Модалност

Модалност је категорија језичког значења која је у вези са исказивањем могућности и неопходности. Тако, на пример, реченица Пера је можда код куће каже да постоји могућност да је Пера код куће, док реченица Пера мора да је код куће каже да је неопходно да је Пера код куће.

Језичка средства за исказивање модалности

Модалност у језику могу исказивати, између осталих, следећа језичка средства: модални глаголи (у српском језику морати, моћи, требати, у енглеском језику муст, цан, мигхт); модални прилози (у енглеском маyбе, поссиблy), одн. у србистичкој терминологији модалне речце (можда, ваљда); модалне именице и придеви (у српском могућност и могућ, у енглеском поссибилитy и поссибле); придевски суфикси (у српском се нпр. -ив може сматрати модалним: упоредив = ‘који се може поредити’).
Модалност може бити и инхерентна, нпр. Овај ауто иде 100 км на сат заправо значи Овај ауто може да иде 100 км на сат. Модална значења исказују се и кроз друге сродне и повезане категорије, попут времена, аспекта, кондиционала, генеричности итд.. У српском језику, према П. Пиперу, језгро модалности чини категорија глаголског начина. Тако се нпр. потенцијалом исказује велики број модалних значења, која се у најширем смислу подводе под појам могућности, нпр.: Друкчије ми не би веровали (Лалић).

Класификације модалних значења

У литератури постоји много различитих класификација модалности. Тако се нпр. према Вон Финтелу могу разликовати следећа модална значења:

(а) Епистемичка модалност – исказивање могућности или неопходности узимајући у обзир оно што је познато, одн. неки доступни доказ:

(1) Мора да пада киша (кажемо након што смо видели да људи на улици носе кишобране).

(б) Алетичка (логичка / метафизичка) модалност – исказује могућност или неопходност у најширем смислу. Према D. Кристалу, алетички модалитет тиче се нужне или контингентне истине у пропозицијама, као Лајонсовом примеру:

(2) Алфред је нежења; дакле он мора да је неожењен.

(ц) Околносна модалност – исказивање могућности / неопходности узимајући у обзир скуп околности:

(3) Не могу сад да дођем код тебе (оно што ме спречава су дате околности: нпр. лоше је време, или тренутно имам госте, или шта год друго).

(4) Морам да кинем (с обзиром на то у каквом ми је тренутно стању нос).

(д) Деонтичка модалност – исказивање могућности или неопходности узимајући у обзир законе, правила, моралне принципе и сл.:
(5) Посете се морају завршити до 10 (правила болнице).

(е) Булетичка модалност – исказивање могућности или неопходности узимајући у обзир жеље:

(6) Мораш да одеш на спавање за 10 минута! (строги отац детету).

(ф) Телеолошка модалност – исказивање могућности или неопходности узимајући у обзир постизање одређеног циља:

(7) (Да би стигла кући на време,) мораш да узмеш такси.

Врсте модалности (б)–(ф) у литератури се називају „коренском“ модалношћу и по својим особинама се супротстављају епистемичкој модалности (а). Према V. Хацqуард (2011), ове две основне врсте модалности разликују се по хијерархији, јер је епистемичка модалност генерисана на вишем нивоу у хијерархијској језичкој структури од коренске. Један од доказа је различита интеракција са временом. У случају епистемичке модалности догађај се евалуира са становишта тренутка говора, а у случају коренске модалности са становишта времена употребљеног у реченици. Тако пример Јохн хад то бе хоме може имати коренску (деонтичку) интерпретацију, која говори о прошлој обавези (нпр. морао је бити код куће, јер је то била његова дужност), док епистемичка интерпретација подразумева закључак на основу онога што нам је сада познато (нпр. по свему што сада док о томе говоримо знамо, Џон је био код куће). У српском језику ове две интерпретације биле би различито исказане – деонтичка са глаголом морати у прошлом времену (Џон је морао да буде код куће), а епистемичка са обликом мора (Мора да је Џон био код куће). Према А. Крацер (А. Кратзер), коренска модалност се од епистемичке разликује по модалној бази (модал басе) – коренска има околносну модалну базу, а епистемичка епистемичку (о чему ће бити речи у наредним одељцима).

Модалност и семантика могућих светова

Семантика могућих светова је теорија која подразумева постојање мноштва различитих светова, међу којима је и наш. Иако се семантичари могућих светова углавном слажу да се уместо нашег, односно овог и оваквог света могу (или су могли) да постоје други и другачији светови, око онтолошког статуса самих светова постоје неслагања. Модални реализам (D. Леwис) подразумева да су сви светови једнаки, тј. потпуно реални, док нпр. умерени реалисти подразумевају да је реалан само наш свет. Према приступу модалности у семантици могућих светова, модални изрази изражавају квантификацију над могућим световима. Модали који исказују могућност изједначавају се са егзистенцијалним квантификаторима, док се модали који исказују неопходност изједначавају са универзалним квантификаторима над могућим световима. Другим речима, ако је нешто могуће, то значи да постоје светови у којима то јесте тако, а ако је нешто неопходно, онда је сваки свет такав да је у њему тако. Светови, тј. скупови светова над којима се врши квантификација одређени су релацијама приступачности (аксесибилности) из света евалуације (тј. света у коме се дата реченица евалуира, што је обично актуелни свет). Кад је реч о епистемичкој модалности, релација приступачности одређена је нашим знањем, тј. доступним доказима у свету евалуације. Деонтичка модалност квантификује над световима који задовољавају одређене законе (принципе, морал и сл.) у свету евалуације, булетичка модалност квантификује над световима који су у складу са личним жељама у свету евалуације итд. Тако у примеру (1) модални глагол мора, тј. модални оператор 'неопходно' квантификује над свим световима који су у складу са доступним доказима, тј. над свим световима у којима људи носе кишобране. (1) је тачно ако је тачно да у свим световима у којима људи носе кишобране пада киша (узимајући у обзир одговарајући контекст).

Приступ А. Крацер (А. Кратзер)

Према првобитном приступу А. Крацер (А. Кратзер), модална значења су релациона и зависе од конверзационе базе (цонверсатионал бацкгроунд). Конверзациона база је представљена као функција од могућих светова ка скупу пропозиција. Тај скуп пропозција представља информације, чињенице, правила итд. према којима се одређује значење модала. Погледајмо пример (8):

(8) Мери мора да је кривац. [Контекст: разговарамо о скорашњем злочину]

У нашем свету важе следеће чињенице у вези са овим злочином: злочин је почињен јуче; Мери нема никакав алиби; има добар мотив; нико други нема добар мотив за овај злочин итд. Све ове пропозиције заједно чине скуп чињеница које су нам познате у нашем свету – конверзациону базу. Овај скуп чињеница је контингентан: ствари су могле бити другачије: нпр. Мери је могла имати алиби, неко други, нпр. Паул, могао је имати мотив итд. Према томе, оно што је познато у нашем свету може бити другачије од онога што је познато у неком другом свету. Дакле, конверзациона база задаје (различит) скуп пропозиција сваком свету у датом домену. Модални искази типа 'мора п ' или 'може п ' (при чему је п пропозиција) тачни су у односу на конверзациону базу ако и само ако је п тачно у свим (за 'мора' п) или неким (за 'може п ') световима у којима су пропозиције конверзационе базе тачне. Исказ у примеру (8) је, дакле, тачан ако и само ако је тачно да је Мери кривац у свим световима у којима важе пропозиције из конверзационе базе. Међутим, овакав приступ није могао да објасни примере попут (9):

(9) Џон мора да иде у затвор.

(9) каже да у свим световима у којима се поштује закон, Џон иде у затвор. Међутим, у свим световима у којима је закон поштован, нема убистава: како можемо причати о световима у којима се закон поштује ако је закон прекршен? Овај парадокс настаје ако се на истом нивоу посматрају чињеница да је Џон починио убиство и садржај закона. Да би решила ову ситуацију, Кратзер предлаже да модали нису релативни у односу на једну конверзациону базу, већ у односу на две: прва је модална база (модал басе), и сачињена је од скупа чињеница, које су увек конзистентне (у наведеном примеру то је чињеница да је Џон починио убиство). Друга конверзациона база јесте извор редоследа (ордеринг соурце) – сачињена од скупа идеала, моралних, или неких других, који могу, али не морају бити конзистентни – која рангира светове модалне базе, тј. намеће редослед међу њима. Сада се модали дефинишу као квантификатори над најбољим световима модалне базе, узимајући у обзир извор редоследа. Како истиче Крацер, услови за неопходност су сада слабији, јер више није неопходно да пропозиција буде тачна у свим приступачним световима, већ је довољно да буде тачна у најближим могућим световима (у смислу идеала). Начин на који се врши рангирање међу световима може се објаснити кроз следећи пример. Замислимо два света, у и з, у којима је Џон починио убиство. У свету у Џон иде у затвор, док у свету з Џон не иде у затвор. Нека деонтички извор уређивања подразумева две пропозиције (а) убиство је злочин и (б) убице иду у затвор. Јасно је да оба света нарушавају (а). Међутим, свет у је ближи идеалу него свет з, пошто је у у складу са (б), за разлику од з. Зато у примеру (9) модални оператор 'мора' не квантификује над свим световима у којима је Џон починио убиство, већ над најбољим световима, тј. онима у којима је починио убиство и иде у затвор. Нови приступ А. Крацер (А. Кратзер) омогућио је и разматрање модалности као скаларног домена, као у примеру (10):

(10) Пре може бити да је Мери убица, него Џон.

Иако чињенице у свету евалуације могу указивати и на могућност да је Мери убица и на могућност да је Џон убица (нпр. пронађени отисци прстију обоје), светови у којима је Мери убица могу бити рангирани као ближи идеалу на основу извора редоследа, који каже нпр. да се убиства чине са мотивом, а Мери је та која је имала мотив, али не и Џон. Дакле, према новијем приступу А. Крацер (А. Кратзер), значење модала се интерпретира кроз узајамно дејство три фактора (1) модалне базе; (2) извора редоследа; (3) квантификационе снаге (неопходност, могућност, прелази између њих, попут мале вероватноће и сл.). Епистемичка модалност има епистемичку модалну базу, док је извор редоследа обично заснован на веродостојности или стереотипичности (или га уопште нема). Тако у пр. (1), овде поновљеном као (11), модалну базу представљају неоспориве чињенице (људи носе кишобране), док је извор редоследа заснован на нашим очекивањима (очекујемо да људи носе кишобране када пада киша). Коренска модалност има околносну модалну базу. У (12) извор редоследа је празан, у (13) је телеолошки (нпр. строг родитељ детету), у (14) булетички (у складу са нечијом жељом) итд.

(11) Мора да пада киша.

(12) Сви морамо да умремо.

(13) Мораш да се вратиш са журке до 2.

(14) Морам да имам ту слику.

Када се говори о коренској модалности чији је извор уређивања празан, уобичајено је да околности (у најширем смислу) омогућују догађајима да се догоде, или их спречавају, као у (15). Само у неколиком случајевима подразумева се неопходност, као у (12) и сл. примерима (Морамо да дишемо, Морамо да спавамо итд.).

(15) Ова шоља може да се поломи (нпр. од крхког је материјала).

Други приступи модалности

Модалност као говорников став према пропозицији

Неки аутори модалност дефинишу као говорников став према пропозицији, одн. стању ствари, при чему се у сваком исказу разликује оно што је речено (диктум) и начин на који је речено (модус). На пример, у реченицама Мислим да пада киша, Вероватно пада киша, Надам се да ће падати киша диктум је ‘Пада киша’, а остало је модус. Модалности се слично приступа и у србистици. Тако П. Пипер модалност дефинише као квалификацију коју говорно лице даје о свом исказу и/или ситуацији која је њоме означена. По овој дефиницији, модалност је саставни део садржаја сваке реченице, при чему се основна разлика прави између ситуације представљене као реалне (Пера пише / Пера је писао) и ситуације представљене као иреалне (Пера би писао / Пера може да пише / Перо, пиши!).

Модалност у когнитивној семантици

У једном од приступа у когнитивној семантици (L. Талмy) модали се разматрају као категорија динамике сила. Помоћу модалних глагола неке међуљудске интеракције оствариве искључиво у комуникацији могу се метафорички представити као сила или притисак којим појединац или група делују једни на друге. Тако је нпр. модалним глаголом морати у реченици Мораш да идеш у школу представљен један од образаца динамике сила међу учесницима у комуникацији, образац „узроковања“. Према овом обрасцу, субјекат је агонист, чија је жеља (нека врста тежње) да учини супротно од онога што је означено предикатом. Имплицитно постоји и антагонист (нпр. родитељ) који врши психолошки притисак на агониста да изврши нежељену радњу. Модални глагол смети у реченици Смеш да идеш на игралиште приказује образац „допуштања“: сада субјекат – агонист тежи ка изреченој радњи, коју је могао да спречи имплицитно снажнији антагонист (нпр. опет родитељ), али та потенцијална препрека није успостављена.

Модалност и сродне категорије

Категорија модалности је блиско повезана са многим категоријама, међу којима су, између осталих, време, модус, евиденцијалност. Тако је, нпр., футур блиско повезан са модалношћу, јер означава догађаје који се тек имају остварити, и који стога нису „реални“ као прошли или садашњи. Модалност и модус (моод) често се у прегледним енциклопедијама разматрају заједно Према Палмеру, модус је морфолошка категорија, један од начина на који модалност – као семантичка категорија – може бити исказана. Један од типичних примера је постојање разлике између индикативног и субјунктивног модуса у романским језицима – рецимо у италијанском језику, у коме се уз глаголе говорења употребљава индикатив, док се уз глаголе за исказивање става (типа веровати) употребљава субјунктив. Евиденцијалност се често повезује са епистемичком модалношћу. Евиденцијалност је граматичка категорија којом се означава извор информације (нпр. да ли је говорник видео, чуо, или посредно зна оно што исказује реченицом), али она не узима у обзир истинитост пропозиција. Дакле, док је примарна функција евиденцијалности да „класификује“ изворе информација, епистемичка модалност је у вези са вредновањем истинитости пропозиција узимајући у обзир могућности доступне на основу некаквих доказа. Ипак, евиденцијелна значења могу бити имплицирана употребом модала. Нпр. у реченици Мора да пада киша употреба модалног глагола елиминише могућност да говорник има директан увид у стање ствари, иначе би једноставно рекао: Пада киша. Такође, употреба одређених евиденцијалних маркера може имплицирати говорникову увереност у истинитост пропозиције: евиденцијали који означавају директан увид у стање ствари (типично визуелан доказ) могу имплицирати да је говорник уверен у тачност изреченог.

Спољашње везе

• Врсте модалности (Стенфордова енциклопедија)
• Могући светови (Стенфордова енциклопедија)
• Модална логика (Стенфордова енциклопедија)