Модернизам у српској књижевности

Модернизам у српској књижевности налазимо већ у делима српских писаца из тзв. реалистичке епохе, који су живели крајем 19. века, тако да модернизам, или „златно доба српске књижевности”, временски обухвата раздобље од краја 19. века до краја Првог светског рата. О њој се не може говорити као о неком новом књижевно-естетском покрету, који је дошао од некуд са стране и који су донеле неке нове генерације, па према томе у њој није ни могло бити неких књижевних сукоба између две генерације писаца, старије и младе.

Одлике

Карактеристичне одлике модерне књижевности налазимо већ код Војислава Илића и Бранислава Нушића. У њиховим делима, како је то у своје време запазио Јован Скерлић, књижевни критичар и један од протагониста модерног таласа, "једно носталгично осећање пуног и интензивног живота, много страсти, сензуалности, јако социјално осећање за мале, слабе, притиснуте у животу". Војислав Илић, каже Драгиша Живковић, „смело је закорачио у област симболистичких слутњи, стрепњи и немира“. Модерни период у српској књижевности обележен је пре свега многим новим културним појавама, као што су покретање и оснивање часописа Српски књижевни гласник (1901), рад Српске књижевне задруге (1902), покретање Велике Школе и Универзитета (1905), оснивање Српског књижевног друштва (1905), издавање Словенског југа итд.

Основне одлике модерне књижевности у Србији:

узнемирен и клонуо дух
песимистична осећања
неговање индивидуализма
бежање од стварности
субјективно и ирационално посматрање света

Утицаји

Захваљујући повољним политичким приликама какве су биле у то време у Србији, периоду рада парламента, српски писци су окренути културним збивањима у Европи, са којом долазе у контакт на разноразне начине, и пажљиво прате књижевна струјања у Француској и другим западно европским земљама, тако да долазе под утицај европских књижевности, у првом реду француске књижевности. Они су најпре захватили књижевну критику и поезију, а затим и прозу и остале књижевне врсте. У књижевној критици се јавља Љубомир Недић, који као главни вредносни критеријум уметничког дела поставља начин обраде књижевне теме и у други план ставља садржај. Њему се придружује Богдан Поповић, који строго заступа естетске критерије, по угледу на књижевне критичаре са Запада. А затим, долази Јован Скерлић, централна личност у целокупном раздобљу модерне српске књижевности. Он заступа идеју о присуству књижевности у свим облицима друштвеног живота, истиче њену моралну компоненту и указује на важност садржаја књижевно-уметничког дела.

Форма

Српски песници, Милан Ракић, Вељко Петровић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић и други, у својим песмама следе француске песнике парнасовске и симболистичке оријентације. Они дају предност песничкој форми над садржајем, где култ музикалности стиха, субјективан приступ поезији, певају о свом интимном свету, сугестирају атмосферу меланхолије и песимизма и суморна расположења. Из поезије француског Парнаса, они преузимају тему пејзажа, који постаје део њиховог душевног стања и уверења да природа кроз пејзаж живи у човеку. Највећу пажњу српски модернисти посвећују мотиву љубави широког дијапазона, од платонског доживљаја жене, слутњи о жени, жени као идеалу живота, до еротског доживљаја жене.

Приповедачка проза у српској књижевности у модерном периоду показује тенденцију истраживања новог и модерног у структури књижевног дела и у његовим темама. Њихову пажњу све више заокупља индивидуа која у себи носи своју противречност, унутрашњи сукоб и моралну дилему.

Главни представници

Главни представници модерне књижевности у Србији су: (у поезији) Милан Ракић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Стеван Луковић, Даница Марковић, Велимир Рајић; (у прози) Борисав Станковић, Иво Ћипико, Милутин Ускоковић, Вељко Миличевић; (у књижевној критици) Љубомир Недић, Богдан Поповић, Јован Скерлић.

Они су иза себе оставили неоспорно вредна књижевна дела, као што су: збирке песама Милана Ракића, Симе Пандуревића, V.П. Диса; приповетке За крухом Иве Ћипика, Из старог јеванђеља и Божји људи Боре Станковића; романе Нечиста крв Боре Станковића, Пауци Иве Ћипика, Дошљаци Милутина Ускоковића, Беспуће Вељка Милићевића; (драме) Коштана и Ташана Боре Станковића.

Сажето

Српска модернистичка књижевност развијала се на измаку XIX века и трајала је до I светског рата. Књижевници у Србији су стварали под утицајем француске књижевности. Веровали су да песма мора бити цела лепа. Неговали су савршенство форме. Српски књижевни гласник је најзначајнији књижевни часопис тог времена, а Богдан Поповић и Јован Скерлић су најутицајнији критичари.

Види још