Марио Бенедети

Марио Бенедетти

Марио Орландо Харди Хамлет Брено Бенедети Фарухија (шп. Mario Orlando Hardy Hamlet Brenno Benedetti Farrugia; Пасо де лос Торос, Такуарембо, Уругвај, 14. септембар 1920 — Монтевидео, 17. мај 2009) познат као Марио Бенедети био је уругвајски писац, новинар, песник, драматург, приповедач, критичар и члан Генерације '45 (шп. Генерациóн дел '45, је била група писаца, углавном из Уругваја, који су имали значајан утицај у књижевном и културном животу своје земље и региона. Њихово име потиче од чињенице да су њихове каријере почеле углавном између 1945. и 1950. године.) Сматра се једним од најзначајнијих латиноамеричких писаца 20. века. Његово стваралаштво обухвата различите жанрове, укључујући прозу, поезију, есеје и драмске текстове, а најпознатији је по својим романима и песмама. Његово најпознатије дело јесте роман ,,Ла трегуа" (1960) (срп. ,,Прекид") и представља класик латиноамеричке књижевности.

Биографија

Детињство и школовање

Рођен је 14. септембра 1920. године у месту Пасо де лос Торос, Источна Република Уругвај у породици италијанских миграната. Његов отац Бренно Бенедетти (срп. Брено Бенедети) био је италијан, док је његова мајка, Матилде Фарругиа (срп. Матилда Фарухија) носила малтешко порекло. Са непуних четири године, Марио Бенедети се са породицом преселио у Монтевидео, где се школовао у једној од приватних школа. Првих шест разреда основне школе завршио је у Немачкој школи у Монтевидеу (шп. Цолегио Алемáн де Монтевидео) где је научио немачки језик, што му је касније омогућило да буде први преводилац Франца Кафке у Уругвају. Још у раном периоду свог живота Бенедети је донео одлуку да би желео да постане писац, иако је годинама морао да се бави разним пословима како би финансијски преживео. Године 1946. оженио се Луз Лопез Алегре (шп. Луз Лóпез Алегре), својом великом љубављу и животном сапутницом, коју је упознао још у детињству и са којом ће провести наредних шест деценија.

Каријера

Бенедети се након неколико година проведених у Буенос Ајресу, вратио у Монтевидео где је раних 1940-их започео своју песничку каријеру, објавивши своју прву збирку песама ,,Ла вíспера инделебле" (срп. Неизбрисиво предвечерје). Исте године придружио се редакцији недељника Марцха, где је остао до 1974. године, када је овај часопис затворен од стране владе Хуана Марије Бордаберија (шп. Јуан Марíа Бордаберрy). Године 1954. Бенедети је именован за литерарног директора тог недељника. Био је социјално и политички ангажован, писао је о неправди, диктатурама и отпору, посебно кроз збирке попут ,,Ла цаса y ел ладрилло". Аутор ће своје време делити између својих резиденција у Уругвају и Шпанији, све док се, након смрти супруге 2006. године, не пресели за стално у своју резиденцију у четврти Центро у Монтевидеу, Уругвај. Поводом свог пресељења, Бенедети је поклонио део своје личне библиотеке у Мадриду Центру за ибероамеричке студије Универзитета у Аликантеу који носи његово име.

Узори

Марио Бенедети имао је различите књижевне и интелектуалне узоре који су обликовали његов стил и теме. Његова инспирација долазила је из богатства шпанско-америчке и светске књижевности, као и из друштвених и политичких покрета:

• Антонио Мацхадо - Бенедети је ценио његову јасноћу и дубину, што га је подстакло да и сам пише језиком који је доступан широј публици. Бенедети је био фасциниран Мачадоовим начином изражавања сложених идеја кроз једноставне речи.
• Латиноамерички књижевни кругови Генерације '45 - Као део ове групе, Бенедети је делио идеје са савременицима попут Хуана Карлоса Онетија (шп. Јуан Царлос Онетти), што је додатно утицало на његово формирање.

• Балдомеро Фернандез Морено - Бенедети за најутицајнијег сматрао Балдомера Фернандеса Морена, аргентинског песника. Време које је Бенедети провео у Буенос Ајресу, посветио је читању Моренове антологије, читајући о људском бесу и немиру, који је био јасно приказан у Мореновој поезији и која га је подстакла да и он пише такву поезију.

Временом су код Бенедетија велики утицај изазвали и Машадо де Асис, Хосе Марти, Сесар Ваљехо сматрајући их мајсторима у спровођењу комуникације са читаоцем.

,,Затим су дошли ти велики утицаји, а то су Машадо, Марти и Ваљехо. Марти и Машадо, јер су мајстори у комуникацији са читаоцем; обојица користе риму, али рима никада није упадљива, никада не чека да се деси. Реч која се римује је ту, али је то реч која је и потребна у том тренутку. Није то реч која се ставља само да би се римовала с претходном, и то је оно што их, по мом мишљењу, чини мајсторима риме."

Бенедети тек под њиховим утицајем признаје риму у поезији, рекавши: ,,Када се њоме рукује са природношћу, спонтаношћу и јасноћом". Велики утицај на Бенедетија имао је и Хуан Карлос Онети. У прози су утицаји више били страни него национални, што значи да су огроман утицај имали и Ги де Мопасан, Антон Чехов и Ернест Хемингвеј.

Књижевни рад

Марио Бенедети био је писац и песник чији књижевни рад обухвата различите фазе током његове каријере. Његова дела су кроз године еволуирала, од песничких почетака до ангажоване прозе, а затим и до повратка интроспективном и хуманистичком приступу.

У раним годинама, током 1940-их, Бенедети је почео своју књижевну каријеру као песник. Његове прве песме биле су испуњене темама постојања, љубави и бола, а у њима се јављао и социјални ангажман. Збирке попут ,,Ла вíспера инделебле" (1945) и ,,Исла де лос муертос" (1948) одражавале су његову дубоку рефлексију о животу, природи и друштву. У том периоду, његов песнички израз био је филозофски и често песимистички, бавио се питањима социјалних неправди и људских судбина.

Средином 1960-их, Бенедети је прешао на прозу и остварио свој најпознатији роман ,,Ла трегуа" (1960). Овај роман, који се бави темама љубави и усамљености у свакодневном животу, стекао је велики успех. У том периоду његов рад постаје више политички ангажован, јер се све више бавио темама друштвених промена, политичких репресија и борбе за људска права. Слично томе, збирка ,,Цанциóн де деспедида" (1967) одражава његову критику политичког режима и изузетну емпатичност према људским трагедијама.

Након пуча у Уругвају 1973. године, Бенедети је морао да напусти своју домовину и емигрира у Аргентину и Шпанију. У периоду егзила, његове књиге су биле забрањене, али он није престао да пише. Његови радови из овог периода били су дубоко политички, говорећи о историјској меморији, губицима и трагедијама рата. Збирка ,,Ел олвидо естá ллено де мемориа" (1995) и роман ,,Ла цаса y ел виенто" (1977) одражавају његову борбу против диктаторских режима и његову рефлексију о последицама политичке репресије.

Након повратка у Уругвај 1985. године, Бенедети се вратио и интроспективном и хуманистичком приступу. Његова дела из овог периода, као што су збирка ,,Бајо ла ллувиа ајена" (1988) и роман ,,Тестиго де уно мисмо" (1999), баве се темама губитка, љубави и идентитета. Иако је политички ангажман био присутан и у овом периоду, Бенедети се све више фокусирао на приватне дилеме, унутрашње светове ликова и потрагу за смислом живота.

Кроз све фазе свог рада, Бенедети је остао доследан у својим темама: људска права, социјална правда, осамљеност и тражење љубави. Његова способност да повеже личне судбине с друштвеним питањима учинила га је једним од најважнијих писаца Латинске Америке.

Поглед на уметност

Марио Бенедети имао је специфичан поглед на уметност који је био дубоко укорењен у његовом животном искуству, политичком ангажману и хуманистичким вредностима. Његов однос према уметности није био само интелектуални, већ и емотивни, често се ослањајући на веровање да уметност има моћ да обликује, коментарише и мења друштво. Бенедети је веровао да књижевност и уметност уопште нису само средство за естетски ужитак, већ и алат за критику и рефлексију о друштвеним и политичким питањима. У његовим делима, уметност се често манифестовала као средство за отпор против неправде и репресије, али и као начин за повезивање с интимним световима појединца.

Бенедети је био дефинисани ангажовани писац, чији је поглед на уметност био утемељен у борби за људска права и слободу. Сматрао је да уметници имају одговорност да се боре против неправде и да својим радом отворе простор за друштвену промену. За њега, уметност је била дубоко повезана с политичким и моралним питањима времена у којем је живио. Његова књижевност била је не само естетски вредна, већ и социјално ангажована. Сматрао је да уметност мора бити свесна и критична, а њена улога је да се постави према стварности и постави питања о друштвеним неправдама.

Поред тога, Бенедети је био дубоко веровао у уметност као средство за изградњу емпатије и разумевања међу људима. Иако је био политички ангажован, његова уметност није била једноставно пропаганда, већ је тежила да кроз људске приче и емоционалне исповести дотакне универзалне теме. У његовим делима, ликови су често обични људи, у потрази за љубављу, смислом живота, или правдом, што је омогућило широкој публици да се повеже с његовим радом.

Бенедети је сматрао да уметност мора бити приступачна, да не треба бити елитистичка, већ да треба говорити језик свих људи. Сматрао је да поезија и проза треба да комуницирају са свакодневним људским искуствима и да њихов циљ није само да инспиришу, већ и да покрену акцију и промене. У његовом погледу на уметност, искреност и једноставност биле су кључне. Веровао је да уметност треба да буде доступна, искрена и емотивна, те да мора додирнути универзалне теме и изазвати реакцију код читатеља.

У том смислу, уметност је за Бенедетија била и средство за преживљавање. За њега, уметност није била само за естетски ужитак, већ је била витална у тренуцима историјске и друштвене кризе. Његово песништво и проза често су били одговор на политичке репресије које су обележиле његов живот, али су истовремено наглашавали надање и могућност промене. Бенедети је веровао у уметност која, иако дубоко ангажована, не губи свој људски аспект – уметност која се бави животом, проблемима и изазовима обичних људи, стварајући простор за дијалог и сагледавање светова других људи.

На крају, његов поглед на уметност био је хуманистички. Сматрао је да уметност мора доприносити разумевању и изградњи емпатије међу људима. Она не треба бити само одраз стварности, већ и позив на акцију, средство за промене које могу унапредити људску судбину и друштво у целини.

Признања

Бенедети је током живота примио многе награде за свој рад, укључујући:

• Премио Цаса де лас Амéрицас (1969) - Ова награда је додељена Бенедетију за његов роман ,,Ла трегуа". Награда Цаса де лас Амéрицас је једно од најважнијих признања у Латинској Америци, које је препознало рад многих писаца који су се бавили друштвеним и политичким темама.
• Премио Национал де Литература де Уругуаy (1983) - Ово је најпрестижнија књижевна награда коју може добити писац у Уругвају. Бенедети је добио ово признање за своје богато и разноврсно књижевно стваралаштво.
• Премио де Хонор де ла Црíтица (1986) - Ова награда је једно од најважнијих признања које се додељује писцима у Латинској Америци. Бенедети ју је добио за целокупно књижевно стваралаштво.
• Премио Реина Софíа де Поесíа Ибероамерицана (1999), једно од најважнијих признања за шпанскојезичну поезију.
• Премио Латиноамерицано де Литература (2001) - Бенедети је примио ово признање као део свог утицаја на латинскоамеричку књижевност, посебно за свој рад у песништву и прози.

Наслеђе

Наслеђе Мариа Бенедетија обухвата неколико кључних аспеката његовог рада који и данас имају дубок утицај на књижевност, културу и друштво.

Његово најважније књижевно наслеђе лежи у његовим романима, песмама и есејима, који се баве темама љубави, осамљености, људских права и политичке репресије. Најпознатији роман, ,,Ла трегуа", постао је класично дело латиноамеричке књижевности, истражујући пролазност живота и потрагу за смислом у свакодневним ситуацијама. Поред романа, његове песме и есеји говоре о универзалним темама које говоре о социјалној правди, борби за слободу и судбинама појединаца у опресивним друштвима.

Бенедети је био ангазовани писац чија је књижевност имала и политицки карактер. Његова дела пружају критику политичких режима, нарочито током периода војне диктатуре у Уругвају, а уједно истражују и универзалне људске емоције. Кроз своја дела, Бенедети је створио мост између личних судбина и друштвених и политичких реалности, што је његов рад учинило релевантним не само за Латинску Америку, већ и за глобалну литературу.

Његово политичко наслеђе проистиче из његовог ангажмана у борби против диктатуре и неправде. Током година прогонства, његова дела су била забрањена, али су постала симболом отпора и борбе за слободу. Бенедети је био дубоко посвећен људским правима и слободи изражавања, а његова уметност је одражавала ове вредности.

Бенедети је такође утицао на попутну културу, јер су његова дела често адаптирана у филмове, позориште и музику. Његова песништва су постала инспирација за многе уметнике, а његово наслеђе остаје живо кроз генерације читалаца и уметника широм света.

На крају, Бенедети је својим радом оставио трајну културну и хуманистичку баштину, која наставља да инспирише и мотивише људе у потрази за праведнијим и слободнијим друштвом.

Смрт

Последњих година писцу је нарушено здравље и често је био хоспитализован све док није преминуо 17. маја 2009. у свом дому у Монтевидеу, у 88. години. Уругвајска влада прогласила је националну жалост и наложила да се његово бдење одржи уз патриотске почасти у Дворани изгубљених степеница Законодавне палате. У подножју ковчега налазе се на десетине цвећа и пера које људи стављају као последњу почаст писцу. Следећег дана ковчег се преноси из Конгреса на Централно гробље, где му се одаје почаст, у процесији улицама Монтевидеа у пратњи хиљада људи. Од 19. маја, тело песника почива поред тела његове супруге Луз на гробљу Буцео у Монтевидеу.

Пре смрти, диктирао је свом личном секретару Ариелу Силви шта ће постати његова последња песма:

Ми вида ха сидо цомо уна фарса

Ми арте ха цонсистидо

Ен qуе еста но се нотара демасиадо

Хе сидо цомо ун левитадор ен ла вејез

Ел брилло маррóн де лос азулејос

Јамáс се сепарó де ми пиел...

Библиографија

Збирке кратких прича

• Еста маñана (1949)
• Монтевидеанос (1959)
• Ла муерте y отрас сорпресас (1968)
• Цон y син носталгиа (1977)
• Географíас (1984)
• Деспистес y франqуезас (1989)
• Бузóн де тиемпо (1999)
• Ел порвенир де ми пасадо (2003)

Романи

• Qуиéн де носотрос (1953)
• Ла трегуа (1960)
• Грациас пор ел фуего (1965)
• Ел цумплеñос де Јуан Áнгел (1971)
• Примавера цон есqуина рота (1982)
• Ла борра дел цафé (1992)
• Андамиос (1996)

Поезија

• Ла вíспера инделебле (1945), његова прва објављена књига
• Сóло миентрас танто (Нúмеро, 1950)
• Поемас де ла официна (Нúмеро, 1956)
• Поемас дел хоyпорхоy (Алфа, 1961)
• Инвентарио уно (примера едициóн, 1963)
• Ноциóн де патриа (Едиториал Нуева Имаген, 1963)
• Цуандо éрамос ниñос (1964)
• Прóxимо прóјимо (Едиториал Нуева Имаген, 1965)
• Цонтра лос пуентес левадизос (Алфа, 1966)
• А рас де суеñо (1967)
• Qуемар лас навес (1968)
• Летрас де емергенциа (Едиториал Нуева Имаген, 1973)
• Поемас де отрос (1974)
• Ла цаса y ел ладрилло (1977)
• Цотидианас (1979)
• Инвентарио уно (Едиториал Нуева Имаген, 1980)
• Виенто дел еxилио (Едиториал Нуева Имаген, 1981)
• Антологíа поéтица (1984)
• Географíас (1984)
• Инвентарио уно (1985)
• Прегунтас ал азар (1986)
• Yестердаy y маñана (1987)
• Деспистес y франqуезас (1989)
• Лас соледадес де Бабел (1991)
• Инвентарио дос (1994)
• Ел олвидо естá ллено де мемориа (1995)
• Ел амор, лас мујерес y ла вида (1995)
• Цоразóн цораза y отрос поемас (1997)
• Ла вида, есе парéнтесис (1998)
• Ринцóн де хаикус (1999)
• Ацордес цотидианос (2000)
• Ел мундо qуе респиро (2000)
• Инвентарио трес (2002)
• Инсомниос y дуермевелас (2002)
• Еxистир тодавíа (2003)
• Дефенса пропиа (2004)
• 50 сонетос (2004)
• Адиосес y биенвенидас (2005)
• Нуево ринцóн де хаикус (2006)
• Цанционес дел qуе но цанта (2006)
• Тестиго де уно мисмо (2008)
• Биографíа пара енцонтрарме (ед. пóстума де ла Фундациóн Бенедетти, Сеиx Баррал, 2010)

Есеји

• Перипециа y новела (1948)
• Марцел Проуст y отрос енсаyос (1951)
• Ел паíс де ла цола де паја (1960)
• Литература уругуаyа сигло XX (1963)
• Генио y фигура де Јосé Енриqуе Родó (1966)
• Летрас дел цонтиненте местизо (1967)
• Собре артес y официос (1968)
• Црíтица цóмплице (1971)
• Ел есцритор латиноамерицано y ла револуциóн посибле (1974)
• Даниел Виглиетти (1974)
• Нотас собре алгунас формас субсидиариас де ла пенетрациóн цултурал (1979)
• Ел рецурсо дел супремо патриарца (1979)
• Цултура ентре дос фуегос (1986)
• Субдесаролло y летрас де осадíа (1987)
• Ла цултура, есе бланцо мóвил (1989)
• Ла реалидад y ла палабра (1991)
• 45 аñос де енсаyос црíтицос (1994)
• Поетас де церцанíас (1994)
• Ел ејерцицио дел цритерио (1995)
• Поесíа, алма дел мундо (1999)
• Мемориа y есперанза (2004)
• Вивир адреде (2007)

Новинарство

• Мејор ес менеалло (1961)
• Цуадерно цубано (1969)
• Áфрица 69 (Марцха, 1969)
• Црóницас дел 71 (1971)
• Лос поетас цомуницантес (Марцха, 1972)
• Терремото y деспуéс (Арца, 1973)
• Ел десеxилио y отрас цоњетурас (Едиториал Нуева Имаген, 1984)
• Есцритос полíтицос (1971-1973) (Арца, 1986)
• Перплејидадес де фин де сигло (1993)
• Артицуларио десеxилио y перплејидадес (1994)
• Даниел Виглиетти, десаламбрандо (2007)

Драмска дела

• Ида y Вуелта (1958)

• Педро y ел Цапитáн (1979)

Збирке песама и аудио компилације

• Поемас де ла официна (1960)
• Инвентарио (1969)
• Qуемар лас навес (1969)
• Дéјанос цаер / Фамилиа Ириарте (1978)
• Ла палабра вивиенте (1986)

• Инвентарио 1950-1975 (Аyуí / Тацуабé а/е93к y ае93цд. Едициóн ен цасете де 1991 y ен CD де 2002)
• Инвентарио 1976-1985 (Аyуí / Тацуабé а/е94к y ае94цд. Едициóн ен цасете де 1991 y ен CD де 2002)
• Инвентарио 1986-1990 (Аyуí / Тацуабé а/е95к y ае95цд. Едициóн ен цасете де 1991 y ен CD де 2002)
• Бенедетти лее а Бенедетти (Сеиx Баррал, 1993)
• Цуентос есцогидос (Алфагуара, 1995)
• Ел амор, лас мујерес y ла вида (1995)
• Поесíа цон лос јóвенес (1996)
• Инвентарио 1991-2003 (2004)

Литература

1. Бенедетти, Марио. "Ла Трегуа." Едициóн де Едуардо Ногареда. Едиционес Цáтедра, 2004.
2. Белини, Гиусеппе. "Нуева хисториа де ла литература хиспаноамерицана." Мадрид: Едиториал Цасталиа, 1997.
3. Овиедо, Јосé M. "Хисториа де ла литература хиспаноамерицана Вол. 4: Де Боргес ал пресенте." Мадрид: Едиториал Алианза, 2001.
4. Библиотеца Виртуал Мигуел де Цервантес. "Биографíа де Марио Бенедетти." Цервантес Виртуал. https://www.cervantesvirtual.com/portales/mario_benedetti/autor_apunte/
5. Библиотеца Виртуал Мигуел де Цервантес. "Цронологíа де Марио Бенедетти." Цервантес Виртуал. https://www.cervantesvirtual.com/portales/mario_benedetti/autor_cronologia/
6. Енцyцлопедиа Британница. "Марио Бенедетти." Енцyцлопедиа Британница. https://www.britannica.com/biography/Mario-Benedetti
7. Фундациóн Марио Бенедетти. "Биографíа де Марио Бенедетти." Фундациóн Марио Бенедетти. https://fundacionmariobenedetti.uy/mariobenedettibio/