Пређи на садржај

Лако и малокалибарско наоружање

С Википедије, слободне енциклопедије

Лако и малокалибарско наоружање се односи на протокол контроле наоружања за две главне класе преносивог оружја. [1]

Малокалибарско оружје је у ширем смислу, ватрено оружје дизајнирано за индивидуалну употребу. Медју њима су: пиштољ (револвер и пиштољ), пушкомитраљез, пушка, карабин, аутоматска пушка, оружје за личну одбрану, јуришна пушка, пушке за борбу, снајпер, аутоматско оружје, и лаки митраљез.[2]

Лако наоружање је у ширем смислу, митраљез и оружје високог експлозива. Међу њима су: анти материјална пушка, митраљез опште намене, средњи митраљез, тешки пушкомитраљез, граната, пушчана граната, бацач гранате, аутоматски бацач граната, против-тенковска пушка, преносне ракетне гранате, преносиви системи ваздушне одбране, и минобацачи калибра мањег од 100 мм.[2]

У лако и малокалибарско наоружање такође спада: муниција, експлозив, ручна граната, нагазна мина и било које преносиво оружје које није горе наведено.[3][1]

Дефиниција по међународним правним конвенцијама[уреди | уреди извор]

Према Канцеларији Уједињених нација за питања наркотика и криминала, међународни оквир за ватрено оружје састоји се од три главна инструмента: Протокол о ватреном оружју, Програм Уједињених нација за спречавање, борбу и искорењивање незаконите трговине малокалибарским оружјем и лаким наоружањем у свим аспектима (Програм деловања или ПОА) и Међународни инструмент који омогућава државама да прате и идентификују, на благовремени и поуздан начин, незаконито малокалибарско оружје и лако наоружање (Међународни инструменти за праћење или ИТИ), где је само протокол о ватреном оружју правно обавезујући.

ИТИ је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација 8 децембра 2005 године, дефинише малокалибарско и лако наоружање као:[2]

Свако преносиво смртоносно оружје које се преноси и покреће, дизајнирано је да избаци и лансира, или може бити лако претворено да избаци и лансира метак или пројектил под дејством експлозива и искључујући античко малокалибарско оружје и лако наоружање или њихове реплике. Античко малокалибарско оружје и лако наоружање и њихове реплике биће дефинисане у складу са домаћим законом. У ниједном случају неће бити античко малокалибарско оружје и лако наоружање укључујући и оно произведено 1899 године:

А) Малокалибарска оружја у ширем смислу су оружја дизајнирана за индивидуалну употребу. Између осталог то укључује револвере и самопокретљиве пиштоље, пушке и карабине, пушкомитраљез, јуришне пушке, и лаки пушкомитраљези.

Б) Лако наоружање је у ширем смислу оружје дизајнирано за употребу од стране две или три особе које служе као посада, иако се неки могу носити и користити од стране једне особе. Између осталог то укључује општу намену или универзални пушкомитраљез, митраљез, тешки митраљез, пушчане гранате, минобацачке гранате и бацачи, гранате, преносиви против-авионски пистољи, преносиве анти-тековске пушке, безтрзајне пушке, преносне покретачке ракете и ракетни систем, преносиви покретачи противракетни систем и минобацачи калибра мањег од 100 мм.[2]

Таква политичка контрола и споразуми су фокусирани на међународно кријумчарење оружја (увоз и извоз), као и стандардизација закона, протокола и размена информација са криминалистичким службама је најбоља пракса у свим земљама, како би се спречила незаконита продаја оружја. Они се такође фокусирају на тероризам, пролиферацију оружја као хуманитарни проблем, разоружање пред екстремним насиљем и случајеви ублажавања анархије, грађански ратови и међународни сукоби. Одредбе САЛW генерално нису оријентисани на намештање или примену домаћег националног или локалног законодавства о легитимном власништву или продаји оружја.[4]

Настојање УН-а за контролу САЛW[уреди | уреди извор]

Малокалибарско оружје и лако наоружање користи се у сукобима широм света, проузроковајући повреде и смрт.[5] Контрола малокалибарског наоружања је први пут била обухваћена резолуцијом УН-а А/РЕС/46/36 (децембра 1991), који је проширен на основу А/РЕС/50/70 (јануара 1996).[6] Ова последња резолуција била је задужена за стручњаке да истраже врсте малокалибарског и лаког наоружања које се користе у сукобима у свету и проучавање оружја које би могло да се примени у режиму контроле наоружања. Препоруке стручних извештаја враћени су Генералној скупштини, А/52/298 (1997) и А/54/258 (1999)[7] довеле су до конференције 2001. године у Уједињеним нацијама о незаконитој трговини малокалибарског оружја, са пратњом 2006. године.

26 септембра 2013. године, Савет безбедности УН-а усвојила је Резолуцију 2117, која је позвала земље да остану посвећене ембаргу малокалибарског оружја и протоколима контроле САЛW.[8]

Рад на САЛW-у преко Уједињених нација кординира Канцеларија за питања разоружања (УНОДА), кроз механизам УН-а за кординацију малокалибарског оружја који чини 21 одељење УН-а које раде на различитим апектима контроле малокалибарског оружја и лаког наоружања.[9] Институт Уједињених нација за истраживање разоружања (УНИДИР), спроводи истраживања у области контроле наоружања и објавио је многе чланке и књиге везане за малокалибарско оружје и лако наоружање.[10]

2 априла 2013. године, Генерална скупштина УН-а гласала је у великом броју на усвајање Споразума о трговини оружјем (АТТ) како би се управљало законском Међународном трговином у многим врстама конвенционалног оружја, од ратних бродова и авиона до малокалибарског оружја и лаког наоружања.[11] Основна обавеза уговора је да све државе потписице морају да успоставе или одрже контролу у тој обавези. На тај начин, споразум такође помаже међународној заједници да се позабави нерегулисаном или илегалном трговином конвенционалним оружјем. Споразум је отворен за потписивање 3 јуна 2013. године. До данас две трећине земаља чланица УН-а потписало је споразум (130 држава), а 72 државе су га ратификовале. Споразум је ступио на снагу 24 децембра 2014. године.[12]

Други САЛW режими и управљање организацијама[уреди | уреди извор]

Многа друга повезана владина тела и невладине организације (НВО) такође раде на контроли САЛW као што су: ИАНСА, Саферwорлд и Контролна кампања наоружања. Регионалне и подрегионалне организације које раде на контроли САЛW сматрају да ту спада и Афричка унија, ЕЦЦАС, Економска заједница држава западне Африке (ЕЦОWАС), Јужноафрицке развијене заједнице, Андеан заједница, ЦАРИЦОМ, МЕРЦОСУР, Организација америчких држава(ОАС), Европска унија, Организација за европску безбедност и сарадњу, АСЕАН, Арапска лига и Форум пацифичких острва.[13]

Глобална дистрибуција малокалибарског оружја[уреди | уреди извор]

Током 2018. године, истраживање о малокалибарском оружју приказало је да постоји преко једне милијарде малокалибарског наоружања дистрибуираног на глобалном нивоу, од којих је 857 милиона (око 85 %) у рукама цивила.[14][15] То износи 120,5 ватреног оружја за сваког стотог становника.[15] Светске оружане снаге контролишу око 133 милиона (око 13 %) од укупног глобалног броја лаког наоружања од којих је 43 % припада Руској Федерацији (30,3 милиона) и Кини (27,5 милиона). Органи за спровођење закона контролишу око 23 милиона (око 2 %) глобалног укупног броја малокалибарског оружја.[16]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б https://www.nato.int/cps/en/natohq/topics_52142.htm НАТО, Смалл армс анд лигхт wеапонс (САЛW) анд мине ацтион (МА)
  2. ^ а б в г „Интернатионал Инструмент то Енабле Статес то Идентифy анд Траце, ин а Тимелy анд Релиабле Маннер, Иллицит Смалл Армс анд Лигхт Wеапон” (ПДФ). унодц.орг. Унитед Натионс Оффице он Другс анд Цриме. 25. 2. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  3. ^ http://archive.ipu.org/conf-e/114/114-1.htm
  4. ^ „UNODA: Small Arms and Light Weapons”. un.org. United Nations Office for Disarmament Affairs. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  5. ^ „4.11 SALW Control, Security & Development”. Архивирано из оригинала 30. 4. 2009. г. Приступљено 19. 05. 2011. 
  6. ^ „General and complete disarmament: Transparency in armaments”. un.org. United Nations. 15. 1. 1996. Приступљено 19. 05. 2011. 
  7. ^ „Report of the Group of Governmental Experts on Small Arms, 1999” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. 
  8. ^ „Resolution 2117 (2013)”. un.org. United Nations. 26. 9. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  9. ^ „CASA Participants”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2009. г. 
  10. ^ „UNIDIR selected publications and activities related to small arms”. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. 
  11. ^ „The Arms Trade Treaty”. un.org. United Nations. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  12. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2019. г. Приступљено 26. 04. 2019. 
  13. ^ „PoA-ISS: Regional Organizations”. poa-iss.org. United Nations. 2014. Приступљено 14. 2. 2014. 
  14. ^ https://ba.voanews.com/a/amerikanci-poseduju-40-odsto-privatnog-oru%C5%BEja-u-svetu/4444943.html
  15. ^ а б http://www.smallarmssurvey.org/fileadmin/docs/T-Briefing-Papers/SAS-BP-Civilian-Firearms-Numbers.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2021) Естиматинг Глобал ЦивилианХЕЛД Фиреармс Нумберс. Аарон Карп. Јуне 2018
  16. ^ http://www.smallarmssurvey.org/de/about-us/highlights/2018/highlight-bp-firearms-holdings.html Архивирано на сајту Wayback Machine (12. новембар 2020) Смалл Армс Сурвеy ревеалс: Море тхан оне биллион фиреармс ин тхе wорлд
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Lako_i_malokalibarsko_naoružanje&oldid=26758099”