Пређи на садржај

Конфучијански канон

С Википедије, слободне енциклопедије

Конфучијански канон или четири књиге и пет класика (кинески: 四書五經; пињин: Сìсхū Wǔјīнг) су ауторитативне књиге конфучијанизма у Кини написане пре 300. п. н. е..[1]

Четири књиге

[уреди | уреди извор]

Четири књиге (四書; Сìсхū) су кинески класични текстови који илуструју суштинске вредности и системе веровања у конфуцијанизму. Си Џу их је одабрао у време династије Сонг да би служили као општи увод у конфучијанску мисао, а оне су, у династијама Минг и Ћинг, постале језгро службеног наставног плана и програма за државну службу.[2] Оне су:

Велико учење
Овај рад је првобитно било једно поглавље Књиге обреда. Састоји се од кратког главног текста који се приписује Конфучију и девет коментарских поглавља по Ценгцију, једном од Конфучијевих следбеника. Важност ове књиге је илустрована Ценгцијевим предговором, у коме наводи да је то капија учења.
Ово дело је значајно по томе што изражава многе теме кинеске филозофије и политичког мишљења, и због тога је било изузетно утицајно у класичној и у модерној кинеској мисли. Њиме се повезују влада, самокултивација и истраживања појава.
Доктрина умерености
Ово је још једно поглавље Књиге обреда. Оно се приписујуе Конфучијевом унуку Циси. Сврха ове мале књиге од 33 поглавља је да се покаже корисност златног начина у стицању савршене врлине. Ово дело се усредоточује на Пут (道) који је небеским мандатом прописан не само владару него и свима. Слеђење ових небеских упута учењем и подучавањем се очекује да аутоматски резултира конфуцијанском врлином. Будући да је Небо поставило који је пут ка савршеној врлини, није сувише тешко следити кораке светих старих владара, докле год особа зна који је прави пут.
Разговори
Компилација говора Конфучија и његових ученика, као и дискусија које су одржали. Од Конфуцијевог времена, Разговори су снажно утицали на филозофију и моралне вредности Кине, али и касније других земаља Источне Азије. Царски испити, који су започели током династије Суеј, а који су укинути оснивањем Републике Кине, наглашавали су конфучијанске студије и од кандидата се очекивало да у својим есејима цитирају и примене речи Конфучија.
Менсије
Збирка разговора научника Менсије са краљевима његовог времена. За разлику од Конфучијевих изрека, које су кратке и самосадржане, дело Менције се састоји од дугих дијалога са опсежном прозом.

Пет класика

[уреди | уреди извор]

Пет класика (五經; Wǔјīнг) су пет кинеских књига из времена пре династије Ћин које формирају део традиционалног конфучијанског канона. Неколико текстова је већ било проминентно у периоду зараћених држава. Менције, водећи конфучијански учењак тог времена, сматрао је Пролећне и јесење летописе подједнако важним као и полу-легендарне хронике ранијих раздобља. Током династије Западни Хан, која је конфучијанизам усвојила као своју званичну идеологију, ови текстови постали су део државно спонзираног школског програма. Током тог периода су текстови почели да се сматрају здруженим сетом, и да се колективно називају „Пет класика”.[3]

Пет класика су:

Класици поезије
Збирка од 305 песама подељена у 160 народних песама, 105 свечаних песама које су се певале на дворским церемонијама, и 40 химни и хвалоспева певаних у почаст палим херојима и духовима предака краљевске куће.
Књига докумената
Збирка докумената и говора за које се сматра да су их писали владари и званичници раног периода Џоу и раније. То је вероватно најстарија кинеска проза, и могуће је да потиче из 6. века пре нове ере.
Књига обреда
Ово дело описује древне обреде, друштвене форме и дворске церемоније. Данас проучавани облик је прерађена верзија коју су сачинили научници у трећем веку пре нове ере, а не оригинални текст, за који се наводи да га је уредио сам Конфучије.
Ји ђинг (Књига промена)
Књига садржи систем прорицања упоредив са западном геоманцијом или западноафричким системом Ифа. У западним културама и модерној источној Азији, још увек се широко користи у ову сврху.
Пролећни и јесењи летописи
Историјски запис о држави Лу, из које потиче Конфучије, 722–481. п. н. е..

Класици музике се понекад називају шестим класиком, али је то дело изгубљено током Спаљивања књига и покајавања учењака.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Блеекер, C. Ј. анд Г. Wиденгрен (1971). Хисториа Религионум, Волуме 2 Религионс оф тхе Пресент. БРИЛЛ. стр. 478. ИСБН 90-04-02598-7. 
  2. ^ Гарднер, транслатед анд едитед, Тхе Фоур Боокс.
  3. ^ Нyлан, Мицхаел. (Интернет Арцхиве Цопy) Тхе Фиве "Цонфуциан" Цлассицс. Неw Хавен: Yале Университy Пресс, 2001.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]