Лондонско предузимачко друштво
Лондонско предузимачко друштво је било трговачка фирма основана у Лондону у раном 15. веку. Окупило је водеће трговце у организовану заједницу, гилду. Главни посао био им је извоз тканина, поготову бело (небојено) платно од фино упредене вуне у замену за разна добра из иностранства.[1][2] Трговало је у северним Европским лукама, надмећући се са Ханзом. Највише се фолусирало на Хамург.
Порекло[уреди | уреди извор]
Друштво је примило краљевску повељу од Хенрија IV,[3] 1407, али порекло им се пружа чак до братства Св. Томаса од Кантербурија. Тврдили су да су поседују приватно земљиште још од 1216. Војвода од Брабанта им је пружио привилегије и обећао да неће наплаћивати таксе трговцима. Основали су га углавном енглески трговци у Антверпу 1305. Ова група је вероватно укључивала такозване Стаплере, који су извозили необрађену вуну, као и трговце предузимаче. Повеља Хенрија IV је предлагала да се тргивци населе у Холандија, Зеланду, Брабанту, и Фландрији. Остале групе трговаца су пословале са различитим деловима северне Европе, укључујући оне који су живели у Пруској, Скандији, на мореузу око данашње Данске и Шведске границе (званом Саунд) и у регији Ханзе (чији је избор гувернера одобрио Ричард II, краљ Енглеске, 1391), и енглеске трговце у Норвешкој, Шведској, и Данској (који су примили повељу 1408).
За време владавине Тјудора[уреди | уреди извор]
Када им је 1505. Хенри VII доделио своју повељу, друштво је имало гувернера и 24 асистента. Чланови су били инвеститори, и већина су вероватно били трговци свилом и штофом у Лондону.[4] Друштво је такође имало чланове у Јорку, Норвичу, Ексетеру, Ипсвичу, Њукаслу, Халу и другим местима. Предузимачи на овим местима су били одвојене али повезане групе. Друштво предузимача у Бристолу је било засебна група инвеститора, којима је повељу доделио Едвард VI 1552.
За време владавине Хенрија VII, трговци који нису били из Лондона, почели су да се жале на ограничења у трговини. Некада су слободно пословали у Шпанији, Португалу, Француској, Италији и Низоземској, али је Лондонско друштво наплаћивало казну оф двадесет фунти, што им је ограничавало трговину. Хенри VII је захтевао да се казна смањи на три фунте шест шилинга и осам пенија.[5] Сукоб су започели Трговци стаплери, који су желели да свом извозу вуне преко Калеја додају извоз тканина у Фландрију без да постану чланови Друштва предузетника. Друштво предузетника је држало контролу над њиховом трговином и над Фландријском луком. Страни трговци из Ханзе су имали знатне привилегије у енглеској трговини и такмичили су се са Друштвом предузетника, али те привилегије је укинула енглеска влада средином 16. века.
Друштво предузетника је одлучило да се окрене другим лукама. Емден, у Источној Фризији и Хамбург су се сукобили око тога која ће лука служити Предузимачком друштву Енглеске, који су се одлучили за Емден. Ускоро су сазнали, медјутим, да та лука не може да привуче довољно трговаца који би куповали енглеске сировине, тако да су је убрзо напустили и вратили се у Антверпен. Послови тамо били су прекинути када је краљица Елизабета преузела шпанске бродове који су преносили новац војводи од Албе, гувернеру Низоземске. Иако се трговина наставила у Антверпену од 1573. до 1582, њен пад у профиту је престао са падом самог града, и настанком новог амстердамског система трговине и Златно доба Низоземске.
У време када им је дата повеља из 1564,[6] предузимачко веће састојало се од гувернера (кога су годишње бирали прекоморски чланови), његових заменика и 24 накозвана Асистента. Чланство се добијало крвном везом (син члана је аутоматски добијао чланство), службом (ученик члана друштва), откупом (плаћањем чланства) или као "поклон". У време доласка на власт Џејмса I 1603, било је барем 200 чланова. Постепено су повећали цену коју је требало платити да се добије чланство.
Сукоби[уреди | уреди извор]
Сукоби Предузетничког друштва са Ханзом су се наставили пошто је Ханза имала иста права у Енглеској као и домаћи трговци и боље привилегије у иностранству, дајући им могућност да надмаше енглеске трговце. Хамбург је био део Ханзе. Када су енглески трговци напустили Емден, покушали су да се сместе у Хамбургу, али Ханза је натерала град да их протера. Поново су покушали у Емдену 1579. Цар је наредио грофу Источне Фризије да отера трговце, али он је одбио. Енглески трговци су ту остали све до 1587. Током 1586, сенат Хамбурга је позвао Предузимачко друштво да се врате у Хамбург, али преговори нису успели.
Трговци који су често пословали у Миделбургу још од 1582. били су позвани да се врате 1587. у (сада независне) Уједињене провинције (које ће касније постати део Низоземске). Због пореза који су наметале Холандија и Зеланд, ово није био привлачан избор за многе чланове друштва. Године 1611. главно складиште друштва је било смештено у Хамбургу. Низоземска трговачка лука је била померена током раног 17. века из Миделбурга у Делфт 1621, онда у Ротердам 1635, онда у Дордрехт 1655. Друштво је имало муке са неовлашћеним трговцима, који нису били чланови, али су свеједно трговали у њиховој регији.
Године између 1615 и 1689 су биле праћене периодима, почевши са злосрећним Кокејновим пројектом, када је друштво изгубило, а затим поново задобило своја искључива права производње и трговине. Преместило је своју трговачку луку из Делфта у Ротердам 1635.
Друштво из Хамбурга[уреди | уреди извор]
Када је Лондонско друштво изгубило своје ексклузивне привилегије пративши Славну револуцију 1689, цена за чланство је опала на две фунте. Након што је парламент одобрио трговину, друштво је наставило да постоји као дружина трговаца који су пословали са Хамбургом. Зато што су сачињавали значајан део ондашње трговине, звали су их Друштво из Хамбурга. Лондонско предузимачко друштво и даље је постојало почетком 19. века.
Сличне групе које су колонијализовале Северну Америку[уреди | уреди извор]
Током раног 17. века, сличне групе инвеститора, звани "авантуристима", органиовали су се зарад развоја прекоокеанске трговине са колонијама Новог Света: Вирџинијско предузимачко друштво 1609 (које се касније поделило на Лондонско друштво у Џејмстауну и заливу Чесапик, и Плимутско друштво, у Новој Енглеској). Осим тога, Канадско предузимачко друштво је послало снаге током Тридесетогодишњег рата које су допринеле предаји Квебека 1629, и колонијализовали су Њуфаундленд.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Бреннер, Роберт. Мерцхантс анд револутион: цоммерциал цханге, политицал цонфлицт, анд Лондон'с оверсеас традерс, 1550-1653 (Версо, 2003).
- Липсон, Е. Тхе Ецономиц Хисторy оф Енгланд I (12тх едитион, 1959), 570-84; II (6тх едитион 1956), 196-269.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Роберт Бреннер, Мерцхантс анд револутион: цоммерциал цханге, политицал цонфлицт, анд Лондон'с оверсеас традерс, 1550-1653 (Версо, 2003).
- ^ Е. Липсон, Тхе Ецономиц Хисторy оф Енгланд (1956), 2;196-269.
- ^ "Мерцхант Адвентурерс" ин Енцyцлопæдиа Британница, Онлине Либрарy Едитион, 2013. Ретриевед 22 Јулy 2013.
- ^ Манy рецордс оф тхе Цоурт Меетингс оф тхе Мерцхант Адвентурерс оф Лондон аре принтед ин L. Лyелл анд Ф.D. Wатнеy (едс), Ацтс оф Цоурт оф тхе Мерцерс' Цомпанy 1453-1527 (Цамбридге Университy Пресс, 1936).
- ^ £1 = 3 Енглисх маркс; 1 марк = 6с 8д
- ^ Цалендар оф Патент Роллс, Елизабетх I, Вол. III: 1563-1566 (ХМСО Лондон 1960) пп. 178-80, итем 922.