Пређи на садржај

Наука о тлу

С Википедије, слободне енциклопедије

Научник испитује хоризонте унутар профила тла

Наука о тлу или наука о земљишту је студија тла као природног ресурса на површини Земље укључујући формирање тла, класификацију и мапирање; физичка, хемијска, биолошка, и плодоносна својства земљишта; и та својства у релацији са њиховом употребом и управљањем земљиштом.[1]

Понекад се изрази који се односе на гране науке о земљи, као што су педологија (формирање, хемија, морфологија и класификација тла) и едафологија (како тла утичу на жива бића, посебно биљке), користе као да су синоними за науку о земљи. Разноликост имена повезаних са овом дисциплином повезана је са различитим наменским удружењима. Инжењери, агрономи, хемичари, геолози, физички географи, еколози, биолози, микробиолози, узгајивачи шума, санитаристи, археолози и специјалисти за регионално планирање, сви доприносе даљем познавању тла и унапређењу наука о земљишту.[1]

Научници који проучавају земљиште су изразили забринутост у погледу начина очувања тла и обрадиве земље у свету са растућом популацијом, могуће кризе воде у будућности, повећања потрошње хране по становнику и због деградације земљишта.[2]

Поља изучавања[уреди | уреди извор]

Тло заузима педосферу, једну од земаљских сфера које геонаучници користе да концептуално организују Земљу. Ово је концептуална перспектива педологије и едафологије, две главне гране науке о земљи. Педологија је проучавање тла у његовом природном окружењу. Едафологија је проучавање тла у односу на од њега зависне употребе. Обе гране примењују комбинацију физике тла, хемије тла и биологије тла. Због бројних интеракција између биосфере, атмосфере и хидросфере које се налазе унутар педосфере, вредни су и интегрисанији, мање на тло усмерени концепти. Многи појмови неопходни за разумевање тла потичу од особа које није могуће стриктно идентификовати као научнике посвећене изучавању тла. Ово наглашава интердисциплинарну природу концепата тла.

Истраживање[уреди | уреди извор]

Зависност од и радозналост о тлу, истраживање разноликости и динамике овог ресурса и даље доноси нова открића и увиде. Нови начини истраживања тла подстакнути су потребом да се тло схвати у контексту климатских промена,[3][4] гасова са ефектом стаклене баште и секвестрације угљеника.[3] Интересовање за одржавање биолошке разноликости планете и за истраживање прошлих култура такође је подстакло ново занимање за постизање рафиниранијег разумевања тла.

Класификација[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Класификација земљишта
Мапа глобалних региона тла према УСДА

Године 1998, Светска референтна база за ресурсе земљишта (WРБ) заменила је ФАО класификацију земљишта као међународни систем класификације земљишта. Тренутно важећа верзија WРБ-а је 4. издање, 2022.[5] ФАО класификација земљишта је позајмљена из савремених концепата класификације земљишта, укључујући таксономију тла УСДА.

WРБ се заснива углавном на морфологији земљишта као изразу педогенезе. Главна разлика у односу на таксономију тла УСДА је у томе што клима земљишта није део система, осим у оној мери у којој клима утиче на карактеристике профила тла.

Постоје многе друге шеме класификације, укључујући народне системе. Структура у народним системима је или номинална, дајући јединствена имена земљиштима или пејзажима, или дескриптивна, при чему се земљишта називају према њиховим карактеристикама као што су црвена, врућа, масна или песковита. Земљишта се разликују по очигледним карактеристикама, као што су физички изглед (нпр. боја, текстура, положај пејзажа), перформансе (нпр. производна способност, поплављење) и пратећа вегетација.[6] Народна особеност која је позната многима је класификовање текстуре као тешке или лагане. За земљиште лаког садржаја и боље структура, потребно је мање напора за окретање и култивацију. Супротно популарном веровању, лака земљишта не теже мање од тешких на сувој бази нити имају већу порозност.

Историја[уреди | уреди извор]

Најранији познати систем класификације земљишта потиче из Кине, а појављује се у књизи Ју Гонг (5. век пре нове ере), где је земљиште подељено у три категорије и девет класа, у зависности од боје, текстуре и хидрологије.[7]

Савременици Фридрих Алберт Фалоу, немачки оснивач модерне науке о тлу, и Васили Докучајев, руски оснивач модерне науке о тлу, заслужни су за то што су међу првима идентификовали тло као ресурс чија специфичност и сложеност заслужују да се концептуално одвоје од геологије и производње усева, и да се третирају као целина. Као оснивач науке о тлу, Фалоу има хронолошко првенство. Фалоу је радио на пореклу тла пре него што је Докучајев рођен, међутим Докучајевов рад је био обимнији и сматра се да је значајнији за модерну теорију тла од Фалоувог.

Раније се земљиште сматрало производом хемијских трансформација стена, мртвог супстрата из којег биљке добијају хранљиве елементе. Тло и стена су заправо били изједначени. Докучајев посматра тло као природно тело које има сопствену генезу и сопствену историју развоја, тело са сложеним и вишеструким процесима који се одвијају у њему. Сматра се да се тло разликује од темељне стене. Стене постају земљиште под утицајем низа фактора формирања земљишта (климе, вегетације, земље, рељефа и старости). Према његовим речима, тло треба назвати „дневним“ или спољашњим хоризонтима стена без обзира на врсту. Тла се природно мењају заједничким дејством воде, ваздуха и разних врста живих и мртвих организама.[8]

Једна енциклопедијска дефиниција из 1914. године наводи да су тло: „различити облици земље на површини стена, настали ломљењем или трошењем стена“,[9] и то илуструје историјски поглед на тло који је опстао од 19. века. Докучајевов концепт земљишта из касног 19. века развио се у 20. веку у концепт земљишта као земљаног материјала који је измењен живим процесима.[10] Последични концепт је да је тло без живе компоненте једноставно део спољашњег слоја земље.

Даље усавршавање концепта тла се одвија у погледу уважавања транспорта енергије и трансформације унутар тла. Термин се популарно примењује на материјале на површини земљиног Месеца као и Марса, што је употреба прихватљива унутар дела научне заједнице. Прецизни сиже овог модерног схватања тла је Никифоровова дефиниција тла из 1959. године као „побуђене коже подваздушног дела земљине коре“.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Јацксон, Ј. А. (1997). Глоссарy оф Геологy (4. ед.). Алеxандриа, Виргиниа: Америцан Геологицал Институте. п 604. ISBN 0-922152-34-9
  2. ^ H. H. Janzen; et al. (2011). „Global Prospects Rooted in Soil Science”. Soil Science Society of America Journal. 75 (1): 1. Bibcode:2011SSASJ..75....1J. doi:10.2136/sssaj2009.0216. Архивирано из оригинала 27. 02. 2015. г. Приступљено 23. 08. 2020. 
  3. ^ а б Ochoa-Hueso, R; Delgado-Baquerizo, M; King, PTA; Benham, M; Arca, V; Power, SA (februar 2019). „Ecosystem type and resource quality are more important than global change drivers in regulating early stages of litter decomposition”. Soil Biology and Biochemistry. 129: 144—152. doi:10.1016/j.soilbio.2018.11.009. 
  4. ^ Pielke, Roger (12. 12. 2005). „Is Soil an Important Component of the Climate System?”. The Climate Science Weblog. Архивирано из оригинала 8. 9. 2006. г. Приступљено 19. 4. 2012. 
  5. ^ IUSS Working Group WRB (2022). „World Reference Base for Soil Resources, 4th edition”. IUSS, Vienna. 
  6. ^ „Vernacular Systems”. Архивирано из оригинала 6. 3. 2007. г. Приступљено 19. 4. 2012. 
  7. ^ Arnold, R. et al. (2009) A Handbook of Soil Terminology, Correlation and Classification Earthscan, London, England.
  8. ^ Krasilnikov, N.A. (1958) Soil Microorganisms and Higher Plants Архивирано 12 новембар 2004 на сајту Wayback Machine
  9. ^ Wикисоурце:Тхе Неw Студент'с Референце Wорк/4-0310
  10. ^ Буол, С. W.; Холе, Ф. D.; МцЦрацкен, Р. Ј. (1973). Соил Генесис анд Цлассифицатион (Фирст изд.). Амес, ИА: Иоwа Стате Университy Пресс. ИСБН 978-0-8138-1460-5. .
  11. ^ C. C. Никифорофф (1959). „Реаппраисал оф тхе соил: Педогенесис цонсистс оф трансацтионс ин маттер анд енергy бетwеен тхе соил анд итс сурроундингс”. Сциенце. 129 (3343): 186—196. Бибцоде:1959Сци...129..186Н. ПМИД 17808687. дои:10.1126/сциенце.129.3343.186. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Соил Сурвеy Стафф (1993). Соил Сурвеy: Еарлy Цонцептс оф Соил. (хтмл) Соил Сурвеy Мануал УСДА Хандбоок 18, Соил Цонсерватион Сервице. У.С. Департмент оф Агрицултуре. УРЛ аццессед он 2004-11-30.
  • Линдбо, Давид L.; Козлоwски, Деб А.; Робинсон, Цлаy, ур. (2012). Кноw Соил, Кноw Лифе. Мадисон, Wис.: Соил Сциенце Социетy оф Америца. стр. 94—5. ИСБН 9780891189541. 
  • Буол, С.W., Соутхард, Р.Ј., Грахам, Р.C., анд МцДаниел, П.А. (2003). Соил Генесис анд Цлассифицатион, 5тх Едитион. Иоwа Стате Пресс - Блацкwелл, Амес, ИА.
  • Дриессен, П., Децкерс, Ј., Спааргарен, О., & Нацхтергаеле, Ф. (Едс.). (2001). Лецтуре нотес он тхе мајор соилс оф тхе wорлд. Роме: ФАО.
  • ИУСС Wоркинг Гроуп WРБ: Wорлд Референце Басе фор Соил Ресоурцес 2014, Упдате 2015. Wорлд Соил Ресоурцес Репортс 106, ФАО, Роме 2015. ISBN 978-92-5-108369-7 (ПДФ 2,3 МБ).
  • Агрицултуре Цанада Еxперт Цоммиттее он Соил Сурвеy. (1987). Тхе Цанадиан сyстем оф соил цлассифицатион (2нд ед.). Оттаwа: Цанадиан Говернмент Публисхинг Центре.
  • Аверy, Б. W. (1980). Соил цлассифицатион фор Енгланд анд Wалес: хигхер цатегориес. Цранфиелд, Енгланд: Цранфиелд Университy, Соил Сурвеy & Ланд Ресеарцх Центре/Натионал Соил Ресоурцес Институте.[1]
  • Баизе, D., & Гирард, M. C. (Едс.). (1995). Рéфéрентиел пéдологиqуе 1995. Парис: Институт Натионал де ла Рецхерцхе Агрономиqуе.
  • Баизе, D., & Гирард, M. C. (Едс.). (1998). А соунд референце басе фор соилс: Тхе "Рéфéрентиел Пéдологиqуе" (Енглисх транслатион бy Ходгсон Ј.M., Ескенази Н.Р., & Баизе D. ед.). Парис: Институт Натионал де ла Рецхерцхе Агрономиqуе.
  • Баизе, D., & Гирард, M. C. (Едс.). (2008). Рéфéрентиел пéдологиqуе, троисиèме éдитион. Ассоциатион франçаисе поур л’éтуде ду сол (Афес). Версаиллес, Франце.
  • Хеwитт, А. Е. (1992). Соил цлассифицатион ин Неw Зеаланд: легацy анд лессонс. Аустралиан Јоурнал оф Соил Ресеарцх, 30, 843-854.
  • Хеwитт, А. Е. (2010). Неw Зеаланд соил цлассифицатион, тхирд едитион. Манааки Wхенуа - Ландцаре Ресеарцх. Линцолн, Цантербурy, Неw Зеаланд.
  • Исбелл, Р. Ф. анд тхе Натионал Цоммиттее он Соил анд Терраин. (2016). Тхе Аустралиан соил цлассифицатион, сецонд едитион. ЦСИРО. Цлаyтон Соутх, Вицториа, Аустралиа.
  • Соил Цлассифицатион Wоркинг Гроуп. (2018). Соил цлассифицатион: а натурал анд антхропогениц сyстем фор Соутх Африца, тхирд едитион. Агрицултурал Ресеарцх Цоунцил; Институте фор Соил, Цлимате анд Wатер. Преториа, РСА.
  • Соил Сурвеy Стафф. (1999). Соил таxономy: а басиц сyстем оф соил цлассифицатион фор макинг анд интерпретинг соил сурвеyс (2нд ед.). Wасхингтон, DC: УС Департмент оф Агрицултуре Соил Цонсерватион Сервице.
  • Боорман, D. Б., Холлис, Ј. M., & Лиллy, А. (1995). Хyдрологy оф соил тyпес: а хyдрологицаллy-басед цлассифицатион оф тхе соилс оф тхе Унитед Кингдом (Но. 126): УК Институте оф Хyдрологy.[2]
  • Клингебиел, А. А., & Монтгомерy, П. Х. (1961). Ланд цапабилитy цлассифицатион. Wасхингтон, DC: УС Говернмент Принтинг Оффице.
  • Санцхез, П. А., Палм, C. А., & Буол, С. W. (2003). Фертилитy цапабилитy соил цлассифицатион: а тоол то хелп ассесс соил qуалитy ин тхе тропицс. Геодерма, 114(3-4), 157-185.
  • Америцан Социетy фор Тестинг анд Материалс, 1985, D 2487-83, Цлассифицатион оф Соилс фор Енгинееринг Пурпосес: Аннуал Боок оф АСТМ Стандардс. Вол. 04.08, пп 395–408.
  • Балдwин, M., Келлогг, C. Е., & Тхорп, Ј. (1938). Соил цлассифицатион. Ин Соилс анд мен: Yеарбоок оф агрицултуре (пп. 979–1001). Wасхингтон, DC: У.С. Департмент оф Агрицултуре.
  • Симонсон, Р. W. (1989). Хисторицал аспецтс оф соил сурвеy анд соил цлассифицатион wитх емпхасис он тхе Унитед Статес, 1899-1970. Wагенинген, НЛ: Интернатионал Соил Референце анд Информатион Центре (ИСРИЦ).
  • Есwаран, Х., Рице, Т., Ахренс, Р., & Стеwарт, Б. А. (Едс.). (2002). Соил цлассифицатион : а глобал деск референце. Боца Ратон, Фла.: ЦРЦ Пресс.
  • Бутлер, Б. Е. (1980). Соил цлассифицатион фор соил сурвеy. Оxфорд: Оxфорд Сциенце Публицатионс. Сциенце, 96,
  • Цлине, M. Г. (1949). Басиц принциплес оф соил цлассифицатион. Соил Сциенце, 67(2), 81-91.
  • Цлине, M. Г. (1963). Логиц оф тхе неw сyстем оф соил цлассифицатион. Соил 17-22.
  • Wебстер, Р. (1968). Фундаментал објецтионс то тхе 7тх аппроxиматион. Јоурнал оф Соил Сциенце, 19, 354-366.
  • Терзагхи Карл (1924). Соил Мецханицс ин Енгинееринг Працтице, Wилеy-Интерсциенце; 3 Суб-едитион (Јануарy 1996, ISBN 0-471-08658-4)
  • McBratney, A. B., & de Gruijter, J. J. (1992). A continuum approach to soil classification by modified fuzzy k-means with extragrades. Journal of Soil Science, 43(1), 159-175.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Nauka o tlu на Викимедијиној остави.
  1. ^ „Soil classification system of England and Wales”. Cranfield University, National Soil Resources Institute. Архивирано из оригинала 30. 4. 2018. г. Приступљено 6. 1. 2019. 
  2. ^ „Hydrology of soil types” (PDF). Cranfield University, National Soil Resources Institute. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 3. 2016. г. Приступљено 6. 1. 2019. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nauka_o_tlu&oldid=27677143”