Пређи на садржај

Освајање Африке

С Википедије, слободне енциклопедије

Карикатура Цецила Родеса након објављивања плана за успостављање телеграфске линије између Кејптауна и Каира

Освајање Африке (енгл. Scramble for Africa) (Трка за Африку) је процес колонијалне експанзије[1][2] којим су у другој половини 19. века западноевропске силе установиле своју власт над готово целокупним афричким континентом. Освајање Африке резултовало је окупацијама и анексијама афричких територија од стране европских сила током периода Новог Империјализма и то између 1880. и 1914. године. Берлинска конференција 1884. године,.[3][4][5] која је регулисала европску колонизацију и трговину у Африци, обично се назива полазиштем борбе за Африку.[6][7] У последњој четвртини 19. века међу европским царствима постојало је значајно политичко ривалство. Подела Африке извршена је без ратова међу европским народима.[8] Резултат затегнутих односа између европских сила на крају 19. века и подела Африке могу да се сагледавају као покушај елиминисања претње већих сукоба на тлу Европе.[9] У задњим деценијама 19. века дошло је до транзиције од „неформалног империјализма“ контроле војном моћи и економском доминацијом до директне владавине, чиме се ушло у еру колонијалног империјализма.[10]

Почеци[уреди | уреди извор]

Иако су европске силе, почевши с Португалом, утемељиле своја прва упоришта на обалама Африке још у 15. веку, експанзија у унутрашњост била је ограничена због целог низа климатских, политичких и војних разлога. Колонизатори, за разлику од афричких домородаца, нису развили имунитет на разне тропске болести, односно нису располагали довољним снагама за сузбијање сваког иоле јачег отпора домородачких племена и држава. Уместо тога контрола над афричким обалама вршена је посредно, уз помоћ обалних тврђава и морнарицом, односно сарадњом с пријатељски расположеним племенима и државама којима су оружје и друга западна роба давали предност у односу на супарнике. Унутрашњост континента остала је неистражена.

Индустријска револуција[уреди | уреди извор]

Тек је индустријска револуција, а с њом развитак модерног оружја и медицине омогућио прво западним истраживачима, потом мисионарима, а на крају и војскама продор у унутрашњост афричког континента. Откриће пространих територија, великих природних богатстава и становништва које је било релативно лако покорити дало је велики подстицај експанзији, особито државама које су у статусу заостајале за Британским краљевством и које је мамила могућност стварања великог тржишта за производе домаће индустрије. Тај је процес још у првој половини 19. века започела Француска освајањем Алжира, из чега се наставило ширење према југу континента.

Подручја која су контролисали Европљани 1914. године

Укључивање Немачке, Италије и Белгије[уреди | уреди извор]

У другој половини 19. века агресивно су ширење започеле новоуједињене државе Немачка, Италија и Белгија. То је с временом натерало Британце, забринуте за своја дотадашња упоришта у Јужној Африци и могуће угрожавање стратешких поморских путова према Индији, да такође започну с убрзаном експанзијом, што је године 1898. довело до спора с Француском који је умало изазвао рат. Страх да би бурске републике могле потпасти под немачки утицај довео је до бурског рата чиме је формално завршено освајање Африке.

Тиме се целокупна афричка територија нашла под контролом западних држава, уз изузетак Етиопије, која ће своју независност изгубити тек након абесинијског рата 1935-36. године, и Либерије.

Последице[уреди | уреди извор]

Незадовољство Немачке, а мањим делом и Италије, резултатима освајања Африке било је једним од главних узрока Првог, а касније и Другог светског рата.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Wхите Мен он тхе Дарк Цонтинент; Ламар Миддлетон'с "Тхе Рапе оф Африца" Ис а Студy оф тхе Паст Сиxтy Yеарс оф Еуропеан Еxпансион Тхере ТХЕ РАПЕ ОФ АФРИЦА. Бy Ламар Миддлетон. 331 пп. Неw Yорк: Харрисон Смитх анд Роберт Хаас.”. тимесмацхине.нyтимес.цом (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-09. 
  2. ^ Ходгес, Норман Е. (1972). „Нео-Цолониалисм: Тхе Неw Рапе оф Африца”. Јоурнал оф Блацк Студиес анд Ресеарцх. 3 (5): 12—23. дои:10.1080/00064246.1972.11431211. Приступљено 6. 4. 2021. 
  3. ^ Катзенелленбоген, С. (1996). „Ит дидн'т хаппен ат Берлин: Политицс, ецономицс анд игноранце ин тхе сеттинг оф Африца'с цолониал боундариес.”. Ур.: Нугент, П.; Асиwају, А. I. Африцан Боундариес: Барриерс, Цондуитс анд Оппортунитиес. Лондон: Пинтер. стр. 21—34. 
  4. ^ Цравен, M. (2015). „Бетwеен лаw анд хисторy: тхе Берлин Цонференце оф 1884-1885 анд тхе логиц оф фрее траде”. Лондон Ревиеw оф Интернатионал Лаw. 3: 31—59. дои:10.1093/лрил/лрв002Слободан приступ. 
  5. ^ Цроwе, С.Е. (1942). Тхе Берлин Wест Африцан Цонференце, 1884–1885. Лондон: Лонгманс Греен. 
  6. ^ Брантлингер, Патрицк (1985). „Вицторианс анд Африцанс: Тхе Генеалогy оф тхе Мyтх оф тхе Дарк Цонтинент”. Цритицал Инqуирy. 12 (1): 166—203. ЈСТОР 1343467. С2ЦИД 161311164. дои:10.1086/448326. 
  7. ^ Ајала, Адекунле (1983). „Тхе Натуре оф Африцан Боундариес”. Африца Спецтрум. Институте оф Африцан Аффаирс ат ГИГА, Хамбург. 18 (2): 177—189. ЈСТОР 40174114. „Кwаме Нкрумах онце маде тхе поинт тхат тхе Берлин Цонференце оф 1884–85 wас респонсибле фор "тхе олд царве-уп оф Африца". Отхер wритерс хаве алсо лаид тхе бламе фор "тхе партитион оф Африца" он тхе доорс оф тхе Берлин Цонференце. Бут Wм. Рогер Лоуис холдс а цонтрарy виеw, алтхоугх хе цонцедед тхат "тхе Берлин Ацт дид хаве а релеванце то тхе цоурсе оф тхе партитион" оф Африца. 
  8. ^ Р. Робинсон, Ј. Галлагхер анд А. Деннy, Африца анд тхе Вицторианс, Лондон, 1965, п. 175.
  9. ^ Р, Робинсон, Ј.Галлагхер анд А. Деннy, Африца анд тхе Вицторианс, Лондон, 1965, Паге. 175.
  10. ^ Кевин Схиллингтон, Хисторy оф Африца: Ревисед Сецонд Едитион, (Неw Yорк: Мацмиллиан Публисхерс Лимитед, 2005), 301

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]