Миса (музика)
Миса (лат. missa), облик духовне музичке композиције, хорска је композиција која сачињава непроменљиве делове евхаристијске литургије (углавном католичке цркве, англиканске заједнице и лутеранства). Већина миса је поставка литургије на латинском језику, литургијском светом језику римске литургије католичке цркве, али постоји знатан број написаних на језицима некатоличких земаља у којима је народно богослужење одавно постало норма. На пример, постоји мноштво миса (често називаних „службама причести“) написаних на енглеском језику за Енглеску цркву. Музичке мисе своје име изводе из католичке литургије која се исто тако назива „миса“.
Мисе могу бити а капела, то јест, без независне пратње, или их могу пратити инструментални облигати до пуног оркестра. Многе мисе, посебно касније, нису биле предвиђене за извођење током прослава стварне мисе.
Форме мисе
[уреди | уреди извор]Разликују се текстови који се понављају за свако масовно славље (ординариум, обични), и текстови који се певају у зависности од прилике (проприум, правилни).[1] На пример, за Традиционалну мису:
| Ординаријум | Пропријум |
|---|---|
| Интроит | |
| Кајри | |
| Глорија | |
| Градуал са Алилуја или Трактат (секвенца) | |
| Кредо | |
| Приношење | |
| Санктус, укључујући Бенедиктус и Осана | |
| Агнус Деј | |
| Причест | |
| Ite, missa est или Бенедикамус |
Музичке поставке
[уреди | уреди извор]Средњи век
[уреди | уреди извор]Најранија музичка поставка мисе је грегоријанско појање. Различити делови Ординаријума улазили су у литургију у различита времена, при чему је Кајри вероватно био први (можда већ у 7. веку), а Кредо последњи (тек од 1014. године постао је део римске мисе).[2]
Почетком 14. века композитори су почели да пишу вишегласне верзије одељака Ординаријума. Разлог за овај нагли пораст интереса није познат, али се претпоставља да је недостајало нове музике, јер је композиторе све више привлачила секуларна музика, и свеукупно интересовање за писање свете музике ушло је у период опадања.[3] Непроменљиви део масе, Ординаријум, тада би имао музику која је све време била доступна за извођење.
Два рукописа из 14. века, Кодекс Иври и Кодекс Апт, примарни су извори за вишегласне поставке Ординаријума. Стилски су ова подешавања слична мотетима и секуларној музици тог времена, са трогласном текстуром којом доминира највиши део. Већина ове музике написана је или састављена на папском двору у Авињону.
Преживело је неколико анонимних комплетних миса из 14. века, укључујући мису Турнеј: међутим, неслагања у стилу указују да је кретање ових миса писало неколико композитора, а касније су их писари састављали у један скуп. Прва комплетна миса чији композитор се може идентификовати била је Messe de Nostre Dame (Госпина миса) Гијума де Машоа из 14. века.
Ренесанса
[уреди | уреди извор]Музичка поставка Ординаријума мисе била је главни облик ренесансе великих размера. Најранија комплетна подешавања датирају из 14. века, а најпознатији пример је Мессе де Ностре Даме од Гијома де Машо. Појединачни ставови миса, а посебно парови ставова (попут парова Глорија-Кредо или парова Санктус-Агнус), били су широко компоновани током 14. и раног 15. века. Комплетне мисе једног композитора биле су норма до средине 15. века, а облик мисе, са могућностима за структуру великих размера својственим његовом вишеструком формату ставова, био је главни фокус композитора на подручју свете музике; то није пресахнуло све док мотет и сродни облици нису постали популарнији у првим деценијама 16. века.
Већина маса из 15. века била је заснована на кантус фирмусу, обично из грегоријанског појања, и најчешће је изражена тенорским гласом. Кантус фирмус се понекад појављивао истовремено у другим гласовима, користећи разне контрапункцијске технике. Касније током века, композитори попут Гијома Дуфеа, Јоханеса Окегема и Џејкоба Обрехта, користили су световне мелодије за кантус фирми. Ова пракса је прихваћена са мало контроверзе док је Тридентски сабор није забранио 1562. године. Конкретно, песма L'homme armé има дугу историју композитора; постоји више од 40 засебних подешавања мисе.
Барок до романтизма (католичке и лутеранске традиције)
[уреди | уреди извор]Ранобарокно доба иницирало је стилске промене што је довело до све веће разлике између миса написаних у потпуности на традиционални вишегласни начин (стил антико), чији су главни помаци употреба континуа басо и постепено усвајање ширег хармоничног речника, и миса у модераном стилу са соло гласовима и инструменталним облигатима. Лутеран Михаел Преториус компоновао је мису за двоструки хор у старом стилу, коју је објавио 1611. године у колекцији црквене музике за мису на латинском, Missodia Sionia. Композитори попут Хенрија Думонта (1610–1684) наставили су да компонују у поставкама обичне песме, различито и сложеније од ранијих грегоријанских песама.[4]
Даљи несклад настао је између празничних миса солемнис и миса бревис, компактнијег окружења. Композитори попут Јохана Јозефа Фукса су у 18. веку наставили да гаје стилску антико мису, која је била погодна за употребу радним данима, и у временима када оркестралне мисе нису биле практичне или подесне. У Немачкој 19. века цецилијански став се одржавао као традиција. Франтишек Брикси, који је радио у Прашкој катедрали, написао је своју Мису олику, мису бревис ин C, за четири гласа, трубе, виолину и континуо, „кантабиле“, али соло гласове који само певају кратке одломке у хорским ставовима. У италијанском стилу култивисане су оркестрске мисе, укључујући солисте, хор и мандаторне инструменте. То се проширило у католичким земљама немачког говорног подручја северно од Алпа, користећи инструменте за боју и стварајући дијалоге између соло гласова и хора, што је постало карактеристично за бечки стил 18. века. Такозвани „напуљски“ или „кантата“ стил мисе такође је имао великог утицаја на композицију миса 18. века, са својим кратким одељцима постављеним као самосталне соло арије и рефрени у различитим стиловима.[5]
20. и 21. век
[уреди | уреди извор]До краја 19. века, композитори су комбиновали модерне елементе са карактеристикама ренесансне полифоније и обичног певања, што је наставило да утиче на композиторе 20. века, вероватно подстакнуто са Motu proprio Tra le sollecitudini (1903) папе Пија X. Оживљавање хорског прослављања причешћа у англиканској цркви крајем 19. века означило је почетак неколико литургијских поставки текстова миса на енглеском језику, посебно за хор и оргуље.[6] Покрет за литургијску реформу резултирао је ревидираним облицима мисе, чинећи је функционалнијим коришћењем различитих доступних стилова, популарних или етничких, и коришћењем нових метода као што су рефрен и респонс како би се подстакло учешће заједница.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Масс: Мусиц”. Енцyцлопедиа Британница. 11. 10. 2007. Приступљено 20. 4. 2018.
- ^ Харвард Дицтионарy оф Мусиц, п. 472.
- ^ Лоцкwоод, "Масс", Грове (1980).
- ^ Бењамин ван Wyе, Ревиеw оф Марц-Антоине Цхарпентиер, Мессе поур ле Порт-Роyал, ин Јоурнал оф Севентеентх-Центурy Мусиц 1999 Архивирано 2011-07-19 на сајту Wayback Machine
- ^ Roche, Elizabeth and Alex Lingas. "Mass". The Oxford Companion to Music. Ed. Alison Latham. Oxford Music Online.
- ^ а б McKinnon, James W. et al. “Mass”. Grove Music Online. Oxford Music Online.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Gustave Reese, Music in the Renaissance. New York, W.W. Norton & Co. . 1954. ISBN 0-393-09530-4. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Harold Gleason and Warren Becker, Music in the Middle Ages and Renaissance (Music Literature Outlines Series I). Bloomington, Indiana. Frangipani Press. . 1986. ISBN 0-89917-034-X. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Lewis Lockwood, "Mass" The New Grove Dictionary of Music and Musicians, ed. Stanley Sadie. 20 vol. London, Macmillan Publishers Ltd. . 1980. ISBN 1-56159-174-2. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - The New Harvard Dictionary of Music, ed. Don Randel. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press. Randel, Don Michael (1986). The New Harvard Dictionary of Music. Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 0-674-61525-5.
- M. Jennifer Bloxham, "Masses on Polyphonic Songs", in Robert Scherr, ed., The Josquin Companion Oxford University Press. Sherr, Richard (1999). The Josquin Companion. Oxford University Press. ISBN 0-19-816335-5.
- http://classicalmusic.about.com/od/theordinaryofthemass/f/gloria.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2011)
- Dennis Arnold, John Harper, "Mass 1600-2000" Grove Music Online. Oxford Music Online.
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Music of the Mass”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.- Roche, Elizabeth and Alex Lingas. "Mass" The Oxford Companion to Music. Ed. Alison Latham. Oxford Music Online.
- Jean-Paul C. Montagnier (2017). The Polyphonic Mass in France, 1600-1780. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-17774-1.
- Eisen, Cliff; Keefe, Simon, ур. (2006). The Cambridge Mozart Encyclopedia. Cambridge University Press. стр. 271—274. ISBN 9781139448789.
- Walter Senn, NMA Series I: Geistliche Gesangwerke, Group I (Masses and Requiem), Division I: Masses, Volume 2, Preface, pp. VIII-IX 1975.
- Brian Newbould. Schubert: The Music and the Man, pp. 284-285. University of California Press. Newbould, Brian (1999). Schubert: The Music and the Man. University of California Press. ISBN 0520219570.
- „Ordinary of the Divine Office”. Архивирано из оригинала 2010-10-17. г. Приступљено 2010-10-24.
- „All About Ordinary Time | Prayers, History, Customs, FAQ, Traditions, Images”. www.churchyear.net. Приступљено 2020-05-05.
- "Liturgy in the broad sense covers all that was said or sung or performed in church in the past. However, I speak of liturgy in a more restricted sense of the word, limiting myself to the ordinary liturgy, such as the Liturgy of the Mass, the Rituals and the Liturgy of Hours" (Liturgy and the arts in the Middle Ages.
- uCatholic (2019-06-03). „Pope Francis Approves Changes to Lord's Prayer & Gloria of Italian Missal”. uCatholic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 11. 2020. г. Приступљено 2020-05-05.
- „Francis approves revised translation of Italian Missal - La Croix International”. international.la-croix.com. 31. 5. 2019. Архивирано из оригинала 06. 06. 2019. г. Приступљено 2020-05-05.
- „Definitions for Medieval Christian Liturgy: Kyrie eleison”. Yale. Архивирано из оригинала 2013-05-18. г.
- Jungmann, J. (1959). The Mass of the Roman Rite: Its Origins and Development. New York 1951: Benzinger Brothers.
- „Kyrie eleison, kyrie eleison / Kyrie eleison, eleison / Eleison, eleison / Kyrie eleison, kyrie eleison”. Genius (на језику: енглески). Приступљено 2019-06-18.
- Flynn, Gabriel; Murray, Paul D, ур. (2011). Ressourcement: A Movement for Renewal in Twentieth-Century Catholic Theology. Chapter 24, Ressourcement and Vatican II. Oxford. ISBN 9780199552870. doi:10.1093/acprof:oso/9780199552870.001.0001. Приступљено 12. 3. 2017.
- Eucharist. Notre Dame University. 1989. ISBN 978-0268004989.
- 'Well Begun Is Half Done: The New Introductory Rites' in The Revised Sacramentary in Liturgy for the New Millennium: A Commentary on the Revised Sacramentary: Essays in Honor of Anscar J. Chupungco. Ed. Mark R. Francis and Keith F. Pecklers. Collegeville, MN: Liturgical Press. 2000. ISBN 978-0-8146-6174-1. Приступљено 26. 6. 2017.
- Church and World. Herder and Herder. 1967. Приступљено 12. 3. 2017.
- New Dictionary of Sacramental Worship. Collegeville, MN: Liturgical Press. 1990. стр. 944f. ISBN 978-0814657881.
- Jumalanpalvelusten kirja (PDF) (на језику: фински). Helsinki: Kirkkohallitus. 2000. стр. 16—17. OCLC 58343251.
- Berndt, Guido M. (2016-04-15). Arianism: Roman Heresy and Barbarian Creed (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781317178651.
- Hoppin, Richard. (1978). Medieval Music. New York: W. W. Norton and Co. стр. 133–134. ISBN 0-393-09090-6.(Gregorian chants)
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
- Johann Sebastian Bach's Mass in B Minor
- La Petite Messe Solennelle de Rossini… Архивирано 2015-05-04 на сајту Wayback Machine
- Constitution on the Sacred Liturgy Sacrosanctum Concilium
