Миленија Марушић

Миленија Марушић (Ваљево, 1941) је југословенска и спрска архитектица.Тренутно ради као стручни саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије у Београду. Аутор је многобројних грађевина и архитектонско-урбанистичких комплекса, а које је све остварила у сарадњи са својим мужем, архитектом професором Архитектонског факултета у Београду, Дарком Марушићем. У вишедеценијској каријери, ауторски и брачни пар Марушић специјализовао се у области стамбене архитектуре, где је и постигао највише резултате и освојио многобројне престижне награде и признања.

Биографија

Миленија је рођена је у Ваљеву, у Краљевини Југославији 1940. године, где је и завршила основно и средње образовање. Након тога,1960. године, одлази у Београд на студије архитектуре, а пет година касније дипломира у атељеу професора Уроша Мартиновића са највишом оценом. Након студија, Миленија Марушић се запослила у Институту за архитектуру и урбанизам, у оквиру кога је, заједно са супругом Дарком Марушићем, реализовала све своје рпојекте. Учествовала је на међународном семинару Човекова средина у Женеви 1970. године, као једина учесница из Југославије. Од наредне, па до 1973. године, учестовала је у настави Архитектонског факултета као гостујући асистент на предмету Урбанистичко пројектовање. Ипак, педагошки рад препустила је супругу Дарку, а сама се потпуно фокусирала на практични рад. Овај тандем, пројектовао је и извео преко 50 успешних остварења, од чега највише стамбених објеката, од којих се издвајају Блок 61 и 62, стамбени комплекс Цвећара на Дедињу, насеље Церак Виногради, стамбено-пословни објекат у Булевару краља Александра, стамбено-пословни објекат у Бувалеру револуције у Новом Саду, али и зграда Металс банке, такође у Новом Саду. У њиховом опусу, типом и визуелном презентацијом, издваја се објекат бензинске станице у Миријеву, који је, нажалост, срушен деведесетих година прошлог века.

Архитектонски опус брачног и ауторског пара, одликује истанчан осећај за контекстуализацију, било да се ради о природном или затеченом урбаном амбијенту. Пројектовали су увек тежећи да креирају хуманију архитектуру, у складу са човековим потребама, увек афирмишући квалитете затеченог природног амбијента. Очигледна је неодвојивост архитектуре и урбанизма у њиховом раду, чинећи тако свако дело комплетним, што је и било препознато у тадашњој стручној јавности и стога вишеструко награђивано. За комплекс насеља Церак Виногради награђени су Октобарском наградом града Београда, 1981. године, а за групацију породичних кућа Цвећара добили су Награду листа Борба, за најбоље архитектонско остварење у Југославији 1993. године. Стамбено-пословни објекат у Новом Саду награђен је специјалним признањем ДаНС-а, за посебан допринос архитектонском стваралаштву 1999. године, а за стамбено-пословни објекат у Булевару краља Александра у Београду, награђени су Годишњом наградом Савеза архитеката Србије 2000. године, а исте године је бензинска станица у Миријеву добила је Посебно признање 25. Салона архитектуре у Београду. Међу објекте са највише признања пара Марушић спадају Металс банка у Новом Саду и вртић Плава птица у оквиру насеља Церак Виногради. Између осталог, Металс банка награђена је Годишњом наградом Инжењерске коморе Србије за изузетно достигнуће у струци 2008. године, а вртић Плава птица Априлском наградом града Београда за урбанизам и архитектуру 2012. године. Ауторски и брачни пар Марушић, за целокупно стваралаштво награђен је 1993. године Великом наградом Савеза архитеката Србије, потом Наградом удружења УЛУПУДС-а 2018. године и Наградом Ђорђе Табаковић, исте године.

Миленија је такође и чланица удружења УЛУПУДС-а и дизајнера Србије од 1985, а чланица је Академије архитектуре Србије од 2012. године. Ауторка је више стручних радова, уредница је једне едиције, две књиге и две стручне студије. Тренутно је водећи пројектант и стручни саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије и активно је ангажована на презентацији и очувању архитектонске заоставштине вишедеценијског рада са супругом, Дарком Марушићем.