Оља Ристић

Оља Ристић
Оља Ристић
	Оља Ристић
Лични подаци
Пуно име	Оливера Ристић
Датум рођења	14. октобар 1971.
Место рођења	Алексинац, СФРЈ
Уметнички рад
Поље	Сликарство

Оливера „Оља” Ристић (Алексинац, 14. октобар 1971) српска је ликовна уметница и професорка сликарства. Чланица је УЛУС-а од 2002. године.^[1]

Живот и каријера

Дипломирала је 1995. године сликарство на Факултету уметности у Приштини, у класи професора Хилмије Ћатовића и на истом факултету магистрирала 2001. године.

Од 1997. до 2005. године била је асистенткиња на Факултету уметности у Приштини на предмету „Технологија сликарства” и сарађивала је са професором Момиром Кнежевићем, сликаром из Никшића.

Живи и ствара у Алексинцу.

Њене слике се налазе у приватним колекцијама у Француској, Италији, Норвешкој, Шведској, Швајцарској, Хрватској, Канади, Мароку, Тунису, Грчкој, Црној Гори и Србији.

Изложбе и критике

Своју прву самосталну изложбу приређује у „Малом ликовном салону” у Крагујевцу, а затим и у галерији Sue Ryder у Херцег Новом. О овим изложбама писао је професор Историје уметности на ФУ у Нишу, Срђан Марковић:

„

Та могућност сликарске материје да буде евокативна, да дозвољава ретро кретање према унутрашњим пејзажима душе у којима је похрањена и сва слојевитост земље, одувек је представљала изазов за Ољу Ристић. Смисао тога изазова за њу лежи у потреби да се материја натера да проговори, али и да се, истовремено, хроматско поље слике претвори у интимни дневник на чијој површини егзистира структура пиктограма којима се образлаже драма слике. Драма једнога путовања које стваралац предузима крећући се према себи, према тамним и пустим долинама кроз које мора проћи да би дошао до предела у којима егзистира светлосни флуид што не припада треперавој сунчевој светлости.

”

Почетком 2004. године открива да болује од леукемије и њен се живот мења. Ипак исте године у лето одлази у Италију где је гост мозаичке радионице и школе Centro Alletti у Риму.

Ту се мења њен однос и према себи и према сликарству. Ту почиње њено трагање за исцељењем, новим светлом у себи, за снагом да све почне изнова. I ту почиње циклус „Трагање за светлом”.

У слику уноси елементе који мењају изглед дела; мотиве из природе попут стабљика, гранчица, травки. Слика клијање, рађање, регенерацију.

Здравко Вучинић, историчар и ликовни критичар у часопису „Ликовни Живот”, о Ољином раду пише:^[2]

„

Они (мотиви) су сучељени слоју геометризоване дате позадине са којом граде јединствен визуелни исказ". Њена претходна дела су се одликовала готово апстрактном вокацијом. Складне бојене површине су се заснивале на дводимензионалној равни чиме је била на прагу да створи слику чистог пластичног знака. Чини се да тај аспект (можда због извесне затворености која је претила слици, засићености проблемом на којем је истрајавала, или је пак у питању нешто посве друго) није одговорио њеној стваралачкој природи те је учинила знатне измене. Спона са радовима из претходног раздобља није сасвим ишчезла и нестала. Задржао се известан степен континуитета оличен у згуснутој материјализацији ликовне идеје у истопљеним бојеним контрастима, њиховој очитој супремацији којој поклања особиту пажњу.

”

О сликарству Оље Ристић је писао и ликовни критичар Михаило Кандић:

„

Медитеран, Медитеран...Оље Ристић

Медитерански дух, тако проређен у српском сликарству, свог оданог пријатеља има у сликарки Ољи Ристић. Пикасо, Матис, Капри, модро, плаво, засићено колоритом и светлошћу, све су то појмови и синтагме које навиру из циклуса „Трагање за светлом”.

Сликаркина епифанија - откриће боје и светлости као основе платна, дешава се као код Бранка Поповића, или у медитеранским мотивима Пикаса, у читавој серији његових медитеранских предела, ентеријера, „отворених прозора”, залазака у мирисне вртове и „цветове агава”. I слика Оље Ристић са темом југа топле, сунчане Италије, покренута надошлим емоцијама, као одраз изузетно сензибилног уметничког бића које са доминантном лакоћом зна и уме да открива лепоте и дивоте анвиронмана у коме је тренутно, да препозна визибилне и колористичке раскоши које само уметничко око може да идентификује. Оља је, једног дана, једног трена, на Каприју, погледом обухватила исто то што је пренела на своја платна. I ево слике!

Модре слике Оље Ристић, њени осветљени и расветљени кактуси, Ирис Германица, Лилиум Билбиферум и остало медитеранско цвеће засићено је колоритом да би се изборило за своје место у медитеранској бљештавој светлости и јаркој обојености, у доминантној превласти плаве и модре. Многи уметници после доласка у Париз доживљавају своју стваралачку епифанију. Оља на Каприју и Санторинију. Толико живо и непосредно да поглед на њено платно намах открива Медитеран. При томе не мора именовати своје слике,мада су именовања ипак дефинитивни одговори на погледе. I то на онај Медитеран који су, наглашавам, својевремено откривали француски сликари високе модерне, од Пикаса и Брака до Матиса. I сви они су били расни колористи попут Оље Ристић, тако да је наша сликарка спонтано наставила њихову поетику Медитерана као да прекида није ни било. Генерацијске разлике, временски хијатуси између великих Француза и Оље Ристић у њиховим платнима једва да су назначени. Ако би се којим случајем направила њихова заједничка изложба, јер у уметности све је могуће, добио би се један ликовни интертекст, исти говор ликовни, тако да би се њихова платна, сликовно и колористички различита по природи уверења њихових аутора, могла поимати као једни исто ликовно подручје. Подручје медитеранске слике. Оне слике које Оља Ристић издашно и дурашно показује.

”

Изложбе

Излагала је на преко 60 колективних и 11 самосталних изложби.^[3] ^[4]

Самосталне изложбе

2010. Тиват, Црна Гора, Галерија „Бућа”
2010. Ниш, Србија, галерија НКЦ
2008. Параћин, Србија, галерија КЦ
2007. Крагујевац, Србија, галерија Мостови Балкана
2006. Сомбор, Србија, галерија Лаза Костић
2006. Wиннипег, Манитоба, Канада, галерија Кен Сегал
2005. Апатин, Србија, галерија Меандер
2004. Бечићи, Црна Гора, галерија хотела Сплендид
2003. Београд, Србија, галерија СУЛУЈ
2000. Херцег Нови, Црна Гора, галерија Суе Рyдер
2000. Крагујевац, Србија, Мали ликовни салон, Народни музеј

Галерија

Слике 2000—2003.

КОМПОЗИЦИЈА лл, уље на платну 35x40 цм, 2000.
КОМПОЗИЦИЈА IV, уље на платну 35x40 цм, 2000.
КОМПОЗИЦИЈА III, уље на платну 35x40 цм, 2000.
КОМПОЗИЦИЈА У ЦРВЕНОМ I ПИНК, уље на платну, 35x45 цм, 2003.

Слике 2006.

ГИАРДИНИ DI АУГУСТО, уље на платну 60x80 цм, 2006.
ОТВОРЕНИ ПРОЗОР, уље на платну, 60x80 цм, 2006.

Слике 2010.

КЛИЈАЊЕ I, уље на платну 100x120, 2010.
КЛИЈАЊЕ II, уље на платну 100x120 цм, 2010.
КЛИЈАЊЕ VI, уље на платну 50x60 цм, 2010.

Слике 2011—2014.

СИЕСТА, уље на платну 60x60 цм, 2014.
КАКТУС НА СУНЦУ, уље на платну 60x60 цм, 2014.
TOO HOT FOR A WALK, уље на платну 60x60 цм, 2014.

Слике 2018—2019.

ЦРНОГОРСКИ ПЕЈЗАЖ СА КУЋОМ I КАКТУСОМ, акрилик на платну 50x60 цм, 2019.
КУЋА С ПОГЛЕДОМ, акрилик на платну 40x30 цм, 2019.
ТАМНО ПЛАВО II, акрилик на платну 50x50 цм, 2019.
ТАМНО ПЛАВО (ДАЈ MI КРИЛА), акрилик на платну 80x80 цм, 2019.
ДАЛМАТИНСКИ ПЕЈЗАЖ СА СУНЦОБРАНОМ, акрилик на платну 60x50 цм, 2019.
НОРВЕШКИ ПЕЈЗАЖ СА СВЕТИОНИКОМ, акрилик на платну 45x50 цм, 2019.

Слике 2020.

ЗАЛИВ I, акрилик на платну 80x80 цм, 2020.
ЗАЛИВ IV, акрилик на платну 100x100 цм, 2020.
ДАЛМАТИНСКИ ЗЕН, акрилик на платну, 100x100 цм, 2020.
28 СЕКУНДИ ЧИСТОТЕ, 90x70 цм, 2020.

Извори

^ „Ристић Оља”. Сербиана Арт. Приступљено 17. 12. 2019.
^ „Здравко Вучинић:ОЉА РИСТИ], слике”. Ликовни живот. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2019.
^ „Оља Ристић”. Саатцхи арт. Приступљено 17. 12. 2019.
^ „Изложба Интернационално - локално”. Културни центар Параћин. Приступљено 17. 12. 2019.

Спољашње везе

Званична интернет презентација

[1] „Ристић Оља”. Сербиана Арт. Приступљено 17. 12. 2019.

[2] „Здравко Вучинић:ОЉА РИСТИ], слике”. Ликовни живот. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2019.

[3] „Оља Ристић”. Саатцхи арт. Приступљено 17. 12. 2019.

[4] „Изложба Интернационално - локално”. Културни центар Параћин. Приступљено 17. 12. 2019.

[1]

[2]

[3]

[4]