Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici
| Ориг. наслов | Псиqуиатрас, псицóлогос y отрос енфермос |
|---|---|
| Аутор | Родриго Муњос Авиа |
| Дизајнер корица | Никола Радојчић |
| Језик | шпански језик |
| Издавање | |
| Издавање | 2014. |
| Издавач | Самиздат |
| Број страница | 170 |
| Класификација | |
| ISBN ? | 978-86-7963-375-0 |
Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici (šp. Psiquiatras, psicólogos y otros enfermos) је роман шпанског писца Родрига Муњоза Авије. Реч је о интелигентној комедији о необичном јунаку који се бори са проблемима на пољу свог психичког здравља. Роман је препун урнебесно смешних ликова, ситуација и догађаја. У исто време он је благонаклони подсетник на деликатност професија као што су психологија и психијатрија, али и уздиже вредности породичног живота, љубави и подршке заједништва. Он шаље поруку да је за све проблеме смех најбоља терапија. Роман Психијатри, психолози и други болесници доживео је у Шпанији бројна издања, а по роману је 2009. године снимљен филм у режији Педра Телећеје (шп. Pedro Telechea).
О делу[уреди | уреди извор]
На самом почетку романа Родриго Монталво Летељијер се представља и уводи читаоце у свој свет. Живи у породичној кући у насељу Парк Конде де Оргас (шп. Park Conde de Orgaz) у Мадриду. Ожењен је Патрисијом са којом има сина Маркоса и ћерку Белен. С њима у кући живи и мачак Арнолд. Родригова сестра Нурија је две године млађа и удата је за психијатра Ернеста. Родриго се сећа дана када су га дугмићи на јакни његовог зета Ернеста довели до хистеричног понашања. Цела његова породица је била присутна и сви су чули како му Ернесто нуди да дође на његове консултације. Када је први пут тамо отишао, почињу сви његови проблеми.
Тема[уреди | уреди извор]
Главна тема овог дела је Родригова потрага за срећом, односно смислом живота. Родриго, наратор, већ у првој глави упознаје читаоце са темама овог романа. Он се током читавог романа преиспитује да ли је срећан и да ли је био срећнији у својој младости, онда када још увек није ни размишљао о томе. Ова тема је универзална зато што свако може да се поистовети са Родригом. Сваки човек тежи ка томе да открије рецепт за срећу. Родриго је много времена провео слушајући савете многих психолога и психијатара, али на крају схвата да је требало да ради супротно од онога што су му они говорили. Осећао се боље онда када је престао да слуша њихове савете. У овом роману се обрађују и следеће теме:
- човек у савременом свету
- разлике између психијатра и психолога
- живот и смрт
- различити односи између брачних парова (различити су односи између Родригових родитеља, Родрига и Патрисије, Ернеста и Нурије; ти односи се прате и упоређују)
- однос оца према детету (прати се однос Родрига према Маркосу и Белен и Родриговог оца према Родригу; уочавају се сличности)
Тон[уреди | уреди извор]
Тон којим наратор приповеда овај роман је неформалан. Пошто наратор приповеда у првом лицу и пише о својим личним искуствима, тон је такође и личан. У неким деловима када размишља о смрти или о срећи, поставља бројна реторска питања због чега се стиче утисак да се обраћа директно читаоцу.
Трајање радње[уреди | уреди извор]
Родриго, који је истовремено и наратор, нам прича причу у тренутку дешавања радњи, када он има 37 година. Догађаји се развијају хронолошким редом, али описује и неке догађаје у ретроспекцији. Подсећа се на догађаје из детињства. Сваки од тих догађаја је на неки начин утицао на његово тренутно стање, тако да су веома значајни.
Место дешавања радње и описи[уреди | уреди извор]
Радња је смештена у познату четврт Мадрида. Догађаји се одигравају у Родриговој кући, у Ернестовој и Нуријиној кући, кући његових родитеља, или у канцеларијама разних психолога и психијатара. Родриго све описује до детаља и у свему тражи смисао.
Симболи[уреди | уреди извор]
Кроз читав роман, Родриго тражи одговор на питање која је разлика између психијатра и психолога и пита се која је њихова улога у животима људи уопште.
Зашто онда постоје психолози, ако се испоставља да су психијатри комплетнији?
[1]:пп. 75.
Ликови[уреди | уреди извор]
Родриго[уреди | уреди извор]
Родриго је главни јунак овог романа. Живи у Мадриду са породицом: женом Пати и децом, Белен и Маркосом. Ради са оцем у породичној фирми која се бави производњом лифтова. Његов живот је наизглед идеалан, све док није срео психологе и психијатре.
Пати[уреди | уреди извор]
Патрисија је Родригова жена. Сви је зову Пати. Она ради у тржном центру Артуро Сориа пласа (шп. Arturo Soria plaza). Има свој приватни студио, тј. продавницу рамова коју води заједно са своје две пријатељице и сараднице Миријам и Каролином. Смешно је то што на шпанском марцо значи рам, а њихов син се зове Маркос. Због тога га другови стално задиркују.
Маркос и Белен[уреди | уреди извор]
Маркос и Белен су Родригова и Патина деца. Маркос има десет година, а Белен шест. Родриго воли да гледа документарце о животињама и зато Маркоса пореди са гепардом, а Белен са оклопником. Маркос има карактер гепарда, јер је брз, јак, лукав и такмичарски настројен, а истовремено је и нежан, осећајан, рањив и потребна му је подршка њему сличних. Белен је спора, недруштвена, али и нерањива. Од сваке опасности се штити својим оклопом. Није спектакуларна, али је сама себи довољна.[1]:стр. 12
Ернесто[уреди | уреди извор]
Ернесто је муж Родригове сестре Нурије. Он је психијатар и живи у кући која се налази одмах поред Родригове. Он је добронамеран и нуди Родригу помоћ, коју он не прихвата управо због тога што сматра да је Ернесто извор свих његових проблема.
Асунсион Монтеса[уреди | уреди извор]
Она је још једна докторка код које се Родриго лечио. Млада је, али избораног и мршавог лица.
Са вратом умотаним у двадесет индијских велова, са задахом дувана који је био јачи и од најјачег освеживача ваздуха на тржишту."[1]:стр. 76. “Помислио сам да докторка Монтеса припада истој врсти као мој зет Ернесто, осим што она није психијатар него психолог, и на тренутке је симпатичнија. ... Зуби су јој били смеђи од дувана.
[1]:стр. 77.
Хектор Фусиљи[уреди | уреди извор]
Фусиљи је психијатар, Ернестов пријатељ и колега. Пре него сто је отишао, Ернесто је дао Родригу Фусиљијеву визит карту и предложио му да оде код њега на лечење.[1]:стр. 111
Фусиљи је Ернестових година, мршав као и он, и са малим бројем нервозних тикова, способан за све осим за умирујући ефекат на околину. Јести с њим било је као јести са ројем пчела које те боцкају.
Франсиско Лопе де Вега[уреди | уреди извор]
Лопе де Вега је буржуј и Родригов бескрупулозни комшија, који није омиљен међу људима. Има навику да се у мантилу шета по шуми и плаши адолесценте и конзервативце који туда пролазе.
Лопе де Вега може бити симпатичан само лудацима као што смо мој отац и ја.
Нурија[уреди | уреди извор]
Нурија је Родригова сестра која је две године млађа од њега. Висока, мршава и плава, јако личи на своју мајку. Нурија је адвокат. Удата је за Ернеста. Она и Ернесто немају деце.
Родригови родитељи[уреди | уреди извор]
Родригов отац има седамдесет и четири године. Он је власник предузећа које производи лифтове. У том истом предузећу ради и Родриго. Родригова мајка је Францускиња али већ четрдесет година живи у Шпанији.
Карактеризација ликова[уреди | уреди извор]
У овом роману заступљене су:
- директна карактеризација (када Родриго сам говори о себи или описује своју жену, децу...)
- индиректна карактеризација (када се неке особине Родриговог оца откривају кроз његове поступке)
- симболичка карактеризација (пример је друго презиме Ернеста- Аделантадо, које на шпанском значи неко ко је увек први, све ради унапред)
Родриго Монталво је лик који се мења. Током целог романа он покушава да се избори са својом болешћу, бори се са својим страхом од смрти и размишља о томе да ли је срећан. Мења се оног тренутка када посматра авионе како полећу и слећу на аеродром и одлучује да од тог тренутка ради све супротно од онога што му психијатри и психолози препоручују. Нурија и Ернесто су такође ликови који се мењају. Они одлучују да се разведу, јер не могу да имају деце и не знају како то да реше. После неког времена се мире. Не сазнајемо какав су договор постигли по питању детета, али је сигурно да је неко од њих двоје морао нечега да се одрекне. Лик Родриговог оца је лик који се не мења. Има необичан карактер који ни до краја романа није потпуно осветљен. Он увек уради нешто неочекивано. Ернесто је лик који се од самог почетка потцењује и исмева, јер сам наратор има негативан став према њему.
Говор и дијалог[уреди | уреди извор]
Писац углавном користи директан говор. Зато је дело прожето дијалозима. Из тих дијалога можемо да сазнамо понешто о ликовима, али нас у већини случајева писац усмерава и коментарише карактере ликова.
Критика дела[уреди | уреди извор]
Ово дело је похваљено, јер забавља читаоце, али их у исто време и наводи на размишљања о себи самима. Језик на ком је написано дело је једноставан, свакодневан, близак читаоцу и без претераних украса. Читалац одмах на почетку осећа емпатију према Родригу и то га покреће да размишља о сопственим сумњама. Поистовећује се са Родригом. Ако он успе да достигне срећу и превазиђе парафазију, то значи да свако може да савлада било коју препреку и пронађе смисао живота. Дело подстиче читаоца да се пита шта је то срећа и зашто се увек фокусирамо на оно што нам фали, а не ценимо довољно оно што имамо. Закључује се да срећа појединца зависи искључиво од њега самога и његовог погледа на свет. Препоручује се свима да је прочитају, јер ће се забавити многим смешним ситуацијама и играма речи, али ће их и подстаћи на размишљање.[2]