Михаило Петров

Михаило Петров
Лични подаци
Место рођења	Београд, Србија
Место смрти	Београд, СФРЈ

Михаило Петров (Београд, 1902 — Београд, 1983) био је српски сликар, графичар, илустратор, песник и критичар, професор.

Биографија

Михаило Петров био је српски графичар, сликар, илустратор, песник и критичар, професор; бавио се опремом књига, типографијом и израдом плаката. Сликарство је учио у Уметничкој школи у Београду (1919—1921. проф. Љ. Ивановић и M. Миловановић). Усавршавао се у Бечу (1922), у Кракоwу (1923) и у Паризу (1924—1925). Један од најактивнијих сарадника „Зенита” у његовој првој фази (1921), захваљујући посредовању Станислава Винавера који је у Београду прикупљао прилоге за „Зенит”. Сарађује и у другим авангардним часописима („Дада Танк”, „Úт”).

Сликарско дело

Портрет Гвида Тартаље из 1940, део легата у Адлигату

Члан групе Облик 1926—1929. Оснивач Графичког одсека Академије ликовних уметности и Академије примењених уметности у Београду. Један од организатора Шесте југословенске изложбе у Новом Саду 1927. и Прве графичке изложбе 1934. у Београду. Специјално за „Зенит” радио линолеуме који представљају врхунац његовог ликовног стваралаштва и с којима се укључује у актуелне токове уметности; они истовремено значе и изузетан тренутак у историји српске ликовне умјетности јер се она тако, на аутентичан начин, приближила авангардним трагањима у свету.

Линорези Аутопортрет и Данашњи звук – штампани су уз његову пјесму Фрагмент наших грехова и белешку („Зенит”, бр. 6, 1921): „Врло млад и врло афирмативан. Наша нова вредност. Треба је само осетити“; ради затим Линолеум (бр. 8); Линолеум (бр. 9); Ритам (бр. 10); Линолеум (бр. 12) и Зенит (бр. 13). Објавио је и песме: Фрагмент наших грехова („Зенит”, бр. 6) и Ритми из пустиње. Песма налик на писмо („Зенит”, бр. 11). Графика Данашњи звук поновљена је у књизи Ивана Голла Парис бреннт (друга књига у едицији часописа „Зенит”, 1921). Потицај за ове радове Петров је по свој прилици нашао код Кандинског, чије текстове први преводи на српски језик, али и код других савремених ствараоца чије је дело добро познавао. Израдио је сведен, геометризован портрет Љубомира Мицића у цртежу, штампан на насловној страни каталога Међународне изложбе нове уметности („Зенит”, бр. 25, 1924, данас изгубљен).

На „Зенитовој” је изложби учествовао с једним радом (према каталогу), али критика спомиње више слика (уља у „живим бојама“, која нису прецизно означена). Мицићева збирка сачувала је три Петровљева рада: Композицију (1922), рађену под утицајем Родцхенка и Кандинског, затим портрет Бранка Ве Пољанског (1924), благе геометризације лика, дендистичке одеће и с урбаним елементима у позадини; трећи рад је плакат за међународну изложбу „Зенита” (1924), с наглашеним стилизацијама градског амбијента, јасних боја и колажираним деловима, преузетим из каталога споменуте изложбе. Овај рад спада у најраније колаже у умјетности с ових простора. Из Петровљевога зенитистичког раздобља потиче и изванредна Композиција 77 (вл. Музеј савремене уметности, Београд) — анаграмски посвећена Бранку Пољанском, тематски везана за његову књигу 77 самоубица (1924).

Исте године Петров је од Мицића на поклон добио литографију Студија фигуре Александра Архипенка (с печатом „Зенита” на полеђни); она је веројатно из времена када је Мицић објавио монографију-албум Архипенко – Нова пластика. Сачувана је фрагментарна кореспонденција између Мицића и Петрова, која донекле открива разлоге њихових неспоразума и разлаза – они су, пре свега, финансијске природе. После прекида сарадње са „Зенитом”, Петров своје стваралаштво усмерава ка мирнијим путевима: читаву једну декаду не ради графику, бави се сликарством конвенционалних тема и интимнијег карактера, колористички експресивнијим. У послератном раздобљу враћа се апстрактним графикама, али окренут лирском и енформелним структурама.

Литература

• Срето Бошњак - Михаило С Петров, монографија