Пегави тифус у Пироту 1915.
| Пегави тифус у Пироту 1915. | |
|---|---|
 | |
| Типична температурна крива оболелих од пегавог тифуса | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | инфектологија епидемиологија |
Пегави тифус у Пироту 1915. појавио се у овом граду као једна од ратних зараза, након што је страшна епидемија пегавца захватила Србију с краја 1914. године и наставила и у првој половини 1915 години.[1] У Пироту су први оболели били заробљеници, а затим стари војници из гарнизона и нови регрути. Након тога су свакодневно возови довозили нове болесне војнике са разних страна, а највише из Ниша, јер у овом граду више нису имали где да их смештају.
Предуслови
[уреди | уреди извор]Ратну 1914. Србија је успешно завршила победама над аустроугарским трупама – у августу на Церу и у децембру на Колубари. Ове две победе знатно су подигле углед Србије. Међутим, наличје ратних победа представљали су огромни губици у људству, разарања и пустошења, као и нова искушења попут заразних болести које су претиле исцрпљеној земљи.
Према подацима који су 1919. изнети на Мировној конференцији у Паризу, у току 1914. госине Србија је имала 69.022 погинулих или умрлих од последица рањавања или болести.
.jpg)
Поједини крајеви земље (Мачва, Подриње, Посавина) били су разорени и попаљени а требало је хранити велики број избеглица (из опустошених крајева, али и из Срема и источне Босне). Привредна активност је потпуно замрла, владала је велика оскудица у војном материјалу, намирницама, новцу, радној снази, а требало је издржавати и 60.000 заробљеника.[2][3][4]
Такво стање додатно је погоршала епидемија пегавог тифуса која је шест месеци харала Србијом. Пегави тифус, који се преноси белим вашима, као акутна инфективна болест јавила се у облику епидемија, као последица лоших хигијенских и епидемиолошких прилика. Први спорадични случајеви су забележени у октобру 1914, а до појаве епидемије дошло је у зиму 1914. посредством аустроугарских заробљеника. Иза аустроугарске војске остали су несахрањени погинули војници и убијени цивили, незакопани лешеви стоке, гомиле ђубрета на отвореном и по објектима. Хигијена у болницама је била далеко испод прихватљивог нивоа, а преносиоци заразе – ваши у ројевима су гмизали по местима на којима су боравили аустроугарски војници. Све ово, као и опште стање у остатку земље, представљало је „плодно тле“ за брзо ширење заразе. Из Ваљева, које је било епицентар епидемије, колоне заробљеника и избеглица, рањеника и болесника, у којима су оболели ишли заједно са здравима, раширили су болест по целој Србији.[5][6][7][8][9] [10]
Била је то једна од најтежих епидемија изазваних инфективним болестима икада забележена. Према данку у људским животима (како припадника војска тако и цивилног становништва), спада у ред највећих за које свет до тада знао.[11] То је потврдила и оцене др Хантера, да је ова епидемија пегавог тифуса у Србији била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји“.
Ток епидемије пегавог тифуса у Пироту
[уреди | уреди извор]
Епидемија пегавог тифуса у Пироту је дочекана са крајњом оскудицом у погледу материјално-санитетске спреме, без оптималних болничких услова са минималним бројем санитетског и другог особља. Али таква ситуације није била само у Пироту, него у целој Краљевини Србији. У таквим условима, први оболели који су дошли у Пирот били су заробљеници, затим стари војници из гарнизона и нови регрути. Болесници су у Пирот у почетку долазили по неколико десетина дневно, а затим у великим групама.
Главна болница за заразне болести у Пироту била је војна болница поред Градашничке реке са раније подигнутим баракама. За неколико дана све болничке бараке биле су пуне, па су се брзо почеле да се пуне и друге зграде у граду – зграда суда, Гимназија, Основна школа у Пазару, Официрски дом, школа код старе цркве, где су пре тога лежали рањеници, али и неке кафане (већим делом у Пазару и две у Тијабари), и неке приватне куће. Како није било довољно кревета за све болеснике, по три болесника лежала у два кревета, а највише болесника је лежало на поду, на слами покривеној ћебадима или шаторским крилима. По кафанама и приватним кућама, које су биле права умиралишта, јер су болесници који су лежали већином на непокривеној слами, били са високом температуром у делиријуму. Око њих се ширио мирис задаха, влажне сламе, наквашене мокраћом и запрљане фекалијама. Поред ових кућа грађани са страхом пролазили крећући се другом страном улице.[12]
На стравичну слику и услове лечења у ионако пренатрпаним болницама утицало је то што није имао ко да одржава чистоћу у просторијама, а није било ни средстава. Оболеле и помрле болничаре смењивали су неборци, трећепозивци или заробљеници, који су се врло брзо, веч након неколико дана по доласку, заразили и сами „падали” у постељу, што од премора што од заразе, „а нове смене убрзо је постизала иста судбина”. Добровољни болничарке и болничари – жене и ђаци, колико их је било, нису могли да савладају огроман посао. За време епидемије њихов се број знатно смањио, нешто услед оболевања, а нешто услед напуштања посла због страха од заразе.
При таквом стању ствари, сем обичног поливања подова водом и чишћења метлом, или прскања раствором креча и карбола, других мера одржавања чистоће није било. Није било ни довољно рубља, ни болесничке хране, ни лекова. Болесни војници су често лежали у свом војничком рубљу, а о промени није се могло ни мислити. То се радило само у већим сталним болницама у неким већим местима и у болницама страних мисија, а тих је било веома мало.[1]
Поред болничара умирали су и лекари. Болнице у Пироту имале су неколико хонорарних лекара странаца, три Швајцарца (др. Хуг, др. Пако и др. Жанре), два Пољака (др. [Тадија] Машевски и др. Штемпелберг) и једног Румуна – Ђорђа Лазареска (лекарског помоћника, или фељчера). Поред њих била су и два заробљеника др. Лаутер и др. Ковач. Од медицинара била су два руска Јеврејина – Пупко и Бернштејн, и два мобилисана Србина – Чеда Николић и Момир Нинковић.[1] Швајцарци су радили само са рањеницима као хирурзи, а Пољаци, Румун и заробљеници, са рањеницима и болесницима.[13][14]
Смрт је покосила шест лекара за месец дана, а болница је остала без потребних медицинских кадрова. Тако да је једно време посао у пиротским болницама обављало само — три медицинара, др. Лаутер заробљеник и један Шпанац др. Викторијана Синглу (који је у Србију дошао из Шпаније после смрти веренице).
Масовно умирање лекара К. Штурценегер је објаснила на следећи начин:
Зашто је умрло баш толико лекара, питали су ме? Зашто? Они нису имали времена да мисле на себе. Радилису даноноћно, а када би накратко предахнули, били су преморени и исцрпљени да би се још дезинфиковали.
Импровизоване капеле нису могле да приме све умрле, па су зато неки лешеви лежали под ведрим небом, наслагани у редове. Првих дана, док још није било много умрлих, умрли суахрањивани у сандуцима,
...после су их само возили у сандуцима до гробља, а одатле враћали празне сандуке за друге. Доцније су их возили голе на воловским колима, покривене само асурама, а асуре су такође враћали, да би њима сутра дан покрили нове.[15]
Ситуација код грађанства у Пироту
[уреди | уреди извор]I док се у Пиротским болницама масовно умирало, за време трајања епидемије код грађанства у вароши није било ни оболевања ни умирања. Оболели су изузетно само они који су имали неке везе са болницом.
На то је утицала чињеница да у пиротске резервне болнице за време трајања епидемије нико од грађана није навраћао, а поред официрског дома, гимназије и суда нико од грађана није пролазио, него су сви ишли супротном страном. Ако би наишао неко из болнице, сви су се склањали, а познаници су бежали од њих да се не би поздравили.[1]
Од малобројних лекара Пироћанаца готово сви су преболели пегавац, а као резервни санитетски капетан умро је др. Александар Мисирлић.[16]
Крај епидемије
[уреди | уреди извор]У априлу месецу 1915. године, са наступањем топлих дана, а и захваљујући већ неком стеченом искуству и предузетим мерама, епидемија у Пироту, као и у осталим деловима Србије је почела да се повлачи — па се нагло смањио и број оболелих и умрлих. Остали су само неки заостали стари рањеници и хронични болесници само у згради суда, гимназије и основне школе. Све друге зграде и кафане, су саниране и окрећене а многобројне заједничке хумке н а Пиротском гробљу покрила је ппролећна бујна трава.
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Архив САНУ, 14325, M. Велимировић, Успомене. Пегавац у Пироту, 1–12.
- ^ Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984, 138, 157–158, 175–188;
- ^ Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914–1918. Кратка историја, Београд 2014, 117–148;
- ^ Ђоко Трипковић, Српска ратна драма 1915–1916, Београд 2001, 15–20.
- ^ Исидор Ђуковић, Пегави тифус у Србији 1914–1915, Београд 2006, 21–25, 30–33;
- ^ Драгољуб Дивљановић, „Пегави тифус у Србији“, у: Србија у 1915. години. Зборник радова, Београд 1986, 95–98;
- ^ Радован Чеканец, Јован Младеновић, Драган Микић, Александар Недок, Бранислав Поповић, „Историјски осврт на епидемију пегавца 1914–1915. године у Србији“, у: Српски војни санитет 1914–1915. године, Београд 2010, 209.
- ^ Опширније о стању у Ваљеву после протеривања аустроугарске војске, видети и Џон Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње 1975, 71–73;
- ^ Аријус ван Тинховен, Страхоте рата у Србији. Дневник ратног хирурга, Београд 2005, 67–95;
- ^ Анри Барби, Са српском војском. Трагична епопеја једног народа, Београд 1986, 308–312; Ваљевска болница 1914–1915, Зборник радова,Ваљево 1992.
- ^ Станојевић В. Историја ратних зараза, од Наполеона до европског рата завршно. Популарно изложена искуства и поуке, Београд, 1924; 115–45.
- ^ Петковић Драг. С., Моја хигијенска искуства у нашим ратовима, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета = (Л’хистоире ду сервице де сантé де л’армéе Сербе); Наше ратно санитетско искуство = (Нотре еxпéриенце ду сервице де сантé пендант ла гуерре), Београд 1992, стр.[601]–622.
- ^ Борислава Лилић, Пироћанци у ратовима од 1912. до 1918, Београд 1989, 152–155;
- ^ Борислава Лилић. Историја Пирота и околине. II део.
- ^ Аријус ван Тинховен, Страхоте рата у Србији. Дневник ратног хирурга, Београд 2005, 78–80.
- ^ А. Недок, „Санитетско особље које је изгубило животе током ратних догађаја од 15.07.1914. до 30.09.1915“, у: Српски војни санитет 1914–1915. године, 365. О А. Мисирлићу, видети и: Драгољуб Јовановић, Медаљони, књига I, Београд 2008, 114–115.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор] | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
