Пређи на садржај

Песме умрлој деци (Густав Малер)

С Википедије, слободне енциклопедије

ПЕСМЕ УМРЛОЈ ДЕЦИ, кантата за мецосопран и оркестар.

Општи поглед

[уреди | уреди извор]

Ово је зрело, али по својој снази драматично и једно од најпотреснијих дела икада писаних у музичкој литератури. Циклус је писан на стихове песника Фридриха Рикерта (1788 - 1866), из његове истоимене збирке, где песник оплакује смрт своје двоје деце, умрле од шарлаха. Та је збирка мешавина узвишеног и баналног, а Малер је са себи својственом песничком обдареношчу, из ње одабрао пет најбољих и истакао их умешним редоследом и ефектном, рафинисаном музиком испуњеном болом и достојанственим мирењем са судбином. Циклус је компонован током 1901. и 1902. године,а премијерно изведен у Бечу 29. јануара 1905. године. Значи у време релативно сретног периода живота испуњеног венчањем са Алмом Шиндлер и рођењем ћерки Марије и Ане. Међутим, Марија умире 13. јула 1907. године у Мајернигу (као и Рикертова деца, од шарлаха), па је у психолошком погледу време настанка ове кантате веома интересантно - Малера је засигурно морало руководити несвесно предосећање да ће и он сам искусити бол губитка детета. Кантата је један бескрајни перпетуум мобиле, чији је коловођа смрт, која је учинила своје. Након пете песме, може се и одмах наново почети са првом. Кантата укупно траје 27 минута.

Анализа дела

[уреди | уреди извор]

Прва је песма Па ипак сјајно сунце сја. Она нам доноси сажету филозофију природе. Почиње је обоа, потцртана судбинским тимбром звончића. У ноћи је једно дете умрло, а сунце ујутру ипак свима сја, као да у ноћи не беше зла. Ти поздрави сунцу, ипак су слаби: у средишњем делу песме, један краћи интермецо у оркестру оживљава налет силнога бола. У завршници песме, сусрећу се два драматична удара гонга. Друга је песма Сада видим зашто ме гледаш тим мрачним погледом. Почињу је два удара у оркестру, која симболизују грумење земље које пада, прекривајући мали ковчег. А отац у свом болу призива прошлост. I тако се бол полако губи у измаглици времена и пева се о некадашњем сјају дечјих очију, које ако икада угасну, на њих подсећа сјај са ноћног небеског свода. Трећа је песма једна сетна успаванка, Кад Твоја мајчица, која пева о успоменама које су остале у дечјој соби. Звуци виолончела дочаравају сузе усамљених родитеља. Четврта песма призива повратак деце: Често мислим. То је један Марш Анђела, кога уз глас предводе виолине и који се све више тонално подиже и нестаје у даљини. Пета и финална песма је По овом времену. Кроз олују и пљусак, приказану у дивљем махнитању оркестра, у гласу се још једном распламсава ватра бола: Нака деца дођу кроз олују и пљусак. Но, једним мајсторким композиционим обртом, олуја се претвара у резигнацију. Најпре у гласу, а затим и у оркестру потцртаном смиреним тимбром челесте, до свести долази мир савладаног бола: Деца више нису под влашћу природе и њених страхота, већ у Божјој кући, под заштитом руке Господње. Финале је једна мирна, узвишена у својој мелодици, Анђеоска успаванка.

Интерпретативни изазов

[уреди | уреди извор]

За извођаче овог дела на концертима је од нарочитог значаја, да Песме умрлој деци изводе управо са музичким пркосним достојанством, управо оним каквим се подноси неки тежак губитак. I посебно увежбаном вокално - инструменталном техником. Свака плачљивост умањује вредност интерпретације овог веома потресног дела.

Извођачи

[уреди | уреди извор]

Џенет Бејкер-мецопсопран и Хале Оркестар из Лондона, диригент: Џон Барбироли

Криста Лудвиг-мецоцопран и Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт Фон Карајан

Дитрих Фишер - Дискау, баритон (Малерове вокалне циклусе равноправно могу тумачити и женски глас мецосопран и мушки баритон) и Симфонијски оркестар Радио Берлина, диригент: Рикардо Шаји

Светлана Сердар-мецосопран и Београдска Филхармонија, диригент: Урош Лајовиц.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]