Пређи на садржај

Лукреција Борџија

С Википедије, слободне енциклопедије
Лукреција Борџија
Лукреција Борџија
Датум рођења18. април 1480
Место рођењаРим
 Папска држава
Датум смрти24. јун 1519.(1519-06-24) (39 год.)
Место смртиФерара
 Војводство Ферара
Могући портрет Лукреције Борџије, рад Бартоломеа Венета (око 1510)[1]

Лукреција Борџија (шп. Lucrecia Borja, лат. Lucretia Borgia; Рим[2] или Субиаку 18. април 1480 — Белрикардо код Фераре, 24. јун 1519) била је ванбрачна ћерка папе Александра VI, војвоткиња од Фераре.[3] По његовом наређењу, одвојена је од мајке и дата на чување очевој рођаци Адријани Мила која јој је обезбедила солидно образовање. Лукреција је од раног детињства учила латински, упознала се са поезијом, музиком и сликањем на порцелану.

Лукреција Борџија је припадала једној од најомраженијих породица у историји око које су се плели неизрециви злочини, укључујући и Лукрецијин инцест - не само са братом Чезаром, већ и са рођеним оцем, папом Александром VI. Борџије су биле ужасна лоза, надалеко познате по суровости у борби за моћ, и питање је да ли упркос свему Лукреција заслужује ружну репутацију која је вековима прати. Извесније је да је у рукама свог оца и брата постала оруђе и жртва њихове политичке машинерије, против које није имала довољно снаге да се бори. Римом је кружила изрека:

Ако ти је живот мио, никада не иди на ручак код Борџија.

Циљало се на отров који су Борџије стављали у храну онима које су желели да уклоне. Мада Лукреција у томе није имала никаквог удела, није могла избећи лош глас који је пратио њену породицу. Осим тога у то време схватање пристојности и морала веома се разликовало од данашњег. I сама чињеница да је њен отац, Родриго Борџија могао постати поглавар Католичке цркве говори у прилог овој тези. Историограф Грегоровиус истиче:

Није била ни гора ни боља од већине жена у њено време. Била је неоптерећена и уживала је у радостима живота.

Лукреција је рођена 1480. Родриго ниједно своје дете није званично признао све док није постао папа и био апсолутно сигуран у своју моћ. Први просци су је испросили пре него што је напунила 11 година, а два месеца касније појавила су се нови, још пожељнији, али су и једни и други, чим је Родриго узео троструку круну, били склоњени, не би ли се нашао неко много подобнији за његову прелепу кћерку. Са 12 година Лукреција је била златокоса и префињена, белог врата и бисерних зуба - сјајна прилика за Ђованија Сфорцу, владара Пезара, удовца у годинама. Приређено је величанствено венчање, којем је присуствовало пола Рима. Међутим, папи је било тешко да се одвоји од кћерке, па је решио да раскине веридбу. Пошто Сфорца није хтео да се са тиме помири, Лукрецијин отац и брат су решили да га уклоне. Сазнавши за заверу, она је преко гласника обавестила несуђеног мужа да се склони. Тако је, готово непознатом човеку, спасила живот. Брак није дуго трајао, а томе су кумовале Борџије. Убрзо су схватили да су Лукрецијину руку могли много боље употребити, дајући је потомку Арагона. Одлучили су да се отарасе несрећног младожење. Свету су објавили да је Сфорца импотентан и да је његова млада жена и даље девица. Сфорца се заклео да ће се осветити Борџијама, али је њихова моћ била толико јака да је на крају морао да потпише признање да је импотентан и да напусти Рим, да му се не би догодиле још горе ствари. Лукреција се у међувремену повукла у манастир, не би ли тако стекла, бар привидно, девичански ореол и припремила се за нови брак. Опатице су жалиле што их је морала напустити јер је манастир врло брзо претворила у место угодног ужитка.

Ускоро су се Римом прошириле приче да је Лукреција трудна и да је њен љубавник шпански господин са папског двора Педро Калдерон, знан као Перото. Чезаре Борџија је Перота бацио у затвор, а убрзо након тога тело су му нашли у Тибру. Тада су почела говоркања да је дете које је Лукреција очекивала плод инцеста и да је отац, заправо, Чезаре. Касније је тај њен син постао војвода од Напија, а његово порекло је остало обавијено мистеријом. Следећа партија за Лукрецију такође је била смишљена из политичких разлога. На мети је био Алфонсо, војвода од Бишељијеа, ванбрачни син краља Напуља. Чезаре није штедео на раскоши венчања. Са њим је стекла дете. Све је изгледало добро док крвожедни Чезаре није поново започео политичке сплетке. Недуго потом он и младожења били су на ратној нози. Алфонсо је прво претучен на улици. Са разбијеном главом и језивим ранама по телу, донет је полумртав у папину палату где су му у помоћ притекли ватикански гардисти. Рањеника је прихватила Лукреција и окружила са 16 добро наоружаних војника. Цезарови људи су искористили повољну прилику и усмртили зета. Прича је испредена да је пао с кревета, обновио ране и умро услед обилног крварења. Лукреција је била очајна и огорчена, па се скрхана болом повукла тихо у суморни замак Непи.

По трећи пут Лукреција се удала за Алфонса, сина војводе од Фераре. I даље је била предмет оговарања и сплетки, а многи су је везивали за песника Пјетра Бемба. За његову поезију се веровало да је великим делом инспирисан часовима страсти проведеним у Лукрецијином наручју. Још опасније је било пријатељство које је гајила према песнику Ерколу Стронцију. Ужасан скандал је избио кад је Стронцијев леш, умотан у огртач, са знацима суровог насиља, нађен на улици. Они који су мрзели и само име Борџија веровали су да је Лукреција организовала убиство, јер је била љубоморна пошто је чула да песник намерава да се жени.

Живела је у Ферари, имала је бројну децу. 15. јула 1519, после једног прераног порођаја, добила је грозницу и умрла у 39. години.

Бракови

[уреди | уреди извор]

Први брак: Ђовани Сфорца (лорд Пезара и Градаре)

[уреди | уреди извор]
Новчић на којем је приказан Ђовани Сфорца.

Дана 26. фебруара 1491. године, склопљен је брачни аранжман између Лукреције и господара Вал Дајоре, у краљевству Валенсије, Дон Керубина Жоана де Сентелеса, који је поништен мање од два месеца касније у корист новог уговора о ангажовању Лукреције за дон Гаспара Аверсу, грофа од Проциде.[4] Када је Родриго постао папа Александар VI, настојао је да буде у савезу са моћним кнежевским породицама и оснивачима династија Италије. Стога је отказао Лукрецијине претходне веридбе и договорио да се уда за Ђованија Сфорцу, члана куће Сфорца који је био лорд од Пезара и под називом гроф од Катигноле.[5] Ђовани је био ванбрачни син Костанца I Сфорце и Сфорце другог реда. Он сео оженио Лукрецијом 12. јуна 1493. у Риму.[3]

Убрзо, породици Борџија више нису били потребне Сфорце, а присуство Ђованија Сфорце на папском двору било је сувишно. Папи су били потребни нови, повољнији политички савези, те је можда тајно наредио погубљење Ђованија: општеприхваћена верзија је да је Лукрецију о томе обавестио њен брат Чезаре, а она је упозорила свог мужа, који је побегао из Рима.[6]

Александар је тражио од Ђованијевог стрица, кардинала Асканија Сфорце, да убеди Ђованија да пристане на поништење брака. Ђовани је то одбио и оптужио Лукрецију за очински инцест.[7] Папа је тврдио да брак његове ћерке није био конзумиран и да је стога неважећи. Ђованију је понуђен мираз у замену за сарадњу.[8] Породица Сфорца је запретила да ће повући своју заштиту ако он одбије. Ђовани је коначно потписао признања о импотенцији и документе о поништењу пред сведоцима.

[уреди | уреди извор]

Било је спекулација да је током дуготрајног процеса поништења Лукреција остварила везу са неким, можда Александровим коморником Педром Калдероном, такође по имену Перото.[9] У сваком случају, породице које су непријатељски расположене према Борџијама касније су је оптужиле да је била трудна у време када је њен брак поништен због неконзумације. Познато је да се повукла у самостан Сан Систо у јуну 1497. да би чекала исход поступка поништења, који је окончан у децембру исте године. Тела Педра Калдерона[9] и служавке Пантасилеје пронађена су у Тибру у фебруару 1498. У марту 1498. амбасадор Фераре је тврдио да се Лукреција породила, али су други извори то демантовали. Дете је, међутим, рођено у домаћинству Борџије годину дана пре Лукрецијиног брака са Алфонсом Арагонским. Звао се Ђовани, али је историчарима познат као „Инфанс Романус“.

Године 1501, издате су две папске буле које се тичу детета, Ђованија Борџије. У првој је препознат као Чезареово дете из афере пре његовог брака. Друга, контрадикторна була га је препознала као сина папе Александра VI. Лукрецијино име се не помиње ни у једном документу, а гласине да му је она мајка никада нису доказане. Други була је дуги низ година чувана у тајности, и претпостављало се да је Ђовани Чезаров син. Томе у прилог говори и чињеница да је 1502. постао војвода од Камерина, што је једно од Чезареових недавних освајања, отуда природно наслеђе најстаријег сина војводе од Ромање. Ђовани је после Александрове смрти отишао код Лукреције у Ферару, где је био прихваћен као њен полубрат.[10]

Други брак: Алфонсо д'Арагон (војвода од Бишеље и принц од Салерна)

[уреди | уреди извор]

Након њеног поништења брака са Сфорцом, Лукреција је била удата за напуљца Алфонса од Арагона, полубрата Санче од Арагона, која је био жена Лукрецијиног брата Ђофреа Борџије. Брак је био кратак.[3]

Венчали су се 1498. године, чиме је Лукреција постала војвоткиње од Бишеља и супруга принца од Салерна. Лукреција, а не њен муж, постављена је за гувернера Сполета 1499. године; Алфонсо је побегао из Рима убрзо након тога, али се вратио на Лукрецијин захтев, али је би био убијен 1500. године.[11]

Нашироко се причало[12] да је Лукрецијин брат Чезаре одговоран за Алфонсову смрт, пошто се недавно удружио (путем брака) са Француском против Напуља. Лукреција и Алфонсо имали су једно дете, Родрига од Арагона, који је рођен 1499. године и преминуо пре своје мајке у августу 1512. године у узрасту од 12 година.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Беллонци 2003, стр. 613. сфн грешка: више циљева (3×): ЦИТЕРЕФБеллонци2003 (хелп)
  2. ^ Брадфорд 2004, стр. 16.
  3. ^ а б в г „Луцрезиа Боргиа, Предатор ор Паwн?”. 17. 1. 2017. Приступљено 15. 4. 2017. 
  4. ^ Беллонци, Мариа (2000). Луцрезиа Боргиа. Лондон: Пхоениx Пресс. стр. 18. ИСБН 1-84212-616-4. 
  5. ^ Беллонци, Мариа (2000). Луцрезиа Боргиа. Лондон: Пхоениx Пресс. стр. 23. ИСБН 1-84212-616-4. 
  6. ^ Беллонци, Мариа (2003). Луцрезиа Боргиа. Милан: Мондадори. стр. 121—122. ИСБН 978-88-04-45101-3. 
  7. ^ Беллонци, Мариа (2003). Луцрезиа Боргиа. Милан: Мондадори. стр. 139—141. ИСБН 978-88-04-45101-3. 
  8. ^ {Соме соурцес стате тхат Гиованни ретурнед тхе доwрy. Сее, Дурант, Wилл. "Тхе Ренаиссанце" Симон анд Сцхустер (1953), паге 429, ISBN 0-671-61600-5. Сее алсо Брадфорд, Сарах, "Луцрезиа Боргиа: Лифе, Лове анд Деатх ин Ренаиссанце Италy" Пенгуин Боокс (2005), Парт 1, Цх. 3}
  9. ^ а б Тхурмел, Јосепх (1923). Ле Јоурнал де Јеан Бурцхард, Éвêqуе ет Цéрéмониаире ау Ватицан. Парис: Лес Éдитионс Реидер. стр. 328. 
  10. ^ Луцас, Емма (2014). Луцрезиа Боргиа. Неw Wорлд Цитy. 
  11. ^ Јамес А. Патрицк, Ренаиссанце анд Реформатион, Волуме 1, Марсхалл Цавендисх, 2007, п. 124
  12. ^ Брадфорд, Сарах (2005). Луцрезиа Боргиа. Ла сториа вера. Милан: Мондадори. стр. 85—88. ИСБН 88-04-55627-7. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Lukrecija_Bordžija&oldid=28831109”