Медији и одгој
Од појаве првог масовног медија, новина, говори се о улогама истих у људској свакодневници. Било као медијатори у демократском процесу, као средства ширења информација и масовне културе или у вези са њиховим одгојним улогама.[1] Улога медија у одгоју дјеце и адолесцената постала је битна са настанком телевизије, касније и интернета.
Од породице до медија[уреди | уреди извор]
Када се говори о развоју малољетника, спомиње се термин социјализација, као и агенси социјализације. Примарни агенс је породица, док су секундарни вршњаци, школа те масовни медији. Сматра се да породица, као примарни агенс социјализације, полако губи значај. Људи су окренути егзистенцијалним проблемима, а дјеца се притоме све више окрећу школи, друштву и масовним медијима, као изворима сазнања.[2] Овдје се посебно говори о телевизији и интернету. Разлог за велико повјерење које телевизија ужива код публике је њена презентативност. Слика је привлачнија од звука и текста, те човјек памти чак 50% оног што види.[3]
Расправу о утицају телевизије на дјецу је започела Хилде Химелвајт, у дјелу "Телевизија и дијете", које је објавила 1958. године. У њему је писала о утицају телевизије на друштвено и политичко понашање дјеце, као и одраслих. Од тада су настале многе теорије које су више или мање важности придавале телевизији, а све расправе су се базирале на заштиту дјеце.[4] Са појавом интернета, појавила се нова опасност за дјецу и младе. Данас они проводе сате пред екраном, комуницирајући са вршњацима, учећи, пишући школске задатке, што само по себи није забрињавајуће за родитеље. Оно на шта се усмјерава пажња јесте претјерана индивидуализација, као и опасност од педофила, на бројним друштвеним мрежама.[5]
Мишљења о утицају медија[уреди | уреди извор]
Већина истраживања су довела до закључка да телевизија има велики утицај на одгој дјеце, посебно када се говори о насиљу. Дијете, по истраживачима, не само да се свакодневно навикава на насиље, већ и стиче утицај да је оно пожељно и доводи до жељеног циља, материјалног или другог. Један од најпознатији теоретичара у овој области је Алберт Бандура, Американац. Он је 1973. године утврдио да се агресивно понашање, такође, учи. Он је истраживањем показао да је већа вјероватноћа за имитацијом модела када је починитељ награђен за дјело, него када је кажњен.[2] У чланку "Школа за медије", који је објавио амерички психијатар Верхајм, 1968. године, стоји како проблем није у томе да се дјеца уплаше насиља, већ да се не уплаше.[6] Постоје и супростављена мишљења, која тврде да насиље не дјелује на ум дјетета у мјери у којој се вјерује или да појачава она понашања која је дијете већ усвојило. Већина истраживача су, ипак, Бандурини истомишљеници.
Мјере заштите[уреди | уреди извор]
Један од најпознатијих покушаја кориштења телевизије у позитивне сврхе, јесу "Телевизијске радионице за дјецу", из 1967. године. Управо из тога је настала Улица Сезам, популарна емисија за предшколску дјеци, која их је учила читању.[7] Принципи на којима би се требао заснивати телевизијски програм и однос према дјеци при креирању истог, налазе се у многим документима. Познат примјер из Србије је "Кодекс деца и медији", из 1993. године. Ова правила је успоставила група "Пријатељи деце Србије", а неки од њих се односе на: слободно изражавање дјетета, сцене насиља, равноправан медијски третман, малољетне преступнике и др.[8] Уведена су и правила попут временских зона, у оквиру којих одређени програми нису смјели бити емитовани. У САД-у је једна од посљедњих иновација био чип против насиља. Он би, након инсталирања у телевизор, могао препознати неприкладан програм за дјецу. Конгрес је Законом о комуникацијама, из 1996, наредио да се овај чип угради у сваки телевизор у САД-у. Касније је та одлука проглашена неуставном, на основу тога да кочи слободу говора.[9] Мјере опреза које су се односиле на телевизију, али и на филмску индустрију, су биле везане за рангирање програма. У филмској индустрији о томе одлучује Америчко филмско удружење, те рангира сваки филм на основу добне прикладности. Постоје сљедеће ознаке: Г - генерална публика, ПГ - уз родитељску пратњу, ПГ-13 - прикладно за тинејџере, Р - млађи од 17 уз пратњу родитеља, НЦ-17 - није дозвољено за млађе од 17, Унратед - за ДВД и онлајн издавања.[10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Нухић, Мухамед (2000). Комуницирање: Од пећинског цртежа до интернета. Сарајево: ФПН Сарајево. стр. 185—186. ИСБН 9958947633-9789958947636.
- ^ а б Нухић, Мухамед (2000). Комуницирање: Од пећинског цртежа до интернета. Сарајево: ФПН Сарајево. стр. 188. ИСБН 9958947633-9789958947636.
- ^ Нухић, Мухамед (2000). Комуницирање: Од пећинског цртежа до интернета. Сарајево: ФПН Сарајево. стр. 186. ИСБН 9958947633-9789958947636.
- ^ Аса Бригс, Питер Берк (2006). Друштвена историја медија. Београд: Цлио. стр. 333. ISBN 978-86-7102-253-8..
- ^ Нухић, Мухамед (2000). Комуницирање: Од пећинског цртежа до интернета. Сарајево: ФПН Сарајево. стр. 192. ИСБН 9958947633-9789958947636.
- ^ Нухић, Мухамед (2000). Комуницирање: Од пећинског цртежа до интернета. Сарајево: ФПН Сарајево. стр. 189. ИСБН 9958947633-9789958947636.
- ^ Аса Бригс, Питер Берк (2006). Друштвена историја медија. Београд: Цлио. стр. 334. ISBN 978-86-7102-253-8..
- ^ Нухић, Мухамед (2000). Комуницирање: Од пећинског цртежа до интернета. Сарајево: ФПН Сарајево. стр. 193. ИСБН 9958947633-9789958947636.
- ^ Аса Бригс, Питер Берк (2006). Друштвена историја медија. Београд: Цлио. стр. 331. ISBN 978-86-7102-253-8..
- ^ Hoover, Steven (2013). Film production: Theory and practice. USA: Steven Hoover. стр. 110. ISBN 978-1-941084-03-8.