Пређи на садржај

Опсерваторија Маунт Вилсон

Координате: 34° 13′ 30″ С; 118° 03′ 26″ З / 34.22503° С; 118.05719° З / 34.22503; -118.05719
С Википедије, слободне енциклопедије

Моунт Wилсон Обсерваторy
Алтернативна имена672 МW Уреди на Википодацима
ОрганизацијаЦарнегие Институтион фор Сциенце Едит тхис он Wикидата
Код опсерваторије 672 Едит тхис он Wикидата
ЛокацијаМаунт Вилсон, Калифорнија, САД
Координате34° 13′ 30″ С; 118° 03′ 26″ З / 34.22503° С; 118.05719° З / 34.22503; -118.05719
Алтитуда1.742 м (5.715 фт) Уреди на Википодацима
Вебсајтwww.mtwilson.edu Уреди на Википодацима
Телескопи
60-инчни телескоп1,5 метарски рефлектор
Хукеров телескоп2,5 метарски рефлектор
Инфрацрвени свемирски интерферометар3 65-инч (~1,65 метер) рефлектори
CHARA низ6 40-инч (~1,02 метар) рефлектори

Опсерваторија Маунт Вилсон (МWО) је астрономска опсерваторија у округу Лос Анђелес у Калифорнији, Сједињене Државе. Ова опсерваторија је лоцирана на Маунт Вилсону, врху са 1.740-метре (5.710-фоот) у Сан Габриел планинама у близини Пасадене, североисточно од Лос Анђелеса.

Опсерваторија садржи два историјски важна телескопа: Хукеров телескоп од 100 ин (2,5 м), који је био највећи апертурни телескоп од свог завршетка 1917. до 1949, и 60-инчни телескоп који је био највећи оперативни телескоп на свету када је довршен 1908. Ова опсерваторија такође садржи соларни телескоп Сноу завршен 1905, 60-стопни (18 м) соларни торањ довршен 1908, 150-стопни (46 м) соларни торањ довршен 1912, и CHARA низ, који је саградио Државни универзитет Џорџије, који је постао у потпуности оперативан 2004. године, и био је највећи оптички интерферометар на свету у то време.

Због инверзионог слоја који заробљава смог изнад Лос Анђелеса, Маунт Вилсон има стабилнији ваздух од било које друге локације у Северној Америци, што је чини идеалном за астрономију, а посебно за интерферометрију.[1] Све веће загађење светлом услед раста ширег Лос Ангелеса ограничило је способност опсерваторије да се бави астрономијом дубоког свемира, али и даље остаје продуктиван центар, а CHARA низ наставља важна звездана истраживања.

Почетни напори да се постави телескоп на планину Вилсон одвили су се током 1880-их од стране једног од оснивача Универзитета Јужне Калифорније, Едварда Фалеса Спенса, али је он преминуо пре окончања финансијских настојања.[2] Опсерваторију је осмислио и основао Џорџ Елери Хејл, који је претходно изградио телескоп од 1 метра у опсерваторији Јеркис, тада највећи телескоп на свету. Соларну опсерваторију Маунт Вилсон првобитно је финансирала Карнегијева институција из Вашингтона 1904. године, изнајмљујући земљиште у закуп од власника хотела Маунт Вилсон 1904. године. Међу условима закупа било је и то да се омогући јавни приступ.[3]

Соларни телескопи

[уреди | уреди извор]
У основи Соларне куле од 150 стопа.

У опсерваторији Маунт Вилсону постоје три соларна телескопа. Данас се само један од ових телескопа, Соларни торањ од 60 стопа, још увек користи за соларна истраживања.

Соларни телескоп Сноу

[уреди | уреди извор]

Соларни телескоп Сноу је био први телескоп који је инсталиран у новонасталој Сунчевој опсерваторији Маунт Вилсон. То је био први трајно постављени соларни телескоп на свету. Соларни телескопи су раније били преносиви како би могли да буду однети до области помрачења Сунца широм света. Овај телескоп је Јеркис опсерваторији поклонила Хелен Сноу из Чикага. Џорџ Елери Хејл, тада директор Јеркиса, је организовао да се телескоп донесе на Маунт Вилсон како би био стављен у употребу као меродавни научни инструмент. Његово примарно огледало од 24 ин (61 цм) са жижном даљином од 60 фт (18 м), заједно са спектрографом, обавило је рад на спектрима сунчевих пега од пресудног значаја, доплерско померање ротирајућег сунчевог диска и дневне соларне слике у неколико таласних дужина. Убрзо су уследила звездана истраживања, јер је за најсјајније звезде било могуће да се снимају њихови спектри уз врло дуго излагање на стакленим плочама.[4] У данашње време соларни телескоп Сноу углавном користе студенти додипломских студија који се обучавају у области соларне физике и спектроскопије.[5] Он је такође јавно коришћен за транзит Меркура преко лица Сунца 9. маја 2016. године.

Врх Соларне куле у којој се налазе огледала.

60-стопни соларни торањ

[уреди | уреди извор]

Соларни торањ од 60 фт (18 м) убрзо је изграђен на простору у близини телескопа Сноу. По завршетку 1908. године, дизајн вертикалног торња соларног телескопа са жижном даљином од 60 стопа омогућио је много већу резолуцију соларне слике и спектра него што би телескоп Снов могао да оствари. Већа резолуција је омогућена постављањем оптичке опреме изнад тла, чиме се избегавају изобличења проузрокована загревањем тла од Сунца. Дана 25. јуна 1908, Хејл је забележио Земаново цепање у спектру сунчеве пеге,[6] показујући први пут да магнетна поља постоје на ванземаљском објекту. Касније је дошло до открића обрнутог поларитета у сунчевим пегама новог соларног циклуса 1912. Успех 60-стопног соларног торања подстакао је Хејла да отпочне изградњу за још једног, вишег телескопског торња. Током 1960-тих година Роберт Лејтон је открио да Сунце има петоминутне осцилације и тиме је настало научно поље хелиосеизмологије.[4][7] 60-стопним соларним торњем управља Одељење за физику и астрономију Универзитета у Јужној Калифорнији.[8][9]

150-стопни соларни торањ

[уреди | уреди извор]

Соларни торањ са жижном даљином од 150 фт (46 м) представља еxпанзију дизајна соларног торња својим дизајном торања у торњу. (Торањ је заправо висок 176 фт (54 м) метра.) Унутрашњи торањ подржава горњу оптичку опрему, док спољни торањ, који у потпуности окружује унутрашњи торањ, подржава куполу и подове око оптичке опреме. Овај дизајн је омогућио потпуну изолацију оптичке опреме од ефекта ветра који њише торањ. Два огледала доводе сунчеву светлост до сочива 12 ин (30 цм) које фокусира светлост доле у приземље. Изградња торња је окончана 1910. године, али незадовољавајућа оптичка опрема је проузроковала двогодишње кашњење пре него што су постављена одговарајућа дублетска сочива. Истраживања спроведана овим телескопом су укључивала соларну ротацију, поларитете сунчевих пега, дневне графичке записе изгледа сунчевих пега и мноштво истраживања магнетног поља. Овај соларни телескоп би био највећи на свету током 50 година, док се Макмах-Пирсов солар телескоп није довршен на Кит Пику у Аризони 1962. Године 1985, УЦЛА је преузео рад соларног торња од Карнегијеве опсерваторије након што је та установа донела одлуку да се обустави финансирање опсерваторије.[10]

60-инчни телескоп

[уреди | уреди извор]
Телескоп од 60 ин (1,5 м) на планини Вилсон
Пет стопа висок телескоп се успиње на планину

За телескоп од 60 инча, Џорџ Елери Хејл је 1896. добио празно огледало од 60 ин (1,5 м), које је излио Сен-Гобен у Француској, 1896. године као поклон од свог оца Вилијама Хејла. То је био то стаклени диск дебљине 19 цм и тежине 860 кг. Међутим, тек 1904. Хејл је добио средства од Карнегијевог института за изградњу опсерваторије. Брушење је почело 1905. и трајало је две године. Монтажа и конструкција телескопа одвила се у Сан Франциску и једва да је преживела земљотрес 1906. године. Превоз делова на врх планине Вилсон био је огроман задатак. Прво светло било је 8. децембра 1908. Био је то, у то време, највећи оперативни телескоп на свету.[1] Левијатан из Парсонстауна лорда Роса, телескоп од 72 инча (1,8 метара) изграђен 1845. године, био је ван употребе до 1890-их.

Иако нешто мањи од Левијатана, ивах 60-инчни телескоп је имао много предности укључујући далеко бољу локацију, стаклено огледало уместо металног спекулума и прецизан носач који је могао прецизно да прати било који правац на небу, тако да је 60-инчни телескоп представљао знатан напредак.

Телескоп од 60 инча је рефлекторски телескоп направљен за њутновске, касегрејнске и каудске конфигурације. Тренутно се користи у савијеној касегрејнскоју конфигурацији. Он је постао један од најпродуктивнијих и најуспешнијих телескопа у астрономској историји. Његов дизајн и моћ прикупљања светлости омогућили су пионирску спектроскопску анализу, мерењу паралаксе, фотографији маглина и фотометријске фотографије.[11] Иако га је по величини надмашио телескоп Хукер од 100 инча девет година касније, овај 60-инчни телескоп је остао један од највећих у употреби деценијама.

Године 1992, 60-инчни телескоп је опремљен раним адаптивним оптичким системом, Експериментом атмосферске компензације (АЦЕ). Овај 69-канални систем је побољшао потенцијалну моћ разлучивања телескопа са 0,5 до 1,0 лучних секунди на 0,07 лучних секунди. АЦЕ је развила ДАРПА за систем Стратешке одбрамбене иницијативе, а Национална научна фондација је финансирала цивилну конверзију.

Данас се телескоп користи за информисање јавности. То је други највећи телескоп на свету посвећен широј јавности. По мери направљени окулари од 10 цм су постављени на његов фокус помоћу савијене конфигурације касегрејна да би се пружио поглед на Месец, планете и објекте дубоког неба. Групе могу резервисати телескоп за вече посматрања.[12]

100-инчни Хукеров телескоп

[уреди | уреди извор]
100-инчни Хукеров телескоп на планини Вилсон суштински је променио научни поглед на свемир
Кућиште Хукеровог телескопа

Хукеров телескоп од 100 ин (2,5 м) који се налази у опсерваторији планине Вилсон, Калифорнија, завршен је 1917. године и био је највећи телескоп на свету до 1949. године. То је један је од најпознатијих телескопа у опсерваторској астрономији 20. века. Користио га је Едвин Хабл да изведе запажања са којима је произвео два фундаментална резултата која су променила научни поглед на Универзум. Користећи запажања која је направио 1922–1923, Хабл је успео да докаже да се универзум простире изван галаксије Млечни пут и да је неколико маглина удаљено милионима светлосних година. Затим је показао да се универзум шири.[13]

Открића направљена помоћу телескопа Хукер од 100 инча:
Година Опис
1923 Едвин Хабл коначно доказује да је маглина Андромеда ван галаксије Млечни пут
1929 Хабл и Милтон Хјумасон потврђују да се Универзум шири, мере његову брзину ширења и мере величину познатог Универзума
1930с Фриц Цвики проналази доказе за постојање тамне материје
1938 Сет Николсон проналази два Јупитерова сателита, названа #10 и #11.[14]
1940с Запажања Волтера Бадеа из 1940-их довела су до разликовања звезданих популација и до открића два различита типа променљивих звезда Цефеида, које удвостручују величину познатог универзума који је раније израчунао Хабл.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Хансен, Wендy (6. 7. 2008). „Моунт Wилсон Обсерваторy ан астрономицал гем”. Лос Ангелес Тимес. 
  2. ^ Харрис Неwмарк, Сиxтy Yеарс ин Соутхерн Цалифорниа (1916).
  3. ^ Wиндоw то отхер wорлдс - СГВТрибуне.цом
  4. ^ а б „Арцхивед цопy”. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 11. 8. 2015. 
  5. ^ „Тхе ЦУРЕА Програм ат Моунт WилсонПаула C. Турнер, Кенyон Цоллеге; Јамес C. ЛоПресто, Единборо Университy; Мике Симмонс, Моунт Wилсон Обсерваторy Ассоциатион” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 04. 08. 2020. г. Приступљено 17. 09. 2020. 
  6. ^ Тхалау, Петер; Ритз, Тхорстен; Бурда, Хyнек; Wегнер, Регина Е.; Wилтсцхко, Росwитха (18. 4. 2006). „Тхе магнетиц цомпасс мецханисмс оф бирдс анд родентс аре басед он дифферент пхyсицал принциплес”. Јоурнал оф тхе Роyал Социетy Интерфаце. 3 (9): 583—587. ПМЦ 1664646Слободан приступ. ПМИД 16849254. дои:10.1098/рсиф.2006.0130. 
  7. ^ „Хисторy оф тхе 60 фоот солар тоwер”. Архивирано из оригинала 07. 05. 2021. г. Приступљено 17. 09. 2020. 
  8. ^ „Тхе Легацy оф Јудге Роберт Мацлаy Wиднеy” (ПДФ). УСЦ Университy Цоммуницатионс. 2015. Архивирано (ПДФ) из оригинала 21. 4. 2021. г. Приступљено 21. 4. 2021. 
  9. ^ „УСЦ ат а Гланце - УСЦ Градуате Адмиссион”. 29. 10. 2013. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 27. 4. 2021. 
  10. ^ „Тхе 150-Фоот Солар Тоwер, Хисторy”. 
  11. ^ „Моунт Wилсон Обсерваторy”. Архивирано из оригинала 2015-09-05. г. Приступљено 2015-08-11. 
  12. ^ „Астрономицал Обсервинг тхроугх тхе Моунт Wилсон 60-инцх Телесцопе” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 28. 12. 2013. г. 
  13. ^ Пуртилл, Цоринне (2023-10-03). „Тхе баттле то саве Мт. Wилсон Обсерваторy, wхере wе фоунд оур плаце ин тхе универсе”. Лос Ангелес Тимес (на језику: енглески). Приступљено 2023-10-03. 
  14. ^ Цхицаго Трибуне арцхивес- Ретриевед 2017-05-16

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]