Пређи на садржај

Месопотамска медицина

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Главни чланак: Историја медицине
Мапа Месопотамије "колевке цивилизације"

Медицина Месопотамије је предхипократски период у историји медицине која се развила на подручју између река Тигар и Еуфрат, насељеном Сумерцима, Акађанима, касније Вавилонцима и Асирцима, познато под називом Месопотамија. Ово подручје које одговара простору данашњег Ирака, једно је од најважнијих подручја не свету не само за развој медицине већ и за историјски развој човечанства („колевка цивилизације“).

Медицина Асирије и Вавилона обиловала је мешавином мистике, верског и народног искуства. Медицина је у том периоду била у уверењу да су живот на Земљи створила небеска божанства, персонификована небеским телима, а болест или здравље дарују појединцу посредно преко злих, односно добрих духова. Мардук је био бог лекар, који је по веровању оових древних народа, створио човека из своје крви и уз помоћ богиње Аруре. Богињи Иштар (која је управљала сексуалном жељом и полним нагоном) приписивана је контрола над човековим размножавањем и трајањем кроз потомство.

Историјат[уреди | уреди извор]

Захваљујући информацијам са плоча писаних клинастим писмом сумераца сачувани су подаци о медицини тога времена.
Део Хамурабијевог законика
Мардук је био бог лекар у Месопотамији

Плодна и богата равница око река Еуфрат и Тигар омогућила је Вавилонцима и Асирцима да остваре високо развијену аутентичну цивилизацију у периоду од око 3.000 до 593. године пре нове ере. На страницама историје записаним у Библији, у време непосредно након Нојевог Потопа,[а] када су људи почели да се селе са истока, о настанку Месопотамије налазимо овај запис:

Баш ту, у земљи Сенар, био је саграђен град Вавилон, па је та земља прво постала позната као Вавилонија а нешто касније као Месопотамија. На том простору где су велике реке Еуфрат и Тигар наплавиле огромне количине плодне земље, која је даровала обилне летине, око четири хиљаде година пре Христа основани су први сумерски градове, у којима је више од три хиљаде година цветала култура Сумера, Акађанима, Вавилонца и Асираца.

Племена Сумери и Акаиди, првобитно настањени у Халдеји, створила су прву вавилонску државу, запоседнувши плодну равницу око доњег тока река Тигар и Еуфрат. Вавилонски цар Хамурабије тек око 2100. године пре нове ере створио је моћну државу ујединивши до тада разједињена и сукобљена бројна племена на средњем и доњем току Тигра и Еуфрата. Око 1500. године пре нове ере горштачко племе Асирци преузимају власт у царевини и освајањем проширују границе до Персијског, Каспијског и Средоземног мора. Након пропасти те асирске државе 606. године пре нове ере вавилонски цар Набополасар обнавио је као Вавилон, који максимално унапређује и ојачава цар Навукодоносор. Вавилонско царство трајало је само око сто година и након тог периода заувек пропало и нестало.

Религија и култура

Вавилонска и асирска држава и култура трајале су око 2500 година. Друштвено уређењеим је било робовласничко. Религија је била многобожачка, утемељена на астролошким појавама. Признаван је један – највиши бог и њему нису подизани храмови. Нижи богови су били представљени Сунцем, Месецом и са пет већих планета и звезда. Свештеници су били носиоци културноги цивилизацијског напретка и писмености, изучавали су и тумачили астролошке законитости, утемељили математику, геометрију, измислили прва клинаста слова и увели астролошка празноверја у циљу предсказивања и гатања. Створили су и високо развили своју медицину и широко уткали у њу враџбине и астрологију.

Писменост

Култура Месопотамије карактерисала се најранијом употребом писаног језика (клинасти језик) који је преживео и до данас на многим глиненим плочама и гравирама. Управо захваљујући овим плочама пренете су многе научне, социјалне и административне информације, у којим су савременим историчари медицине пронашли најстарије медицинске писане трагове, који досежу до петог миленијума пре нове ере. Због свега овога, Месопотамија је позната и као „колевка цивилизације“.

Од свих тих глинених плоча око 800 плоча, је посебно посвећено медицини. Тако је на плочици пронађеној у Нипуру (Nippur) (која се данас сматра најстаријим писаним медицинским документом) забележено неколико рецепата за лечење.[2][3]

Образовање

Образовању се у Асирско –Вавилонској држави поклањала изузетна важност, што потврђује библиотека коју је формирао Асурбанипал. Ова библиотека поседовала је око 20.000 глинених плочица исписаних клинастим, писмом од којих се 5% плочица односи на медицину.[б]

Образовање лекара Асираца и Вавилонаца било је на завидном нивоу развоја упркос демонистичком тумачењу настанка болести. Узрок болести је у божјем гневу шерта – што је љутња и гнев и казна божија за учињени грех. Образоваwе је нешто слабије било у области анатомије и физиологије, јер су се у изучавања за практичну наставу користиле животиње. Срце је сматрано седиштем разума.

Законодавство

Цар Хамураби (око 2100 година пре нове ере), моћни али праведни владар, законом је регулисао кривичну и грађанску одговорност. Његов Законик правде, који је представљао и први писани акт из области лекарске деонтологије, сачињен је у корист болесних, потлачених, удовица и сиромаха. Хамурабијев законик, стар је више од четири миленијума, сачуван је у целини, и данас се чува у Лувру, Париз.

Хамурабијев закон прецизира новчану награду лекару за сваку интервенцију, али и степен одговорности за грешку лекара, према врсти и тежини болести, друштвеном положају болесника, зависно да ли је пуноправни поданик или роб.

Обавеза лекара према овом законику била је и да преглед жене не обавља сам већ само у присуству трећег лица.

Карактеристике медицине Меспопотамије[уреди | уреди извор]

Медицина Вавилона и Асирије обиловала је мешавином мистике, народног и верског искуства.,[в] Основа те медицине било је уверење да су живот на Земљи створила небеска божанства, персонификована небеским телима, а болест или здравље дарују појединцу посредно преко злих, односно добрих духова. Медицина Месопотамије имала је свог бога заштитиника. Његов симбол, који потиче из трећег миленијума пре н.е. била је змија,[г] која обавија жезло. Култ змије постојао је и код свих древних народа, преузели су га Грци а он се одржао све до данас.[5][4]

Мардук је био бог лекар. По веровању, он је створио човека из своје крви уз помоћ богиње Аруре. Богињи Иштар приписивана је контрола над човековим размножавањем и трајањем кроз потомство, јер је она управљ ала сексуалном жељом и полним нагоном.

Лечење је било по правилу повезано са магијом и јако сложеним ритуалом. Асирци су, према историјским изворима којима данас располажемо, сматрали да болести настају као последица дејства демона, и за њу употребљавали реч „шерто“ која би требало да значи: „љутина богова, грех.“ Такође се у Месопотамији сматрало да су сва догађања везана за болест међусобно интимно повезана и да најтачније податке о болестима људи даје посматрање звезда и јетре жртвених животиња.

Исцелитељство је такође било истакнути део магијске медицине древних Вавилонаца. На великој цени били су травари, јер се веровало да свака биљка има енергију која из човека тера зле демоне – изазиваче болести.

А све је почело од Нингишзида, сумерско-вавилонског бога медицине, који је вештину лечења научио од змија које су уз помоћ трава, чувале и подмлађивања здравља, и на тај начин дуго се одржале у животу. Користилису и лекове. Лекови су справљани најчешће од биљака – трава, али се у записима помињу и други облици лекова означавани заједничким именом камење. Са посебном пажњом Вавилонци су ритуално брали сваку травку. Најмоћнијим биљем сматрали су оно које је расло на високим планинским висоравнима јер је ближе боговима и зато лековитије. За лечење бешике користио се жути шафран, за виталност се употребљавао напитак од белог лука, док се против кашља и грудобоље користила трава по имену пасји језик.

Лечење се састојало у истеривању ђавола–демона из болесника, приношењем жртвене животиње козе. Низом магија, гаталица и предсказања болесник је ослобађан од демона. Свештеници су били први лекари, а касније се јављају и народни лекари, али су сви лечили болеснике на исти начин. Лекари су због свог образовања и вештине уживали висок углед у друштвеној хијерархији Вавилона и Асирије. Постојали су и посебни лекари специјалисти, рецимо за снове и воду.

О анатомији се знало јако мало. Срце је сматрано средиштем интелигенције, а крв носиоцем живота и свих стања у организму.

У овој култури снови су имале важан значај, јер се на основу њих порицала судбина. Вавилонци су велики значај давали и бројевима, па су у медицину увели појмове „критичног дана“, (нпр. 7, 19 или 21 дан у месецу или од почетка болести) када се болест мења или када лекар не сме реметити природни ток болести. Нашироко су користили и амајлије, талисмане, плоче са подацима о молитви, против урока и „крвопија“ итд.[3]

Иако су били уверени да звезде управљају током заразних болести, и да се ток епидемије одвија по законима аритметике, Вавилонски религиозни закони које су примењивали], једним делом, били су и прогресивни јер су прописивали примену принципа; изолације оболелих са знацима губе, употребу чисте воде и одржавање чистоће и личне хигијене.[3]

Најстарији вавилонски текстови о медицини датирају из раздобља прве половине другог миленијума пре Исуса. Најопсежнији вавилонски медицински текст, Дијагностички приручник написао је лекар Есагил-род-апли из Борсиппа,[6] за време владавине вавилонског краља Адад-апла-идина (1069—1046. пре Христоса). Есагил-род-апли је открио разне болести и њихове симптоме које је описао у свом дијагностиком приручнику (нпр.симптоме епилепсије и сродних болести)[7]

У време Старог вавилонског царства које свој пуни развој достиже у време Хамурабија (1792.п.н.е—1750.п.н.е), донет је и први писани закон робовласничког друштва – „Хамурабијев закон“, у коме се су између осталог били регулисани и хонарари хирурга за лечење, али и тешке казне за неуспех.
...„Ко повреди неког у тучи мора платити лекара...Лекар који излечи преломљени уд треба добити пет сребрњака...Ако лекар неког оперише ножем нека добије десет сребрњака, а ако је пацијент роб нека његов господар плати лекару пет сребрњака...Ако пацијент умре кривицом лекара или изгуби око треба лекару одрезати обе руке... Ако је болесник био роб лекар га мора надокнадити другим робом.“

Вавилонци су увели и неке основне принципе медицине као што су дијагноза, прогноза, физички прегледи, рецепти лекова. Осим тога, Дијагностички приручник из тог доба увео је методе терапије и етиологије и примену емпиризма, логике и рационалности у дијагнози, прогнози и терапији.

У прогностичким приручницима тога доба, описују се и симптоми болести (нпр. бронхитиса, запаљења плућа, камена у бубрегу), са дијагнозом и прогнозом. Употребљаване су и лековити агенси опијум, кукурек, хашиш и разни минерали за лечење кожних и очних болести, али и пуштање крви и масажа.[8][9][3]

Остаци старог Вавилона.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Више од половине креационистичких књига садржи, између осталих, и аргументе који покушавају да докажу да се Нојев Потоп заиста десио онако како је то описано у Библији. Веровање у дословност Библијских текстова је главни разлог за ово, али постоје и други разлози: креационисти мисле да могу Нојев Потоп да искористе као објашњење за постојање фосила, угља, нафте, и других сличних ствари, као и да објасне шта се десило са изумрлим врстама (потоп их је нагло закопао под наслагама муља).
  2. ^ Ове плочице чувају се у Лувру.
  3. ^ Магија представља скуп посебних радњи којим су људи настојали да обезбеде наклоност добрих духова и одобровоље зле духове. I данас постоје специјалне технике које имају исту сврху, чак се рекламирају и у медијима.
  4. ^ По сумерско-вавилонском предању, змија је од њиховог највећег јунака Гилгамеша украла траву бесмртности коју је он набавио из морских дубина. Прогутавши траву змија је постала бесмртна. Поред тога змија је и божанско бесполно биће. Нингишзид, сумерско-вавилонски бог медицине, научио је од змије вештину лечења помоћу трава, чувања и подмлађивања здравља, и одржања живота спаривањем.[4]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Библија, Мојсијева 11:2
  2. ^ Муéласе хаста формар полво ла мадера дел перал y ла флор-р (¿раíз?) де ла планта де ла луна, дисуéлвасе тодо ел вино y десе а бебер ал пациенте. Традуцциóн де Самуел Ноах Крамер.}-
  3. ^ а б в г -{Грмек MD, Глесингер L, Драгић M, Пинтар I, Левентал З, Драгић Ђ. Хисторy оф медицине. Ин: Шергер А, едитор. Медицал енцyцлопедиа. Волуме V. Загреб: Југословенски лексикографски завод; (1970). стр. 354−394.
  4. ^ а б Игњатовић M. Бегинингс оф медицине, сургерy, анд wар сургерy ин тхе прехисториц анд олд аге Сербиа. Војносанит Прегл 2003;60(1): 105−10.
  5. ^ Томић-Каровић К. Снаке ас а цултурал-хисторицал пхеноменон. Лијец Вјесн 1952; 74(3-6): 72−9.
  6. ^ Х. Ф. Ј. Хорстмансхофф, Мартен Стол, Цорнелис Тилбург , Магиц анд Ратионалитy ин Анциент Неар Еастерн анд Граецо-Роман Медицине,'. стр. 99, Брилл Публисхерс. 2004. ИСБН 978-90-04-13666-3.
  7. ^ Мартен Стол , Епилепсy ин Бабyлониа. стр. 55, Брилл Публисхерс. 1993. ИСБН 978-90-72371-63-8.
  8. ^ Х. Ф. Ј. Хорстмансхофф, Мартен Стол, Цорнелис Тилбург , Магиц анд Ратионалитy ин Анциент Неар Еастерн анд Граецо-Роман Медицине. стр. 97–98, Брилл Публисхерс. 2004. ИСБН 978-90-04-13666-3.
  9. ^ Глеисингер L. Хисторија медицине. Загреб: Школска књига; 1978.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Хецтор Авалос, Иллнесс анд Хеалтх Царе ин тхе Анциент Неар Еаст: тхе Роле оф тхе Темпле ин Грееце, Месопотамиа, анд Исраел
  • M.Стол, Епилепсy ин Бабyлониа (1993) ЈоАнн Сцурлоцк, "Wитцхцрафт анд Магиц ин тхе Анциент Нар Еаст анд тхе Библе," ин Енцyцлопедиа оф Wомен анд Wорлд Религион
  • ЈоАнн Сцурлоцк, "Пхyсициан, Еxорцист, Цоњурер, Магициан: А Тале оф Тwо Хеалинг Профессионалс," Паперс оф тхе 1995 Месопотамиан Магиц Цонференце.
  • Марy Цолеман анд ЈоАнн Сцурлоцк, "Вирал Хеморрхагиц Феверс ин Анциент Месопотамиа," Јоурнал оф Тропицал Медицине.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mesopotamska_medicina&oldid=26761614”