Пређи на садржај

Моторикша

С Википедије, слободне енциклопедије
Моторикша у Шри Ланци

Моторикша је моторизована верзија вучене рикше или бициклистичке рикше. Већина моторикши има три точка. Оне су познати под многим називима у разним земљама, укључујући ауто, ауто/ ауто рикша такси, бејби такси, голуб, бајај, чанд гари, лапа, тук-тук, звил или тукси.

Ауторикша је чест облик градског превоза, било као возило за изнајмљивање, тако и за приватну употребу, у многим земљама света. Оне су нарочито честе у земљама са тропском или суптропском климом, јер обично нису у потпуности затворене, и у многим земљама у развоју, јер су релативно јефтине за поседовање и употребу. Од 2019. године, Бајај Ауто из Пуне, Индија, највећи је светски произвођач ауторикши. Ова фирма продаје преко 780.000 примерака годишње.[1]

Постоји много различитих врста, дизајнерских решења и варијација ауторикше. Најчешћи тип карактерише лимено тело или отворени оквир, који почива на три точка; платнени кров са спуштајућим бочним завесама; мала кабина напред за возача (понекад позната и као аутовала), са командама на управљачу; и задњи простор за терет, путнике или двоструку намену. Још један уобичајени тип је мотоцикл који има проширену бочну приколицу или, ређе, гура или вуче путничку секцију.

Порекло

[уреди | уреди извор]
Дајхацу Миџетов модел ДКА

Током тридесетих година прошлог века Јапан, који је у то време био најиндустријализованија земља источне Азије, подстакао је развој моторних возила, укључујући и јефтинија возила на три точка заснована на мотоциклима. Мазда-Го, отворени „камион“ са 3 точка, пуштен у продају 1931. године,[2] често се сматра првим припадником од онога што је постало познато као ауторикша. Касније те деценије јапанско Министарство поште и телекомуникација Јапана дистрибуирало је око 20.000 половних троточкаша у југоисточну Азију као део напора да прошири свој утицај у том региону.[3][4][5][6] Они су постали популарни у појединим областима, посебно на Тајланду, који је развио локалну производњу и дизајн након што су троточкаши престали да се користе у Јапану када је јапанска влада укинула дозволу за употребу три точкаша 1965. године.[7]

Производња у југоисточној Азији започела је монтажне производњом Дајхацу Миџета, која је отпочела 1959. године.[8] Изузетак је аутохтоно модификовани филипински трицикл, који потиче од мотоцикла Рикуо Тип 97 са приколицом, који је на острва увела Јапанска царска војска током Другог светског рата 1941. године.[9]

У Европи је Корадино Дасканио, дизајнер авиона у Пјађиу и изумитељ Веспе, дошао на идеју да изгради лака комерцијална возила на три точка за погон послератне економске реконструкције Италије. Пјађио ејп је био следећи модел из 1947. године.

Регионалне варијације

[уреди | уреди извор]

Африка и Блиски исток

[уреди | уреди извор]

Газа

[уреди | уреди извор]

Заједно са недавним процватом рекреативних објеката у Гази за локалне становнике, тук-тукови су скоро потиснули магарећа кола 2010. Због забране Египта и Израела на увоз већине моторизованих возила, тук-тукови су морали да буду прокријумчарени у деловима кроз мрежу тунела која повезује Газу са Египтом.[10]

Мадагаскар

[уреди | уреди извор]

На Мадагаскару, рикше на људски погон су уобичајен облик превоза у бројним градовима, а посебно у Анцирабеу. Познате су као „поси” од поуссе-поуссе, што значи гурање. Бициклистичке рикше су се појавиле од 2006. године у бројним равничарским градовима као што је Тоамасина и замениле су већи део посија, а сада им прете ауто рикше, уведене 2009. Главни градови провинција као што су Тоамасина, Махаџанга, Толијара и Анциранана их брзо преузимају. Они су познати као „баџаџи” на северу и „тук-тук” или „тик-тик” на истоку, а сада имају дозволу за рад као такси возила. Још увек им није дозвољена радна дозвола у загушеној и загађенијој престоници, Антананариву.[11][12][13]

Нигерија

[уреди | уреди извор]
Поглед из ваздуха на загушење моторикши са пешачког моста у Ујо, југоисточна Нигерија

Ауто-рикша се користи за превоз у градовима широм Нигерије. Међутим, популарност и употреба варирају у зависности од дела земље. У Лагосу, на пример, „кеке“ (јорубски за бицикл) су регулисане и превоз око државних аутопутева је забрањен.[14]

Јужна Африка

[уреди | уреди извор]
Тук-Тук у Херманусу, Јужна Африка (2014)

Тук-тукови, уведени у Дурбан[15] током касних 1980-их, уживају све већу популарност последњих година, посебно у Гаутенгу.[16] У Кејптауну се користе за доставу намирница, а однедавно и за превоз туриста.[17][18]

Танзанија

[уреди | уреди извор]

Локално познати као „баџаџи“, они су уобичајен начин превоза у Дар ес Саламу, и многим другим градовима и селима.[19]

Уганда

[уреди | уреди извор]

Локална компанија за доставу под називом Соковач је 2020. године започела пилот пројекат који користи електричне тук-тукове, како би се смањило загађење.[20]

Јужна Азија

[уреди | уреди извор]

Авганистан

[уреди | уреди извор]
Тук-тук у Херату

Ауто-рикше су веома честе у источном авганистанском граду Џалалабаду, где су популарно украшене уметничким радовима и бојама.[21] Такође су популарне у северном граду Кундузу.[22]

Бангладеш

[уреди | уреди извор]

Моторикше (локално назване „бејби таксији” и у новије време "ЦНГ" због свог извора горива, компримованог природног гаса) су један од популарнијих начина транспорта у Бангладешу углавном због своје величине и брзине. Они су најпогоднији за уске, препуне улице и стога су главно средство за покривање већих удаљености унутар урбаних средина.[23]

Двотактни мотори су идентификовани као један од водећих извора загађења ваздуха у Даки. Стога су од јануара 2003. године традиционалне моторикше забрањене у престоници; само је новим моделима на природни гас (ЦНГ) било дозвољено да раде унутар границама града. Сви ЦНГ-ови су офарбани зеленом бојом како би се означило да су возила еколошки подесна и да свако има уграђен мерач.[24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Бајај Ауто ин топ геар”. Фортуне Индиа. 
  2. ^ „Греат Царс оф Мазда: Мазда-Го 3-wхеелед Труцкс（1931～）”. Мазда Мотор Цорпоратион. Архивирано из оригинала 9. 2. 2019. г. 
  3. ^ ミゼット物語 木村信之 著 高原書店（Нобуyуки Кимура "Сторy оф Мидгет", Публисхед он 10 Новембер 1998）
  4. ^ Даихатсу Мотор Цо., Лтд. публиц релатионс сецтион
  5. ^ ＮＰＯみらいネットワーク寄附講座、ホテル観光学科の学生に日タイ関係をピーアール 日本での就職機会に関心. Бангкок Схухо (на језику: јапански). 19. 11. 2007. Архивирано из оригинала 30. 4. 2009. г. 
  6. ^ /индеx.пхп?оптион=цом_цонтент&виеw=артицле&ид=321:2009-11-30-05-34-59&цатид=54:2009-09-09-07-52-31&Итемид=232 Роyал Тхаи Ембассy Токyо, Јапан 日本生まれのタイのトゥクトゥク (Тук-Тук оф Тхаиланд wас борн ин Јапан.)
  7. ^ „ДЕСИАМ.цом: "Тук-Тук"”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2020. г. Приступљено 12. 09. 2020. 
  8. ^ „【ダイハツ ミゼット ДКА / ДСА型】 幌付3輪スクーター型トラック 旧式商用車図鑑”. роуте0030.блог.фц2.цом. 
  9. ^ „Тхе Хисторy оф тхе Пхилиппинес Трицyцле”. Бритс ин тхе Пхилиппинес. Приступљено 25. 3. 2020. 
  10. ^ „Тук Тукс реплаце мулес он Газа стреетс”. Маан Неwс Агенцy. 12. 9. 2010. Приступљено 2011-03-22. 
  11. ^ Јаy Хеале; Заwиах Абдул Латиф (2008). Мадагасцар, Волуме 15 оф Цултурес оф тхе Wорлд Цултурес оф тхе Wорлд – Гроуп 15 (2 изд.). Марсхалл Цавендисх. стр. 75–76. ИСБН 978-0761430360. 
  12. ^ Мадагасцар Травел Гуиде (7 изд.). Лонелy Планет. 2012. ИСБН 978-1743213018. Приступљено 2013-04-13. 
  13. ^ „'Бајај' à Махајанга : Ентре 70 ет 100 цлиентс пар јоур”. Миди Мадагасикара (на језику: француски). 2014-05-30. 
  14. ^ Одунси, Wале (16. 11. 2017). „Лагос банс окада, кеке фром 520 роадс, ареас [Фулл лист]”. Даилy Пост. 
  15. ^ „Дурбан офферс беацхес анд цултерал диверситy”. Зулуланд Тоурисм. Архивирано из оригинала 22. 05. 2022. г. Приступљено 22. 9. 2015. „Тук Тукс: Морорисед, цоверед трицyцлес wхицх царрy уп то сиx пассенгерс. Идеал фор схорт 'хопс' бетwеен тхе беацхфронт анд цитy центре.” 
  16. ^ Стеyн, Лиса (18. 1. 2013). „Цхеап-цхеап тук-тук таxис таке овер Јози”. Приступљено 22. 9. 2015. „Тук-тукс, алсо кноwн ас ауто рицксхаwс, аре бецоминг ан инцреасинглy цоммон сигхт он Соутх Африца'с роадс бецаусе пеопле аре трyинг то травел схорт дистанцес ат лоwер цостс тхан дривинг анд ат лесс риск тхан wалкинг.” 
  17. ^ Рyан, Тамлyн (септембар 2016). „Тук-тукс аре цоминг то Цапе Тоwн”. Инсиде Гуиде. Архивирано из оригинала 14. 08. 2017. г. Приступљено 28. 06. 2023. 
  18. ^ Говендер, Сутхентира (2017-01-25). „Буддибоx гроцерy деливерy программе сет то цреате 10,000 yоунг ентрепренеурс ин Гаутенг”. ТимесЛИВЕ. 
  19. ^ Калагхо, Кенан (13. 2. 2012). „Танзаниа: Бајаји, Дар ес Салаам'с Индиспенсабле Таxи”. АллАфрица. Приступљено 22. 9. 2015. „Унтил тхе yеар 2010 Дар ес Салаам хад но роом фор тхе Индиан Бајаји анд ор а трицyцле то бе усед ас а меанс оф транспортинг пассенгерс. Тодаy ит ис а цоммон феатуре ароунд Дар ес Салаам.” 
  20. ^ Кухудзаи, Ремередзаи Јосепх (4. 12. 2020). „Гаyам Мотор Wоркс & Сокоwатцх Лаунцх Еаст Африца'с Фирст Цоммерциал Елецтриц Тук-Тукс”. ЦлеанТецхница. 
  21. ^ МцХугх, Јохн D. „Ин Талибан цоунтрy: инсиде тхе цитy оф Јалалабад”. Тхе Ирисх Тимес. 
  22. ^ „Ауто-рицксхаwс цлоггинг Кундуз артериес”. www.пајхwок.цом. 23. 5. 2012. 
  23. ^ Лане, Јо. „Асиа'с лове аффаир wитх тхе рицксхаw”. асианцорреспондент.цом. асианцорреспондент.цом. Архивирано из оригинала 2015-07-13. г. Приступљено 2015-07-30. 
  24. ^ „Полице пурге фор Дхака рицксхаwс”. ББЦ Неwс. 20. 12. 2002. Приступљено 2011-03-22. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Моторикша на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Motorikša&oldid=28523249”