Пређи на садржај

Пекиншка опера

С Википедије, слободне енциклопедије

Пекиншка опера
Етимологијаиз Пекинга, поштанска романизација Бејђина
Друга именаБејђинска опера, Пекиншка опера, Ђинг опера, Ђингђу, Ђингси, Гуођу
Стилистичко пореклоХуеј опера, Куенћу, Ћинђанг, Хан опера
Типични инструменти

Пекиншка опера (кинески: 京剧; пињин: Јīнгјù) најдоминантнија је форма кинеске опере која комбинује музику, вокално извођење, мимику, плес и акробатику. Она је настала је у Пекингу, током средине периода династије Ћинг (1636–1912), а постала је потпуно развијена и препознатљива средином 19. века.[1] Ова форма је била изузетно популарна на Ћинг двору и сматра се једним од културних богатстава Кине.[2] Главне извођачке трупе су базиране у Пекингу, Тјенцину и Шангају.[3] Ова уметничка форма је такође сачувана на Тајвану, где је позната и као Гуоју Гуóјù (кинески: 國劇; дословно: "натионална опера"). Она се исто тако проширила се на друге регионе као што су Сједињене Државе и Јапан.[4]

Пекиншка опера има четири главна типа улоге: шенг (господин), дан (жене), ђинг (груби мушкарци) и чоу (кловнови). Извођачке трупе често имају по неколико глумаца од сваког типа, као и бројне секундарне и терцијарне извођаче. Извођачи су са својим сложеним и живописним костимима једина фокусна тачка на карактеристично углавном празној сцени пекиншке опере. Они користе вештине говора, песме, плеса и борбе у покретима који су симболички и сугестивни, а не реални. Пре свега, вештина извођача се оцењује се према лепоти њихових покрета. Извођачи се такође придржавају различитих стилских конвенција које помажу публици да навигира у плану продукције.[5] Слојеви значења унутар сваког покрета морају се изражавати у кораку са музиком. Музика пекиншке опере може се поделити на стилове кипи xīпí (西皮) и èрхуáнг (二黄). Мелодије укључују арије, фиксно подешене мелодије и обрасце удараљки.[6] Репертоар пекиншке опере обухвата преко 1.400 дела која су заснована на кинеској историји, фолклору и, све више, савременом животу.[7]

Традиционална пекиншка опера проглашена је „феудалистичком” и „буржоаском” током Културне револуције (1966–1976) и замењена је револуционарним операма као средством пропаганде и индоктринације.[8] Након Културне револуције, ове трансформације су у великој мери поништене. Последњих година пекиншка опера покушала је бројне реформе као одговор на опадајући обим публике. Ове реформе, које укључују побољшање квалитета перформанси, прилагођавање нових елемената извођења и извођење нових и оригиналних представа, наишле су на мешовити успех.

Етимологија[уреди | уреди извор]

„Пекиншка опера” је назив уметничке форме. Овај термин је ушао у Оксфордски енглески речник 1953. године.[9] „Бејђиншка опера”" је новији еквивалент имена.

У Кини је ова уметничка форма била позната под многим именима у различитим временима и на разним местима. Најраније кинеско име, Пихуанг, било је комбинација сипи и ерхуанг мелодија. Како је расла популарност, њено име је постало Ђингђу или Ђингси, што је одражавало њен почетак у главном граду (кинески: 京; пињин: Јīнг). Од 1927. до 1949. године, када је Пекинг био познат под називом Бејпинг, Пекиншка опера била је позната под називом Пингси или Пингђу како би одражавала ову промену. Коначно, успостављањем Народне Републике Кине 1949. године име престонице је враћено у Пекинг, а формално име овог позоришта у континенталној Кини успостављено је као Ђингђу. Тајванско име за ову врсту опере, Гуођу или „национална драма”, одражава спорове око истинског седишта кинеске владе.[10]

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Лик Сун Вуконг у пекиншкој опери Путовање на Запад

Пекиншка опера је рођена када су Четири велике Анхуи трупе донеле Хуи оперу, или оно што се данас зове Хуију, 1790. године у Пекинг, за осамдесети рођендан цара Ћенлонга[11] 25. септембра.[12] То је првобитно је било постављено за двор и тек је касније било доступно јавности. Године 1828, неколико познатих Хубеи трупа стигло је у Пекинг и наступило заједно са трупама Анхуија. Комбинација је постепено формирала мелодије пекиншке опере. Генерално се сматра да је пекиншка опера у потпуности формирана до 1845. године.[1] Иако се зове пекиншка опера (пекиншки позоришни стил), њено порекло је у ширим областима главног града провинције Анхуи (Град Анкинг), укључујући јужни Анхуи и источни Хубеи, који деле сличан дијалект сјађангског мандаринског (доњи Јангце). Две главне мелодије пекиншке опере, Xипи и Ерхуанг, изведене су из Хан опере након отприлике 1750. Мелодија пекиншке опере је изузетно слична мелодији Хан опере, стога је Хан опера надалеко позната као Мајка пекиншке опере.[13] Xипи дословно значи „луткарска представа“, мислећи на луткарску представу која је настала у провинцији Шенси. Кинеске луткарске представе увек укључују певање. Велики део дијалога се такође одвија у архаичном облику мандаринског кинеског, којем су најближи џонгјуански мандарински дијалекти Хенана и Шанксија. Овај облик мандаринског је забележен у књизи Зхонгyуан Yинyун. Такође је апсорбовао музику из других опера и локалних Џили музичких облика. Неки научници верују да је Xипи музичка форма изведена из историјског Ћинћанга, док су многе конвенције о инсценацији, елементима извођења и естетским принципима задржане из Куенћу, форми која јој је претходила као дворска уметност.[13][14][15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Голдстеин 2007, п. 3.
  2. ^ Мацкеррас 1976, пп. 473–501.
  3. ^ Wицхманн 1990, пп. 146–178.
  4. ^ Рао 2000, пп. 135–162.
  5. ^ Wицхманн 1991, п. 360.
  6. ^ Гуy 1990, пп. 254–259
  7. ^ Wицхманн 1991, пп. 12–16.
  8. ^ Лу, Xинг (2004). Рхеториц оф тхе Цхинесе Цултурал Револутион. Университy оф Соутх Цалифорниа Пресс. стр. 143—150. 
  9. ^ Оxфорд Енглисх Дицтионарy, 2нд едитион, 1989.
  10. ^ Гуy 1995, пп. 85–103.
  11. ^ Xу 2012, паге 15.
  12. ^ Марк C. Еллиотт (2009). Емперор Qианлонг: Сон оф Хеавен, Ман оф тхе Wорлд. Лонгман Публисхинг Гроуп. стр. 3. ИСБН 978-0-321-08444-6. 
  13. ^ а б Хуанг 1989, пагес 152–195
  14. ^ Цхарлес Wилсон; Ханс Франкел (2006). „Wхат ис Кунqу Тхеатре?”. Wинтергреен Кунqу Социетy. Архивирано из оригинала (Wеб) 2011-06-15. г. Приступљено 2007-04-04. 
  15. ^ Голдстеин 2007, паге 2.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Пекиншка опера на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pekinška_opera&oldid=27676157”