Љубомир Савић
Љубомир Савић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1921. |
| Место рођења | Параћин |
| Датум смрти | 2010. |
Љубомир Савић (Параћин, 14. јул 1921 - Београд, 28. новембар 2010) је био професор на Дефектолошком факултету Универзитета у Београду.
Биографија
[уреди | уреди извор]Љубомир Савић рођен је у Параћину 1921. године. Отац му је био управитељ основне школе а мајка учитељица. Гимназију је завршио у Земуну 1937. године а Богословију у Сремским Карловцима 1941. године, затим Учитељску школу у Јагодини 1946. године и дефектолошки одсек Више педагошке школе у Београду 1948. године. Паралелно је студирао Филозофски факултет, педагошко психолошку групу, где је дипломирао 1950. године. Докторирао је на истом факултету 1962. године са тезом „Теорија и пракса специјалног школства у Србији до другог светског рата“.
Био је најпре учитељ у школи за глуву децу „Радивој Поповић“ у Земуну 1947. године, па њен управитељ (од 1950. до 1953. године) а затим педагошки инструктор у школи за глуву децу у Јагодини (од 1953. до 1957. године). По конкурсу прелази у Централни одбор Савеза глувих Југославије на место саветника за културу и просвету и међународне везе (од 1957. до 1964. године) да би затим био постављен за главног истраживача Центра за рехабилитацију глувих у Београду, где реализује три научно истраживачка пројекта из области глувоће и рехабилитације за потребе САД и Југославије.
Године 1964. је конкурсом изабран за саветника за специјалне школе Републичког завода за школство Србије, а затим постављен за вршиоца дужности истог завода, и на тој дужности остаје до 1978. године када је по конкурсу изабран за ванредног професора Дефектолошког факултета у Београду. Постављен је за шефа катедре за сурдопедагогију 1979. године а затим за декана Дефектолошког факултета (од 1983. до 1985. године) са које је дужности, после 43 године рада у школству, отишао у пензију.
Посебан сегмент у раду доктора Савића заузима његова делатност на хуманитарном пољу и сарадњи са друштвено хуманитарним организацијама као што су Савез глувих, Савез слепих, Друштво мултиплекс склерозе и Савез дистрофичара, за које је урадио велики број монографија и споменица. Такође је његова сарадња била врло истакнута са специјалним школама за слепу децу у Земуну и школама за глуву децу у Београду, Јагодини, Нишу и Призрену, од којих је добио бројна признања.
Научни рад
[уреди | уреди извор]Објавио је преко стотину књига, универзитетских уџбеника, научних студија, монографија, средњошколских и основношколских уџбеника, као и неколико стотина чланака у земљи и иностранству за шта је од стране Великосавезног завода за научни рад СФРЈ добио звање експерта у домену дефектологије.
Најзначајнији радови професора Савића су:
- Теорија и пракса специјалног школства у Србији, Београд 1966.
- Системи образовања глувих, Београд 1974.
- Сурдопедагогика - кјига прва, Београд 1980.
- Методика рада са децом оштећениг слуха, Београд 1982.
- Живот и дело Адалберта Лампеа, Београд 1985.
- Знаковни речник за глуве, Београд 1986.
- Методика учења говора глуве деце, Београд 1986.
- Сурдоандрагогија, Београд 1988.
- Предшколска сурдометодика, Београд 1988.
- Историја сурдопедагогије Србије, Београд 1991.
- Сурдопедагогија, Београд 1994.
- Методика аудиторниг тренинга, Београд 1995.
- Приручник за преводиоце глувим лицима, Београд 1996.
- Живот и дело Валентина Аја, Београд 1997.
- Историја логопедије Србије, Београд 1999.
- Међународне резолуције о правима хендикепираних лица, Београд 2002.
- Неверблана комуникација глувих и њена интерпретација, Београд 2002.
- Радивој Поповић - оснивач специјалног школства Србије, Београд 2004.
- Преглед опште историје логопедије, Београд 2005.
- Мој први катихизис, Београд 2006.
- Глуви у античком свету, Београд 2007.
Признања
[уреди | уреди извор]За свој рад професор Савић је добио следеће награде:
- Октобарску награду Доситеј Обрадовић града Београда (1986)
- Признање иноватор од заједнице за науку и истраживачку делатност града Љубљане под називом Инова 87 (1987)
- Плакету града Београда (1984)
- Падогошки покрет Југославије, Признање за животно дело Доктор Војислав Бакић (2000)
- Плакету и повељу Дефектолошког факултета у Београду за 30 година рада факултета (2006) и још око педесет других признања и похвала од стране хуманитарних и инвалидских организација и установа за специјално васпитање и образовање.
Литература
[уреди | уреди извор]- Један човек један живот, Мр Светлана Милошевић, Београд 2001.
- Педагошка енциклопедија, Београд 1989.
- Лексикон Ко је ко у Србији, Београд 1996.
- Споменица Катедре за педагогију Филозофског факултета у Београду, Београд 1967.
- Историја сурдопедагогије Србије, Београд 1992.
- Двадесет година Дефектолошког факултета, Београд 1995.
- Јагодински биографски лексикон, Раде Милосављевић, Београд 2006.
