Пређи на садржај

Међународни савет за споменике и локалитете

С Википедије, слободне енциклопедије
Међународни савет за споменике и локалитете
Основана1965. год.; пре 60 година (1965)
ТипПрофесионално тело
НаменаКонзервација и заштита културнаг наслеђа локалитета широм света
СедиштеПариз
РуководиоциТереза Патрицио (председник); Марио Сантана (генерални секретар); Памела Жером (генерални благајник)
Веб-сајтwww.icomos.org

Међународни савет за споменике и локалитете (енгл. International Council on Monuments and Sites, ICOMOS; фр. Conseil international des monuments et des sites) је професионално удружење које ради на очувању и заштити места културне баштине широм света. Седиште организације је у Шарантон ле Пону. ICOMOS је основан 1965. године у Варшави као резултат Венецијанске повеље из 1964. године, и нуди савете Унеску о Местима светске баштине.

Идеја која стоји иза ICOMOS-а датира из Атинске конференције о рестаурацији историјских зграда 1931. године, коју је организовао Међународни музејски уред. Атинска повеља из 1931. године увела је концепт међународне баштине. Године 1964. Други конгрес архитеката и стручњака за историјске грађевине, који се састао у Венецији, усвојио је 13 резолуција. Прво је створена Међународна повеља о конзервацији и рестаурацији споменика и локалитета, познатија као Венецијанска повеља; затим је пондета Унеску, кији је створио ICOMOS за спровођење ове повеље.

ICOMOS тренутно има преко 10.100 појединачних чланова у 153 земље, 110 националних комитета и 28 међународних научних комитета.[1] Уз ретке изузетке, сваки члан мора бити квалификован у пољу конзервације и практикујући пејзажни архитекта, архитекта, археолог, антрополог, урбаниста, инжењер, администратор наслеђа, историчар, историчар уметности, палеонтолог или архивар.

ICOMOS је партнер и оснивач Plavog štita који ради на заштити светске културне баштине угрожене ратовима и природним катастрофама.

ICOMOS структура

[уреди | уреди извор]

Национални комитети

[уреди | уреди извор]

Национални одбори су подружничне организације створене у земљама чланицама организације UNESCO. Оне окупљају појединачне и институционалне чланове, и нуде им оквир за дискусију и размену информација. ICOMOS има националне комитете у 108 земаља према подацима из августа 2015.[2] Сваки национални комитет усваја свој пословник и разрађује сопствени програм у складу са циљевима и циљевима ICOMOS-а.

ИЦОМОС повеље и доктринарни текстови

[уреди | уреди извор]

У традицији Атинске и Венецијанске повеље, ICOMOS је током година од свог формирања развио и усвојио низ других повеља и доктринарних текстова који пружају смернице стручњацима за заштиту наслеђа у њиховом раду. Већину таквих докумената креирају међународни комитети те организације, а затим их усваја трогодишња Генерална скупштина. Сваки од текстова говори о одређеном подручју професионалне праксе у занимањима очувања наслеђа. Након 17. Генералне скупштине ICOMOS-а одржане у Паризу новембра 2011. године, списак повеља је следећи:[3]

  • Историјски вртови (Флорентинска повеља) 1981
  • Повеља о очувању историјских градова и урбаних подручја (Вашингтонска повеља) 1987
  • Повеља о заштити и управљању археолошким наслеђем 1990
  • Повеља о заштити и управљању подводним културним наслеђем 1996
  • Међународна повеља о културном туризму - Управљање туризмом на местима од значаја за баштину 1999
  • Принципи за очување дрвених конструкција 1999
  • Повеља о грађеном народном наслеђу 1999
  • ICOMOS повеља - Принципи за анализу, конзервацију и структурну рестаурацију архитектонског наслеђа 2003
  • ICOMOS принципи за очување и конзервацију-рестаурацију зидних слика 2003
  • ICOMOS повеља о културним путевима 2008[4]
  • ICOMOS повеља за тумачење и презентацију места културне баштине (позната и као Енаме повеља) 2008.
  • Заједнички ICOMOS - TICCIH принципи за заштиту индустријског наслеђа, објеката, подручја и пејзажа 2011.
  • Валетски принципи за заштиту и управљање историјским градовима, градовима и урбаним подручјима 2011. (замењује Вашингтонску повељу)
  • ICOMOS-IFLA принципи који се тичу руралних пејзажа као наслеђа - 2017
  • Документ о историјским урбаним јавним парковима - 2017
  • Салалашке смернице за управљање јавним археолошким налазиштима - 2017
  • Принципи за конзервацију градитељског наслеђа од дрвета - 2017

Поред наведеног постоји још петнаест доктринарних текстова. Међу њима је „Нара документ”.

Многи национални одбори ICOMOS-а усвојили су своје повеље којима се постављају стандарди за праксу очувања наслеђа на националном нивоу.[5]

ИЦОМОС и Конвенција о светској баштини

[уреди | уреди извор]

Године 1972, ICOMOS је од стране UNESCO-ве Конвенције о светској баштини именован за једно од три формална саветодавна тела Комитета за светску баштину, заједно са Међународном унијом за заштиту природе (ИУЦН) и Међународним центром за проучавање очувања и рестаурације културних добара (ICCROM). Као стручни и научни саветник одбора за све аспекте културног наслеђа, ICOMOS је одговоран за процену свих номинација културних добара уврштених на Списак светске баштине према критеријумима које је утврдио Комитет светске баштине. Поред основног критеријума „изванредне универзалне вредности”, ICOMOS оцењује номинације за аспекте повезане са аутентичношћу, управљањем и очувањем, како је наведено у Конвенцији о светској баштини.

Процена номинација укључује консултације користећи широк опсег стручности коју представља чланство организације и њени национални и научни одбори. Чланови се такође шаљу у стручне мисије да изврше на лицу места процене номиноване имовине. Ова опсежна консултација резултира припремом детаљних препорука које се подносе Одбору за светску баштину на годишњим састанцима.

ICOMOS је такође укључен преко свог Међународног секретаријата и својих националних и научних одбора у припрему извештаја о стању очуваности добара уписаних на Списак светске баштине. Он саветује UNESCO-ов Центар за светску баштину[6] о захтевима за техничку помоћ примљеним од држава које су потписнице (тј. ратификовале) Конвенцију о светској баштини. ICOMOS одржава потпуну архиву номинација и извештаја у документационом центру у свом седишту у Паризу.

Нара документ о аутентичности

[уреди | уреди извор]

У новембру 1994. године, на конференцији о аутентичности у Нари, ICOMOS је објавио Нарански документ о аутентичности, који се бави потребом за ширим разумевањем културне разноликости и културног наслеђа у напорима за очување који укључују места културне баштине.[7][8]

Награда Пјеро Газола

[уреди | уреди извор]

Године 1979, ICOMOS је установио своју највишу награду, названу по првом председнику Пјеру Газоли, ради одавања поштовања животном достигнућу једног од својих чланова. Награда се додељује сваке три године, а састоји се од комеморативне медаље, дипломе и 10.000 америчких долара.[9]

Списак награда

[уреди | уреди извор]
  • 1981 – Жан Тровело[10]
  • 1984 – Станислав Лоренц[10]
  • 1987 – Масуру Секино[11]
  • 1990 – Гертруд Трип[10]
  • 1993 – Бернард Фајлден[12]
  • 1996 – Ернест Алан Конали[10]
  • 1999 – Роланд Силва[12]
  • 2002 – Цеват Ердер[13]
  • 2005 – Ен Вебстер Смит[14]
  • 2008 – Кармен Анон Фелиу[12]
  • 2011 – Нобуо Ито[12]
  • 2014 – Хенри Клир[15]
  • 2017 – Салих Ламеј Мостафа [16]

Списак ИЦОМОС генералних скупштина, председника и генералних секретара

[уреди | уреди извор]
ИЦОМОС генералне скупштине, председници & генерални секретари[17][18][19]
Бр. Време Генерална скупштина Термин Предцедник Генерални секретар
19. 2017 Делхи  Индија 2017–2020 Тошијуки Коно  Јапан Петер Филипс  Аустралија
18. 2014 Фиренца  Италија 2014–2017 Густаво Араоз  Сједињене Државе Кирсти Кованен  Финска
17. 2011 Париз  Француска 2011–2014 Густаво Араоз  Сједињене Државе Кирсти Кованен  Финска
16. 2008 Квебек  Канада 2008–2011 Густаво Араоз  Сједињене Државе Бенедикт Селфсла  Белгија
15. 2005 Си’ан  Кина 2005–2008 Михаел Пецет  Њемачка Дину Бумбару  Канада
14. 2003 Викторијини водопади  Зимбабве
13. 2002 Мадрид  Шпанија 2002–2005 Михаел Пецет  Њемачка Дину Бумбару  Канада
12. 1999 Мексико Сити  Мексико 1999–2002 Михаел Пецет  Њемачка Жан-Луј Луксен  Белгија
11. 1996 Софија  Бугарска 1996–1999 Роланд Силва  Шри Ланка Жан-Луј Луксен  Белгија
10. 1993 Коломбо  Шри Ланка 1993–1996 Роланд Силва  Шри Ланка Жан-Луј Луксен  Белгија
9. 1990 Лозана  Швајцарска 1990–1993 Роланд Силва  Шри Ланка Херб Стовел  Канада
8. 1987 Вашингтон  Сједињене Државе 1987–1990 Роберто ди Стефано  Италија Хелмут Стелзер  Источна Немачка
7. 1984 Росток  Источна Немачка 1984–1987 Мајкл Парент  Француска Абделазиз Даоулатли  Тунис
6. 1981 Рим  Италија 1981–1984 Мајкл Парент  Француска Абделазиз Даоулатли  Тунис
5. 1978 Москва  Совјетски Савез 1978–1981 Рајмонд M. Лемер  Белгија Ернест Ален Конали  Сједињене Државе
4. 1975 Ротенбург поврх Таубера  Њемачка 1975–1978 Рајмонд M. Лемер  Белгија Ернест Ален Конали  Сједињене Државе
3. 1972 Будимпешта  Мађарска 1972–1975 Пјеро Газола  Италија Рајмонд M. Лемер  Белгија
2. 1969 Оксфорд  Уједињено Краљевство 1969–1972 Пјеро Газола  Италија Рајмонд M. Лемер  Белгија
1. 1965 Краков  Пољска 1965–1969 Пјеро Газола  Италија Рајмонд M. Лемер  Белгија

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Интродуцинг ИЦОМОС – Интернатионал Цоунцил он Монументс анд Ситес”. www.ицомос.орг. Приступљено 2019-01-06. 
  2. ^ „Мемберс оф тхе Адвисорy Цоммиттее” (ПДФ). Интернатионал.ицомос.орг. Архивирано из оригинала (ПДФ) 24. 09. 2015. г. Приступљено 2015-08-05. 
  3. ^ ИЦОМОС Цхартерс анд Отхер Доцтринал Теxтс. Ретриевед 3/4/2018.
  4. ^ „Цхартер он Цултурал Роутес” (ПДФ). Приступљено 6. 1. 2019. 
  5. ^ „ЦХАРТЕРС АДОПТЕД БY ТХЕ ГЕНЕРАЛ АССЕМБЛY ОФ ИЦОМОС”. ИЦОМОС. Архивирано из оригинала 14. 11. 2017. г. Приступљено 21. 12. 2013. 
  6. ^ УНЕСЦО Wорлд Херитаге Центре
  7. ^ „Цултурал Херитаге Полицy Доцументс: Тхе Нара Доцумент он Аутхентицитy (1994)”. Тхе Геттy Цонсерватион Институте. Архивирано из оригинала 24. 04. 2021. г. Приступљено 13. 6. 2012. 
  8. ^ „Нара Доцумент он Аутхентицитy, Еxпертс меетинг”. УНЕСЦО Wорлд Херитаге Центре. Приступљено 13. 6. 2012. 
  9. ^ Аwардс, хонорс & призес: Интернатионал анд фореигн. 2. Гале Гроуп. 2001. стр. 312. ИСБН 978-0-7876-3405-6. 
  10. ^ а б в г „Др Е.А. Цонналлy хоноред бy тхе Интернатионал Пресерватион Цоммунитy” (ПДФ). Цултурал Ресоурце Манагемент. 19 (9): 44. Приступљено 3. 8. 2015. 
  11. ^ Сацрé, Дирк; Тоурноy, Гилберт, ур. (2000). Мyрицае: Ессаyс он Нео-Латин Литературе ин Меморy оф Јосеф ИЈсеwијн. Леувен Университy. стр. 98. ИСБН 978-90-5867-054-0. 
  12. ^ а б в г Рöсслер, Мецхтилд; Цамерон, Цхристина (2013). Манy Воицес, Оне Висион: Тхе Еарлy Yеарс оф тхе Wорлд Херитаге Цонвентион. Асхгате. ИСБН 978-1-4094-8477-6. 
  13. ^ Маделеине, Реган, ур. (2005). „УС/ИЦОМОС адвисес Wорлд'с Топ Херитаге Пресерватион Призе Аwардед Ин Цхина” (ПДФ). Е-Неwслеттер. Wорлд Арцхаеологицал Цоунцил. 7: 47. Архивирано из оригинала (ПДФ) 30. 11. 2011. г. Приступљено 3. 8. 2015. 
  14. ^ „Анн W. Смитх, 81; Wорлд-Реноwнед Пресерватионист”. Тхе Wасхингтон Пост. 28. 4. 2006. 
  15. ^ „Хенрy Цлеере аwардед престигиоус Газзола Призе” (Саопштење). УЦЛ Институте оф Арцхитецтуре. 27. 1. 2015. Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 3. 8. 2015. 
  16. ^ ИЦОМОС Хонорс анд Аwардс. Ретриевед 3/4/2018.
  17. ^ ИЦОМОС Паст Пресидентс. Ретриевед 12/12/2015.
  18. ^ ИЦОМОС Генерал Ассемблиес. Ретриевед 12/12/2015.
  19. ^ ИЦОМОС Боард. Ретриевед 3/4/2018.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Међународни савет за споменике и локалитете на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Međunarodni_savet_za_spomenike_i_lokalitete&oldid=28522932”