Пређи на садржај

Паметна картица

С Википедије, слободне енциклопедије

Паметна или смарт картица (енгл. smart card) је пластична картица која у себи има уграђен чип интегрисаног кола (енгл. integrated circuit chip), а димензије су јој исте као и код кредитних картица. Главне функције картице су аутентификација, чување података, вредновање I механизам самозакључавања. Отпорна је на спољне нападе и не зависи од потенцијално рањивих спољних ресурса. Управо због тих својстава паметне картице се често користе у различитим апликацијама које захтевају висок степен сигурносне заштите и аутентификације. Смарт картице су вишенаменске, односно корисник може да их користи као кредитну картицу, дебитну или припејд картицу.[1] Смарт картице су идеалне за микроплаћања, односно за плаћања у износу мањем од једног долара.[1] Трајност смарт картица је још једна предност, јер је већа у односу на просечан употребни век од 2 године код картица са магнетном траком. Фамилија стандарда ИСО 7816 детаљно описује све карактеристике и функције смарт картица. Типична смарт картица има 8-битни процесор који ради на 5 MHz, 256 до 1024B RAM-а, 6 до 24KB ROM-а, 1 до 16KB EEPROM-а.

Контакне картице

Историјат смарт картица[уреди | уреди извор]

Развој смарт картица започет је седамдесетих година прошлог века. Од 1970. године до данас видљив је сталан напредак у микропроцесорским могућностима и расту броја различитих подручја њихове примене. Главни узроци ширења њихове примене су све нижа цена односно већа доступност и недовољна сигурност картица с магнетном траком. Следи кратак приказ историје паметних картица, од појављивања до данас:

  • 1970. др. Кунитака Аримура (Јапан) даје први и једини патент концептуалне идеје паметне картице.
  • 1974. Роланд Морено (Француска) ствара патент картице с интегрисаним склопом (IC Card), која касније постаје позната под именом „паметна картица“.
  • 1977. три комерцијална произвођача (Bull CP8, SGS Thomson, Schlumberger) почињу са развојем паметних картица.
  • 1979. Моторола за Француско банкарство производи први сигуран микропроцесор.
  • 1982. започиње теренско тестирање серијске меморијске телефонске картице у Француској што представља први велики испит IC картица.
  • 1984. прво успешно теренско тестирање АТМ банкарских картица.
  • 1986. Банка Виргиније и Мариленд национална банка издају 14 000 картица са Bull CP8 микропроцесором, док First National Palm Beach Bank и Mall Bank издају 50.000 Casio картица својим клијентима.
  • 1987. развијена прва апликација паметних картица за широко тржиште Америчког министарства пољопривреде (Peanut Marketing Card).
  • 1991. покренут је пројект First Electronic Benefits Transfer за Wyoming Special Supplemental Nutrition Program for Women, Infants, and Children.
  • 1992. покренут је национални програм електронског новчаника DANMONT у Холандији.
  • 1993. теренско тестирање апликација за вишенаменске паметне картице (Rennes, Француска), чиме банкарска картица (Smart Bank Card) уједно постаје и телефонска (Telecarte).
  • 1994. Europay, Мастеркард и Виса (ЕМВ) објављују заједничку спецификацију за банкарске картице са микропроцесором. Немачка почиње са издавањем 80 милиона серијских меморијских здравствених картица.
  • 1995.у свету постоји преко 3 милиона корисника мобилних телефона са СИМ картицама. Америчким маринцима издате су прве од 40.000 вишенаменских паметних картица (MARC Cards).
  • 1996. издато је преко милион и по VISACash банкарских картица за олимпијске игре у Атланти. MasterCard и Виса спонзоришу конзорцијум за решавање проблема интероперабилности паметних картица чиме су развијена два решења: Java Card (Виса) и Multi-application OperatingSystem MULTOS (MasterCard).
  • 1998. администрација Америчке владе (U.S. Government’s General Services Administration) и Америчка морнарица („У.С. Навy“) развијају систем паметних картица са девет апликација (Smart Card Technology Center, Washington DC.). Мајкрософт објављује нови Мицрософт Wиндоwс оперативни систем за паметне картице. У Француској почиње издавање здравствених паметних картица за 50 милиона становника.
  • 1999. администрација Америчке владе (U.S. Government’s General ServicesAdministration) учествује у Smart Access Common ID пројекту. Smart Access Common IDCard програм користиће федералне агенције као стандард – интероперабилну корисничку идентификацијску картицу – у сврху омогућавања физичког и логичког (system/network) приступа њиховим запосленима. Америчка влада покреће Јава Цард вишенаменски програм (WashingtonDC.).

Физичка структура смарт картице[уреди | уреди извор]

Интегрисани склоп смарт картице

Физичка структура паметне картице је одређена стандардом ИСО 7810, 7816/1 и 7816/2. Састоји се од три основна дела: пластичне картице (димензија 85,80 мм x 53,98 мм x 0.80 мм), склопа с интегрисаним везама заједно са штампаним колима (енгл. printed circuits) који су уградени у картицу.

Штампана кола су у складу са ИСО 7816/3 стандардом и имају пет комуникацијских тачака за напајање и податке. Везе су херметички фиксиране у удубљењу картице и штите склоп с интегрисаним везама од механичких напрезања и статичког електрицитета. Комуникација са склопом се остварује преко контаката који прекривају штампана кола.

Могућности паметне картице су одређене интегрисаним склопом. Обично се везни склоп састоји од микропроцесора, меморије за читање (енгл. Реад Онлy Меморy - РОМ), нестатичке меморије са случајним приступом (енгл. Random Access Memory - РАМ) и електронски избрисив програмабилан РОМ (енгл. Electrically Erasable Programmable ROM - EEPROM) која задржава податке и након престанка напајања. Интегрисани склопови су изграђени од силикона који није механички флексибилан због чега се лако ломи, па се израђује у величини свега неколико милиметара.

Физичко окружење које омогућава измену података између интегрисаног склопа и уређаја за прихватање картица (енгл. Card Acceptance Device – ЦАД) је ограничено на брзину комуницирања од 9600 бита по секунди. Комуникацијска линија је бидирекциона серијска линија која је у складу са стандардом ИСО 7816/3. Све податке који се размењују контролише централна процесна јединица која се налази унутар интегрисаног склопа. Наредбе и подаци се шаљу према склопу, а он одговара статусним речима и излазним подацима који се стварају на темељу тих 8 наредби и улазних података. Информације се шаљу истовремено само у једном смеру (енгл. half duplex). Тај протокол заједно с рестрикцијом брзине слања података спречава напад на податке који се налазе на картици.

Величина, дебљина и отпорност на савијање паметне картице су дизајнирани тако да заштите картицу од физичког уништавања, али уједно и ограничавају количину меморијских и процесорских ресурса који се могу уградити на картици. Као резултат тога, паметне картице раде увек с неким спољним периферним уредајима. Ова ограничења могу деградирати сигурност паметних картица у неким околностима, поготово ако су ти спољни уређаји неповерљиви и непоуздани.

Врсте смарт картица[уреди | уреди извор]

Смарт картице се могу поделити на меморијске картице и микропроцесорске картице. Према начину на који успостављају везу са читачем, могу бити са контактом и без контакта. Постоје још и хибридне картице које уједињују оба типа картица као и најнапредније картице које не захтевају спољни извор енергије због чега им је степен сигурности додатно повећан.

Меморијске картице[уреди | уреди извор]

Меморијске картице, које се називају још и синхроне картице, доста су јефтиније, али подржавају много мање функционалности у односу на картице са микропроцесором. Садрже EEPROM и ROM меморију, адресну сигурносну логику, али не садрже микропроцесор ни оперативни систем који их контролише. Најједноставнији дизајн подржава логику која онемогућава писање и брисање података. Сложенији дизајн нуди могућност ограниченог приступа код читања података са картице. Меморија може да садржи само статичке податке (као што су разни идентификатори, имена и сл.) или податке за које није потребна динамичка енкрипција. Типичне картице са меморијским чипом су телефонске картице са плаћањем унапред (енгл. препаид) и картице за здравствено осигурање.

Чипови без процесора, који се налазе унутар картица, поседују тврдо ожичену логику (енгл. hard wired logic) којом се управља сигурношћу приступа картици. Управљање приступом је изведено постављањем унутрашњег прекидача (енгл. он/офф сwитцх) базираног на упоређивању ПИН-а и записа у заштићеној меморији у унутрашњости картице. Након што тест ПИН-а успешно прође, прекидач је постављен и подаци су расположиви за коришћење.

Микропроцесорске картице[уреди | уреди извор]

Архитектура оваквих картица, које се зову још и асинхроне картице због протокола који користе за комуникацију, укључује компоненте као што су централна процесна јединица (енгл. Central Process Unit – CPU) или процесор помоћу кога се врше израчунавања, затим РОМ меморију (Read-Only Memory) на којој се налази оперативни систем и апликативни програм, РАМ меморију (Random Access Memory) која се користи за привремено складиштење података током рада процесора, EEPROM меморију (енгл. Electronically Erasable and Programmable Read-Only Memory) у којој су смештени подаци од интереса (број текућег рачуна, сертификати, кључеви и сл.), и Clock и улазно излазни интерфејс преко кога се комуницира са околином (читачем).

Процесор омогућава заштиту информација у меморији, обављање инструкција, као и писање и читање меморије картице. Након што је процесор прикључен на напајање уметањем картице у читач, чип унутар картице постаје мали рачунар. За управљање користи оперативни систем који се такође налази на картици, познатији као SCOS (енгл. Smart Card Operating System) који је јединствен за сваки чип или производача картице. Оперативни систем се често назива и РОС (енгл. Reader Operating System). Оперативни систем је обично смештен унутар РОМ меморије, ЦПУ користи РАМ за радну меморију, а већина података је смештена у EEPROM меморији. РАМ захтева четири пута већи простор од EEPROM, док он захтева четири пута више простора од РОМ меморије.

Смарт картице са микропроцесором имају широк спектар примене. У једноставнијим случајевима садрже једну апликацију за одређену намену, али за данашње интерне оперативне системе, уобичајено је да раде са више апликација истовремено. Тада је пракса да интерни ОС иницијално долази у смањеном обиму са основним компонентама, а да се приликом инсталације накнадних апликација заједно са тим апликацијама додају специфични делови оперативног система.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Раинер Јр. 2009

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Паметна картица на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pametna_kartica&oldid=26777895”