Пређи на садржај

Кристофер Хил (историчар)

С Википедије, слободне енциклопедије
Кристофер Хил
Јохн Едwард Цхристопхер Хилл
Пуно имеЏон Едвард Кристофер Хил
Име по рођењуЈохн Едwард Цхристопхер Хилл
Друга именаЦхристопхер Хилл
Датум рођења6 фебруар 1912(1912-02-06)
Место рођењаЈорк, Јоркшир
 Уједињено Краљевство
Датум смрти23. фебруар 2003.(2003-02-23) (91 год.)
Место смртиЧипинг Нортон, Оксфордшир
 Уједињено Краљевство
ПребивалиштеУједињено Краљевство
Држављанствобританско
Занимањеисторичар
СупружникИнез Во (девојачки Бартлет)
Бриџет Ирен Мејсон (девојачки Сатон)
Деца4

Џон Едвард Кристофер Хил (6. фебруар 1912 – 23. фебруар 2003) био је енглески марксистички историчар и академик, који се специјализовао за енглеску историју 17. века. Од 1965 до 1978, он је био управник Бејлиол колеџа при Оксфордском универзитету.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Крис Хил је рођен 6. фебруара 1912. године, Бишопторп улици, од оца Едварда Харолда Хила и мајке Џенет Августа (рођене Дикинсон). Његов отац је био адвокат. Његова породица се убрајала у предане методисте. Он је похађао Сент Питерову школу у Јорку.[1] Са 16 година положио је пријемни испит за Бејлиол колеџ при Универзитету у Оксфорду. Два наставника историје, који су обележили његове радове, препознала су његову способност и понудили су му место да би спречили сваку шансу да оде на Универзитет у Кембриџу.[2] Године 1931, Хил је узео дужи одмор и боравио је у Фрајбургу у Немачкој, где је био сведок успона Нацистичке партије, касније говорећи да је то значајно допринело радикализацији његове политике.

Матурирао је на колеџу Балиол 1931. Следеће године је освојио Лотијанову награду,[2] и дипломирао је са дипломом прве класе из области модерне историје 1934. Док је био у Балиолу, Хил је постао посвећен марксиста и придружио се Комунистичкој партији Велике Британије године када је дипломирао.[1]

Рана академска каријера[уреди | уреди извор]

Након што је дипломирао, постао је члан колеџа Свих душа. Године 1935, предузео је десетомесечно путовање у Москву, Совјетски Савез. Тамо је научио да течно говори руски и студирао је совјетску историјску науку, посебно ону која се односи на Британију.[1] По повратку у Енглеску 1936. прихватио је место предавача асистента на Универзитетском колеџу Јужног Велса и Монмутшира у Кардифу. Током свог боравка тамо покушао је да се придружи Међународној бригади и да се бори у Шпанском грађанском рату, али је одбијен.[2] Уместо тога, био је активан у помагању баскијским избеглицама расељеним због рата.[1] После две године у Кардифу, вратио се на Балиол колеџ 1938. као стипендиста и предавач историје.[1]

Ратна служба[уреди | уреди извор]

Након избијања Другог светског рата, придружио се Британској армији, у почетку као редов у теренској безбедносној полицији.[3] Он је именован за потпоручника у лакој пешадији Оксфордшира и Бакингемшира 2. новембра 1940. са службеним бројем 156590.[4] Отприлике у то време Хил је почео да објављује своје чланке и критике о енглеској историји 17. века. Дана 19. октобра 1941. пребачен је у Обавештајни корпус.[5] Био је упућен у министарство спољашних послова од 1943. до краја рата.[2]

Касније академска каријера и политика[уреди | уреди извор]

Хил се вратио на Оксфордски универзитет након рата да настави свој академски рад. Године 1946, он и други марксистички историчари основали су Групу историчара Комунистичке партије. Године 1949, он је конкурисао за катедру историје на новом Универзитету Кил, али је одбијен због припадности Комунистичкој партији.[1] Године 1962, он је помогао у стварању часописа Паст анд Пресент.[1]

Хил је постајао незадовољан недостатком демократије у Комунистичкој партији.[2] Међутим, остао је у партији након Совјетске инвазије на Мађарску 1956. године. Напустио је у пролеће 1957. године, након што је један од његових извештаја на партијском конгресу одбијен.[1]

Након 1956, Хиллова академска каријера уздигла се на нове висине. Његове студије енглеске историје 17. века биле су широко уважаване и признате. Његова прва академска књига, Економски проблеми цркве од надбискупа Витгифта до дугог парламента,[1] појавила се 1956. Као и многе од његових каснијих књига, она је била заснована на његовом проучавању штампаних извора доступних у Бодлејанској библиотеци и на секундарним радовима произведеним од стране других академских историчара, а не о истраживању у преживелим архивима. Године 1965, Хил је изабран за управника Балиол колеџа.[1] На тој функцији је био од 1965. до 1978. године, када је отишао у пензију (наследио га је Ентони Кени). Међу његовим студентима на Балиолу био је и Брајан Менинг, који је наставио да развија разумевање Енглеске револуције. У Оксфорд Хилу је деловао као сениорски члан ексклузивног друштва Стабс.

Многе од Хилових најзапаженијих студија биле су фокусиране на енглеску историју 17. века. Његове књиге укључују Пуританизам и револуција (1958), Интелектуално порекло енглеске револуције (1965 и ревидирано 1996), Век револуције (1961), Антихрист у Енглеској 17. века (1971) и Свет окренут наопачке (1972).

Хил се повукао из Балиола 1978. године, након чега је две године радио на Отвореном универзитету са пуним радним временом. Наставио је да држи предавања из свог дома у Сифорд Ферису, Оксфордшир.

У каснијим годинама Хил је живео са Алцхајмеровом болешћу и била м је потребна стална нега.[6] Умро је од церебралне атрофије у старачком дому у Чипинг Нортону, Оксфордшир, 23. фебруара 2003. године.[1]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Хил се оженио са Инез Ва (рођена Бартлет) 17. јануара 1944. Инез Хил, тада 23 године, била је ћерка војног официра Гордона Бартлета и бивша жена Ијана Ентонија Ва. Хилсов брак се распао после десет година. Њихово једино дете, ћерка Фани, удавила се на одмору у Шпанији 1986. године.[1]

Хилова друга жена била је Бриџит Ајрин Мејсон (рођена Сатон),[6] са којом се оженио 2. јануара 1956. Она је била бивша супруга Стивена Мејсона, колеге комунисте и историчара. Њихова ћерка Кејт умрла је у саобраћајној несрећи 1957. Они су имали су још двоје деце: Ендруа (рођен 1958.) и Дина (рођена 1960. године).[1]

Изабрани радови[уреди | уреди извор]

  • Тхе Енглисх Револутион, 1640 (1940, 3рд ед. 1955), ISBN 0-85315-044-3 (1987 репринт) (Он-лине теxт ат Марxистс.орг)
  • Ленин анд тхе Руссиан Револутион (1947), ISBN 0-14-013535-9 (1993 репринт)
  • Ецономиц Проблемс оф тхе Цхурцх: Фром Арцхбисхоп Wхитгифт то тхе Лонг Парлиамент (1956), ISBN 0-586-03528-1 (1971 репринт)
  • Пуританисм анд Револутион: Студиес ин Интерпретатион оф тхе Енглисх Револутион оф тхе 17тх Центурy (1958), ISBN 0-7126-6722-9 (2001 репринт)
  • Тхе Центурy оф Револутион, 1603–1714 (1961, 2нд. ед. 1980), ISBN 0-17-712002-9
  • Социетy анд Пуританисм ин Пре-Револутионарy Енгланд (1964), ISBN 0-7126-6816-0 (2003 репринт)
  • Интеллецтуал Оригинс оф тхе Енглисх Револутион (1965, рев. 1997), ISBN 0-19-820668-2
  • Реформатион то Индустриал Револутион: А Социал анд Ецономиц Хисторy оф Бритаин, 1530–1780 (1967, рев. ед. 1969), ISBN 0-14-020897-6
  • Год'с Енглисхман: Оливер Цромwелл анд тхе Енглисх Револутион (1970), ISBN 0-297-00043-8
  • Антицхрист ин Севентеентх-Центурy Енгланд (1971, рев. ед. 1990), ISBN 0-86091-997-8
  • Тхе Wорлд Турнед Упсиде Доwн: Радицал Идеас Дуринг тхе Енглисх Револутион (1972), ISBN 0-85117-025-0
  • Цханге анд Цонтинуитy ин Севентхеентх-Центурy Енгланд (1974, рев. ед. 1991), ISBN 0-300-05044-5
  • Милтон анд тхе Енглисх Револутион (1977), ISBN 0-571-10198-4
  • Тхе Wорлд оф тхе Мугглетонианс (1983), ISBN 0-85117-226-1
  • Тхе Еxпериенце оф Дефеат: Милтон анд Соме Цонтемпорариес (1984), ISBN 0-571-13237-5
  • Тхе Цоллецтед Ессаyс оф Цхристопхер Хилл (3 волс.)
    1. Wритинг анд Револутион ин 17тх Центурy Енгланд (1985), ISBN 0-7108-0565-9
    2. Религион анд Политицс ин 17тх Центурy Енгланд (1986), ISBN 0-7108-0507-1
    3. Пеопле анд Идеас ин 17тх Центурy Енгланд (1986), ISBN 0-7108-0512-8
  • А Турбулент, Седитиоус, анд Фацтиоус Пеопле: Јохн Бунyан анд Хис Цхурцх, 1628–1688 (1988), ISBN 0-19-812818-5 -- публисхед ин тхе Унитед Статес ас А Тинкер анд а Поор Ман: Јохн Бунyан анд Хис Цхурцх, 1628-1688 (1989), ISBN 0-394-57242-4
  • А Натион оф Цханге анд Новелтy: Радицал Политицс, Религион анд Литературе ин Севентеентх-Центурy Енгланд (1990), ISBN 0-415-04833-8
  • Тхе Енглисх Библе анд тхе Севентеентх-Центурy Револутион (1992), ISBN 0-7139-9078-3
  • Либертy Агаинст Тхе Лаw: Соме Севентеентх-Центурy Цонтроверсиес (1996), ISBN 0-14-024033-0

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Hill, (John Edward) Christopher (1912–2003)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. januar 2007. Приступљено 29. 6. 2012. 
  2. ^ а б в г д „Obituary: Christopher Hill”. The Guardian. 26. 2. 2003. Приступљено 29. 6. 2012. 
  3. ^ Saville, John (1993). The Politics of Continuity: British Foreign Policy and the Labour Government, 1945-46. London: Verso. стр. 214. ISBN 0860914569. 
  4. ^ „No. 34995”. The London Gazette (Supplement). 15. 11. 1940. стр. 6621—6625. 
  5. ^ „No. 35360”. The London Gazette (Supplement). 25. 11. 1941. стр. 6830. 
  6. ^ а б „Hill [née Sutton], Bridget Irene (1922–2002)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. јануар 2006. doi:10.1093/ref:odnb/77170.  (Subscription or UK public library membership required.)

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Adamo, Pietro, "Christopher Hill e la rivoluzione inglese: itinerario di uno storico", pp. 129–158 from Societá e Storia, Volume 13, 1990.
  • Clark, J. C. D., Revolution and Rebellion: State and Society in England in the Seventeenth and Eighteenth Centuries, Cambridge: Cambridge University Press, 1986.
  • Davis, J. C., Myth and History: the Ranters and the Historians, Cambridge: Cambridge University Press, 1986.
  • Eley, Geoff and Hunt, William (editors), Reviving the English Revolution: Reflections and Elaborations on the Work of Christopher Hill, London: Verso, 1988.
  • Fulbrook, Mary, "The English Revolution and the Revisionist Revolt", pp. 249–264 from Social History, Volume 7, 1982.
  • Hexter, J. H., "The Burden of Proof", Times Literary Supplement, 24 October 1975.
  • Hobsbawm, Eric, "'The Historians Group' of the Communist Party" from Rebels and Their Causes: Essays in Honor of A. L. Morton, edited by Maurice Cornforth, London: Lawrence and Wishart, 1978.
  • Kaye, Harvey J., The British Marxist Historians: an introductory analysis, Cambridge: Polity Press, 1984.
  • Morrill, John, "Christopher Hill", pp. 28–29 from History Today Volume 53, Issue # 6, June 2003.
  • Pennington, D. H. and Thomas, Keith (editors), Puritans and Revolutionaries: essays in seventeenth-century history presented to Christopher Hill, Oxford: Clarendon Press, 1978.
  • Pennington, Donald, "John Edward Christopher Hill", in British Academy, Proceedings of the British Academy: Volume 130: Biographical Memoirs of Fellows, IV Oxford, Oxford University Press, 2005, pp. 23–49.
  • Richardson, R. C., The Debate on the English Revolution Revisited, London: Methuen, 1977.
  • Samuel, Raphael "British Marxist Historians, 1880–1980", pp. 21–96 from New Left Review, Volume 120, March–April 1980.
  • Schwarz, Bill, "'The People' in History: the Communist Party Historians' Group, 1946–56" from Making Histories: Studies in History-Writing and Politics, edited by Richard Johnson, London: Hutchinson, 1982.
  • Underdown, David, "Radicals in Defeat", New York Review of Books, 28 March 1985.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Kristofer Hil на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kristofer_Hil_(istoričar)&oldid=27699670”