Obična uvijača

Обична увијача
Научна класификација
Царство:	Фунги
Тип:	Басидиомyцота
Класа:	Агарицомyцетес
Ред:	Болеталес
Породица:	Паxиллацеае
Род:	Паxиллус
Врста:	П. инволутус
Биномно име
Паxиллус инволутус (Батсцх, Фр.) (1838)
Синоними
Агарицус инволутус Батсцх, 1786 Агарицус адсцендибус Јамес Болтон, 1788 Омпхалиа инволута Самуел Фредерицк Граy, 1821 Рхyмовис инволута Готтлоб Лудwиг Рабенхорст

Обична увијача (лат. Paxillus involutus) врста је нејестиве гљиве која припада разделу Басидиомyцота, а фамилији Паxиллацеае. Име рода потиче од латинске речи паxиллус, која има значење клин или плуг. Придев инволутус потиче из грчког језика и значи увијен.

Опис

Елипсоидне споре

• Шешир је у нијансама окер, маслинасте, прљаво жућкасто-смеђе или браон боје. Широк је од 5 цм до 15 цм. Код младих плодоносни тела је конвексног облика, потом постаје широко конвексан, а код старијих примерака је удубљен или левкаст. На додир је сомотаст, а након кише слузав и лепљив. Рубови су изувијани, посебно код младих плодоносних тела;
• Хименофор је листаст. Листићи су густо збијени, спуштају се низ дршку и лако се одвајају од шешира. У пошетку су бледо окер боје, а сазревањем плодоносног тела постају смеђи. На додир добијају црвеносмеђу боју;
• Дршка је висине од 2цм до 8 цм, а ширине од 1 цм до 3 цм. Ваљкастог је облика, пуна и неретко при бази закривљена. Исте је боје као и шешир или блеђа, док је при основи нешто тамнија. На додир је глатка и не поседује прстен. На местима где се додирне, може потамнити;
• Месо је такође окер боје, мекано је и на додир тамни. Приликом термичке обраде добија црну боју;
• Укус је благ до кисео и поседују оштар гљивљи мирис;
• Споре су димензија 7.5-10 x 4-6 µм. Елипсоидног су облика и глатке;
• Отисак спора је љубичасто-браон или жуто-браон.

Отровност

Обична увијача је потенцијално отровна гљива. У средњој, а нарочитоисточној Европи, традиционално је коришћена у исхрани све до Другог светског рата. Прво познато тровање овом гљивом, јесте случај немачког миколога Јулиус Сцхäффер-а, 1944. године. Само сат времена након оброка уследило је повраћање и дијареја, које се завршило смртним исходом. Изазивач је паксилус синдрома. Синдром се врло ретко јавља и представља имунохемолитичку анемију. До паксилусовог синдрома долази тек после дугог периода конзумирања ове гљиве. Након оброка, латентни период траје од 1 х до 2 х, после чега долази до појаве првих симптома: олигурије, анурије, хемоглобинурије и јаких болова у бубрезима. До тровања долази због неидентификованог антигена, који у организму стимулише синтезу игГ антитела у серуму. Формирају се антиген-антитело комплекси, који се везују за површину еритроцита, доводећи до њихове аглутинације и хемолизе.

Сличне врсте

Паxиллус инволутус

• П. инволутус је готово идентичан врсти Паxиллус верналис. ДНК анализама утврђено је да се ради о двема биолошки и филогенетски различитим гљивама. П. верналис поседује нешто ширу дршку (од 4 цм) и расте у близини папирасте брезе (Бетула папyрифера);
• Иако је врста Паxиллус рубицундулус веома слична врсти П. инволутус, разликује се по томе што ступа у микоризу са врстама из рода јова (Алнус) и поседује мање споре (5.5-8.5 x 4-5μм);
• Четинарска увијача (Тапинелла атротоментоса) се од обичне увијаче разликује по томе што је крупнија и поседује дебљу и краћу дршку.
• П. инволлутус се може заменити и са неким гљивама из рода Лацтариус, попут врсте Лацтариус турпис. Ова гљива је тамније боје, поседује тамнији отисак спора и најчешће се налати испод топола (Популус).

Еколошки односи

Микоризна је врста. Ступа у микоризу пре свега са храстовима и буквом, али и четинарима.

Плодоношење

Плодоноси у току лета и јесени,у периоду од средине јула до краја октобра, на киселом земљишту. У ретким случајевима, плодоноси до зиме.

Распрострањеност и станиште

Широко распрострањена на северној хемисфери. Има је у Европи, Азији и Северној Америци. У друге делове света се сматра да је доспела ненамерним човековим деловањем, преко садница стабала. Расте појединачно у шумама, на рубовима шума или у парковима.