Политиазил
| |
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| Други називи
политиазил
поли(сумпор нитрид) | |
| Идентификација | |
| ChemSpider |
|
| Својства | |
| (SN)x | |
| Агрегатно стање | боја бронзе, метални сјај[1] |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Политиазил (полимерни сумпорни нитрид), (СН)x, је електрично проводан полимер боје злата или бронзе са металним сјајом. Он је први откривени проводни неоргански полимер,[1] а исто тако је утврђено да је суперпроводник на веома ниским температурама (испод 0.26 К).[2][3]
Структура и везивање[уреди | уреди извор]
Може се написати неколико резонантних структура:[4]
Синтеза[уреди | уреди извор]
Политиазил се може синтетисати полимеризацијом димерног дисумпор динитрида (С2Н2), који је синтетисан из цикличног наизменичног тетрамерног тетрасумпор тетранитрида (С4Н4). Конверзија из цикличног тетрамера до димера је катализована врућом сребрном вуном.[1][5]
- С4Н4 + 8 Аг → 4 Аг2С + 2 Н2
- С4Н4 (w/ Аг2С катализатор) → 2 С2Н2 (w/ 77К) → С2Н2
- С2Н2 (@ 0°Ц, сублимира до површине) → термална полимеризација → (СН)x
Употребе[уреди | уреди извор]
Због своје електричне проводности, политиазил се користи у ЛЕД диодама, транзисторима, катодама батерија, и соларним ћелијама.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Греенwоод, Норман Н.; Еарнсхаw, Алан (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (II изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. стр. 725—727. ИСБН 0080379419.
- ^ Лабес, M. M.; Лове, П.; Ницхолс, L. Ф. (1979). „Полyсулфур Нитриде - а Металлиц, Суперцондуцтинг Полyмер”. Цхемицал Ревиеwс. 79 (1): 1—15. дои:10.1021/цр60317а002.
- ^ Харрy Р. Аллцоцк (20. 9. 2011). Интродуцтион то Материалс Цхемистрy. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 131. ИСБН 978-1-118-21098-7. Приступљено 29. 6. 2012.
- ^ Окада, M.; Танака, К.; Таката, А.; Yамабе, Т. (1993). „Еxаминатион оф Елецтрониц Пхасе оф тхе Хартрее-Фоцк Солутион оф ан Исолатед Полyтхиазyл Цхаин”. Сyнтхетиц Металс. 59 (2): 223—230. дои:10.1016/0379-6779(93)91029-2.
- ^ а б Роналд D. Арцхер (26. 2. 2001). Инорганиц анд Органометаллиц Полyмерс. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 213. ИСБН 978-0-471-24187-4. Приступљено 29. 6. 2012.
