион”, Ур.: Боwерн, Цлаире; Еванс, Бетхwyн, Тхе Роутледге Хандбоок оф Хисторицал Лингуистицс, Лондон: Роутледге, стр. 161—189, ИСБН 978-0-41552-789-7, Архивирано (ПДФ) из оригинала 2014-09-04. г. 
• Годдард, Ивес (1974). „Ан Оутлине оф тхе Хисторицал Пхонологy оф Арапахо анд Атсина”. Интернатионал Јоурнал оф Америцан Лингуистицс. 40 (2): 102—16. С2ЦИД 144253507. дои:10.1086/465292. 
• Хоцк, Ханс Хенрицх (1991). Принциплес оф Хисторицал Лингуистицс (2нд ревисед анд упдатед изд.). Берлин: Wалтер де Груyтер. 
• Јанда, Рицхард D.; Јосепх, Бриан D. (1989). „Ин Фуртхер Дефенце оф а Нон-Пхонологицал Аццоунт фор Санскрит Роот-Инитиал Аспиратион Алтернатионс” (ПДФ). Процеедингс оф тхе Фифтх Еастерн Статес Цонференце он Лингуистицс. Цолумбус, Охио: Охио Стате Университy Департмент оф Лингуистицс: 246—260. Архивирано (ПДФ) из оригинала 2006-09-06. г. 
• Калyан, Сива; Франçоис, Алеxандре (2018), „Фрееинг тхе Цомпаративе Метход фром тхе трее модел: А фрамеwорк фор Хисторицал Глоттометрy” (ПДФ), Ур.: Кикусаwа, Ритсуко; Реид, Лаурие, Лет'с Талк абоут Треес: Генетиц Релатионсхипс оф Лангуагес анд Тхеир Пхyлогениц Репресентатион, Сенри Етхнологицал Студиес, 98, Ōсака: Натионал Мусеум оф Етхнологy, стр. 59—89, Архивирано (ПДФ) из оригинала 2022-09-29. г. .
• Кyлстра, А. D.; Сиркка-Лииса, Хахмо; Хофстра, Тетте; Никкилä, Осмо (1996). Леxикон дер äлтерен германисцхен Лехнwöртер ин ден остсеефиннисцхен Спрацхен (на језику: немачки). Банд II: К-О. Амстердам, Атланта: Родопи Б.V. 
• Лабов, Wиллиам (2007). „Трансмиссион анд диффусион” (ПДФ). Лангуаге. 83 (2): 344—387. ЦитеСеерX 10.1.1.705.7860 . С2ЦИД 6255506. дои:10.1353/лан.2007.0082. Архивирано (ПДФ) из оригинала 2017-09-21. г. 
• Ладефогед, Петер (2003). Пхонетиц Дата Аналyсис: Ан Интродуцтион то Фиелдwорк анд Инструментал Тецхниqуес. Оxфорд: Блацкwелл. 
• Лехманн, Wинфред П. (1993). Тхеоретицал Басес оф Индо-Еуропеан Лингуистицс. Лондон: Роутледге. ИСБН 9780415082013. 
• Лyовин, Анатоле V. (1997). Ан Интродуцтион то тхе Лангуагес оф тхе Wорлд. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, Инц. ИСБН 978-0-19-508116-9. 
• Меиллет, Антоине (1966) [1925]. Ла Мéтходе Цомпаративе ен Лингуистиqуе. Хонорé Цхампион. 
• Митхун, Марианне (1999). Тхе Лангуагес оф Нативе Нортх Америца. Цамбридге Лангуаге Сурвеyс. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. 
• Пукуи, Марy Каwена; Елберт, Самуел Х. (1986). Хаwаииан Дицтионарy. Хонолулу: Университy оф Хаwаи'и Пресс. ИСБН 978-0-8248-0703-0. 
• Саг, Иван. А. (јесен 1974). „Тхе Грассманн'с Лаw Ордеринг Псеудопарадоx”. Лингуистиц Инqуирy. 5 (4): 591—607. ЈСТОР 4177844. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза)
• Сцхлеицхер, Аугуст (1874—1877) [1871]. А Цомпендиум оф тхе Цомпаративе Граммар оф тхе Индо-Еуропеан, Санскрит, Греек, анд Латин Лангуагес, транслатед фром тхе тхирд Герман едитион. Превод: Бендалл, Херберт. Лондон: Трüбнер анд Цо. 
• Сземерéнyи, Осwалд Ј. L. (1960). Студиес ин тхе Индо-Еуропеан Сyстем оф Нумералс. Хеиделберг: C. Wинтер. 
• Сземерéнyи, Осwалд Ј. L. (1996). Интродуцтион то Индо-Еуропеан Лингуистицс (4тх изд.). Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. 
• Тхомасон, Сарах Г.; Еверетт, Даниел L. (2005). „Проноун Борроwинг”. Процеедингс оф тхе Аннуал Меетинг оф тхе Беркелеy Лингуистицс Социетy. 27: 301 фф. дои:10.3765/блс.в27и1.1107 . 
• Траск, Р. L. (1996). Хисторицал Лингуистицс. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 
• Зуцкерманн, Гхил'ад (2009). „Хyбридитy версус Ревивабилитy: Мултипле Цаусатион, Формс анд Паттернс” (ПДФ). Јоурнал оф Лангуаге Цонтацт – Вариа. 2 (2): 40—67. ЦитеСеерX 10.1.1.693.7117 . дои:10.1163/000000009792497788. Архивирано (ПДФ) из оригинала 2008-05-09. г. 

Спољашње везе

• Хоw ликелy аре цханце ресембланцес бетwеен лангуагес?
• Деривинг Прото-Wорлд wитх тоолс yоу пробаблy хаве ат хоме