Противтенковско ратовање
Противтенковско ратовање је произишло из потребе да се развију технологија и тактике за уништавање тенкова током Првог светског рата (1914-1918). Тројна антанта је развила прве тенкове 1916. године, и они су употребљени у бици 1917. године. Немачко царство је развило прво противтенковско оружје.[1] Противтенковско оружје које је прво развијено била је увећана пушка, Маузер 1918 Т-Гевехр, која је испаљивала метке од 13 мм који су могли да пробију танки оклоп тенкова тог времена и да униште мотор или да одскачу унутра, убијајући посаду.[2] Будући да тенкови представљају највећу непријатељску пројекциону силу на копну, војни стратези су од тада инкорпорирали противтенковско ратовање у доктрину скоро сваке борбене службе. Најдоминантније противтенковско наоружање на почетку Другог светског рата 1939. године укључивало је тенковске топове, противтенковске топове и противтенковске гранате које користи пешадија, као и копнене авионе.
Противтенковско ратовање убрзано се развијало током Другог светског рата (1939-1945), што је довело до укључивања преносног оружја пешадије као што је базука, противтенковски борбени инжењеринг, специјализоване противтенковске авионе и самоходне противтенковске топове (тенковски разарачи). Совјетска Црвена армија и Немачка војска развиле су методе борбе против офанзивних тенкова, укључујући размештање статичког противтенковског оружја уграђеног у дубинске одбрамбене положаје, заштићеног противтенковским препрекама и минским пољима, а подржаног мобилним противтенковским резервама и ваздухопловним нападима.
Током Хладног рата, Сједињене Државе, Совјетски Савез и друге земље размишљале су о могућности нуклеарног рата. Док је претходна технологија била развијена за заштиту посаде оклопних возила од пројектила и експлозивних оштећења, појавила се могућност зрачења. У земљама НАТО-а се мало, ако се ишта, десило у погледу дефинисања доктрине о томе како користити оружане снаге без употребе тактичког нуклеарног оружја. У совјетској сфери утицаја теоријски је проучавана наслеђена доктрина оперативног маневра како би се разумело како се тенковима вођена сила може користити чак и уз претњу од ограничене употребе нуклеарног оружја на перспективним европским ратиштима. Варшавски пакт развио је решења маневарског ратовања, уз масовно повећавање броја противтенковског оружја. Да би то постигли, совјетски војни теоретичари, попут Василија Соколовског (1897-1968), дошли су до закључка да противтенковско оружје мора да преузме офанзивнију улогу, а не традиционалну одбрамбену улогу Великог домовинског рата (1941-1945) постајући мобилније. То је довело до развоја побољшаних вођених противтенковских ракета, мада су слични дизајнерски радови били изведени и у западној Европи и Сједињеним Државама.
Обе стране у Хладном рату такође су препознале корисност лаког противтенковског оружја, што је довело до даљег развоја портабилног оружја које користи пешадијски одред, док су теже ракете монтиране на наменске ракетне тенковске разараче, укључујући наменске противтенковске хеликоптере, и још теже вођене противтенковске пројектиле лансиране из авиона. Дизајнери су такође развили нове врсте артиљеријске муниције у виду граната за напад од горе и граната које су коришћене за засићење подручја противоклопним бомбама. Хеликоптери би се такође могли користити за брзо испоручивање распршених противтенковских мина.
Од краја хладног рата 1992. године, једине веће нове претње тенковима и другим оклопним возилима биле су даљински детониране импровизоване експлозивне направе (ИЕД) коришћене у асиметричном ратовању и системи оружја попут РПГ-29 и ФГМ-148 Јавелин, који су могу да пробију реактивни оклоп или гранатни оклоп. Оба та система оружја користе тандемску бојну главу у којој први ступањ тандемске бојеве главе активира реактивни оклоп, а други ступањ тандемске бојеве главе поражава оклоп помоћу високо експлозивног противтенковског (ХЕАТ) облика набоја.
Тактике
[уреди | уреди извор]Самоубилачко бомбардовање
[уреди | уреди извор]
Кинеске трупе у Другом кинеско-јапанском рату су користиле самоубилачке бомбашке нападе против јапанских тенкова. Кинеске трупе су привезивале експлозив попут граната или динамита на своја тела и бациле се под јапанске тенкове како би их разнеле.[3] Ова тактика коришћена је током битке за Шангај, где је кинески бомбаш самоубица зауставио колону јапанских тенкова изазивајући експлозију испод првог тенка,[4] и у бици код Тајерџуанга, где су кинеске трупе опасане гранатама и динамитом напале јапанске тенкове.[5][6][7][8][9][10] Током једног инцидента у Тајерџуангу, кинески бомбаши самоубице су уништили четири јапанска тенка свежњевима граната.[11][12]
Јужнокорејанци су напали севернокорејске тенкове користећи самоубилачку тактику током севернокорејске инвазије Југа.[13][14]
Америчке тенкове у Сеулу напале су севернокорејске самоубилачке јединице,[15] које су користиле торбе са експлозивом.[16] Севернокорејски војник који је експлодирао амерички тенк самоубиственом бомбом Ли Су-Бок је познат као херој у севернокорејској пропаганди.[17]
Током Иранско-ирачког рата, иранац Мохамад Хосеин Фахмиде разнео је себе гранатом под ирачким тенком.
Према суданском писцу Мансур Ал-Хаџу, судански џихадисти су били обучени за напад на непријатељске тенкове самоубилачким бомбашким нападима.[18]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „WW1 Анти-Танк рифлес”. Приступљено 10. 10. 2014.
- ^ Мај. Фредерцк Мyатт M.C., Модерн Смалл Армс, Цресцент Боокс, Неw Yорк, НY, 1978, пп,228-29
- ^ Сцхаедлер, Луц (2007). Ангрy Монк: Рефлецтионс он Тибет: Литерарy, Хисторицал, анд Орал Соурцес фор а Доцументарy Филм (ПДФ) (Тхесис Пресентед то тхе Фацултy оф Артс оф тхе Университy оф Зурицх Фор тхе Дегрее оф Доцтор оф Пхилосопхy). Университy оф Зурицх, Фацултy оф Артс. стр. 518. Архивирано из оригинала (ПДФ) 10. 6. 2015. г. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Хармсен, Петер (2013). Схангхаи 1937: Сталинград он тхе Yангтзе (иллустратед изд.). Цасемате. стр. 112. ИСБН 9781612001678. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ „Цхинесе Танк Форцес анд Баттлес бефоре 1949, Цхаптер Оне: ПЛА Танк Форцес Ин Итс Инфанцy”. ТАНКС! е-Магазине (#4). лето 2001. Архивирано из оригинала 7. 8. 2014. г. Приступљено 2. 8. 2014.
- ^ Хуи, Xин (8. 1. 2002). „Xинхуи Пресентс: Цхинесе Танк Форцес анд Баттлес бефоре 1949”. Неwслеттер 1-8-2002 Артицлес. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 2. 8. 2014.
- ^ Онг, Сиеw Цхеy (2005). Цхина Цонденсед: 5000 Yеарс оф Хисторy & Цултуре (иллустратед изд.). Марсхалл Цавендисх. стр. 94. ИСБН 9812610677. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Олсен, Ланце (2012). Таиерзхуанг 1938 – Сталинград 1942. Нумистамп. Цлеар Минд Публисхинг. ISBN 978-0-9838435-9-7. Архивирано из оригинала 26. 4. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ „СТОРМ ОВЕР ТАИЕРЗХУАНГ 1938 ПЛАYЕР’С АИД СХЕЕТ” (ПДФ). грогнард.цом. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Др Онг Сиеw Цхеy (2011). Цхина Цонденсед: 5,000 Yеарс оф Хисторy & Цултуре (репринт изд.). Марсхалл Цавендисх Интернатионал Асиа Пте Лтд. стр. 79. ИСБН 9814312991. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Интернатионал Пресс Цорреспонденце, Волуме 18. Рицхард Неуманн. 1938. стр. 447. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Епстеин, Исраел (1939). Тхе пеопле'с wар. V. Голланцз. стр. 172. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Интернатионал Јоурнал оф Кореан Студиес. Кореа Социетy анд тхе Интернатионал Цоунцил он Кореан Студиес. 2001. стр. 40.
- ^ Малкасиан, Цартер (29. 5. 2014). Тхе Кореан Wар. Оспреy Публисхинг. стр. 22—. ИСБН 978-1-4728-0994-0.[мртва веза]
- ^ Т. I. Хан (1. 5. 2011). Лонесоме Херо: Мемоир оф а Кореа Wар ПОW. АутхорХоусе. стр. 69—. ИСБН 978-1-4634-1176-3.
- ^ Цхарлес Р. Смитх. У.С. Маринес ин тхе Кореан Wар. Говернмент Принтинг Оффице. стр. 183—. ИСБН 978-0-16-087251-8.
- ^ Рyанг, Сониа (16. 1. 2009). Нортх Кореа: Тоwард а Беттер Ундерстандинг. Леxингтон Боокс. стр. 78—. ИСБН 978-0-7391-3207-4.
- ^ „Реформист Wритер Мансоур Ал-Хадј: Ин Мy Yоутх, I Wас Таугхт то Лове Деатх”. МЕМРИ. www.аафаqмагазине.цом. 19. 11. 2009.
