Пређи на садржај

Најмањи квадрати

С Википедије, слободне енциклопедије
Резултат уклапања скупа тачака података са квадратном функцијом
Конично уклапање скупа тачака користећи апроксимацију најмањих квадрата

Метод најмањих квадрата је метод процене параметара у регресионој анализи заснован на минимизовању збира квадрата остатака (остатак је разлика између посматране вредности и прилагођене вредности коју даје модел) направљених у резултатима сваке појединачне једначине. (Једноставније, најмањи квадрати су математички поступак за проналажење криве која најбоље одговара датом скупу тачака минимизовањем збира квадрата помака („остатака“) тачака од криве.)

Најважнија примена је у уклапању података. Када проблем има значајне несигурности у независној променљивој (променљива x), онда једноставне методе регресије и методе најмањих квадрата имају проблеме; у таквим случајевима, методологија потребна за уклапање модела грешака у променљивим може се узети у обзир уместо оне за најмање квадрате.

Проблеми најмањих квадрата спадају у две категорије: линеарни или обични најмањи квадрати и нелинеарни најмањи квадрати, у зависности од тога да ли су функције модела линеарне у свим непознатим. Проблем линеарних најмањих квадрата јавља се у статистичкој регресионој анализи; има решење затвореног облика. Нелинеарни проблем се обично решава итеративним пречишћавањем; на свакој итерацији систем се апроксимира линеарним, тако да је прорачун језгра сличан у оба случаја.

Полиномни најмањи квадрати описују варијансу у предвиђању зависне променљиве као функције независне променљиве и одступања од постављене криве.

Када запажања долазе из експоненцијалне породице са идентитетом као што је њена природна довољна статистика и благи услови су задовољени (нпр. за нормалну, експоненцијалну, Поасонову и биномну расподелу), стандардизоване процене најмањих квадрата и процене максималне вероватноће су идентичне.[1] Метод најмањих квадрата се такође може извести као метод процене момената.

Следећа дискусија је углавном представљена у виду линеарних функција, али је употреба најмањих квадрата валидна и практична за општије породице функција. Такође, итеративном применом локалне квадратне апроксимације на вероватноћу (преко Фишерове информације), метода најмањих квадрата се може користити за уклапање у генерализовани линеарни модел.

Метод најмањих квадрата званично је открио и објавио Адријен-Мари Лежандр (1805),[2] иако се обично приписује и Карлу Фридриху Гаусу (1809),[3][4] који је допринео значајним теоријским напрецима метода,[4] и можда га је такође користио у својим ранијим радовима 1794. и 1795. године.[5][4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Цхарнес, А.; Фроме, Е. L.; Yу, П. L. (1976). „Тхе Еqуиваленце оф Генерализед Леаст Сqуарес анд Маxимум Ликелихоод Естиматес ин тхе Еxпонентиал Фамилy”. Јоурнал оф тхе Америцан Статистицал Ассоциатион. 71 (353): 169—171. дои:10.1080/01621459.1976.10481508. 
  2. ^ Мансфиелд Мерриман, "А Лист оф Wритингс Релатинг то тхе Метход оф Леаст Сqуарес"
  3. ^ Бретсцхер, Отто (1995). Линеар Алгебра Wитх Апплицатионс (3рд изд.). Уппер Саддле Ривер, Њ: Прентице Халл. 
  4. ^ а б в Стиглер, Степхен M. (1981). „Гаусс анд тхе Инвентион оф Леаст Сqуарес”. Анн. Стат. 9 (3): 465—474. дои:10.1214/аос/1176345451Слободан приступ. 
  5. ^ Плацкетт, Р.L. (1972). „Тхе дисцоверy оф тхе метход оф леаст сqуарес” (ПДФ). Биометрика. 59 (2): 239—251. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]