Пређи на садржај

Риналдо (опера)

С Википедије, слободне енциклопедије

Риналдо
опера: Георг Фридрих Хендл
Портрет Георга Фридриха Хендела
Изворни називРиналдо
ПреводРиналдо
ЛибретоЂакомо Роси
Језикиталијански
Премијера
24.2.1711.
Краљичин театар на Хејмаркету

Риналдо (итал. Rinaldo) је опера немачког и енглеског композитора Георга Фридриха Хендела. Компонована је 1711. године и била је прва италијанска опера написана за енглеску позорницу. Либрето за оперу припремио је Ђакомо Роси по сценарију Арона Хила. Риналдо је премијерно приказана у Краљичином театру на Хејмаркету 24. фебруара 1711. године. Опера приказује причу о љубави, рату и искупљењу у времену Првог крсташког рата и представља инсценацију епске песме „Ослобођени Јерусалим” италијанског песника Торквата Тасоа. Риналдо је доживео велики успех код публике упркос негативним реакцијама књижевних критичара који су били непријатељски настројени ка тренду приказивања италијанских дела у енглеским позориштима.

Хендел је у кратком временском року компоновао Риналдо, позајмљујући и адаптирајући музику из опера и других дела које је стварао током свог боравка у Италији од 1706. до 1710. године. Неколико година након успешне премијере урадио је много амандмана у партитури. Многи критичари сматрају да је Риналдо једно од највећих Хенделових дела а сопран арија Ласциа цх’ио пианга постала је посебно омиљени и популаран оперски део.

Хенделова дела су деценијама доминирала у енглеским оперским кућама. Риналдо се редовно приказивао у Лондону све до 1717. године а касније и ревидирана верзија из 1731. године је добро прихваћена код публике. Опера Риналдо је најчешће извођено Хенделово дело током његовог живота. I поред многобројних изведби и великом успеху, опера након 1731. године није била играна више од 200 година. Обнављање интереса за барокну оперу из XX века, опера је, приказана у професионалној продукцији и изведена у Хендлетовом родном граду, у Халеу у Немачкој године 1954. Њено извођење наставило је наредних тридесет година. Године 1984, опера је изведена у Метрополитен опери у Њујорку и била је прва Хенделова опера која је изведена у овој оперској кући.[1] Снимци овог извођења приказивани су широм света. На обележавању три стотине година од настајања, опера је добила модерну продукцију, посебно осмишљену за Глајднбоурн фестивал.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Хендел је рад на опери Риналдо започео у Хамбургу где је живео у периоду од 1073 до 1706. године. На његов рад највише су утицали Каизер Раинхард и Јохан Матесон.[2][3] У то време немачка опера као жанр још увек није била јасно дефинисана. У Хамбургу се уместо речи опера употребљавала сингспиел (игра песме) за описивање драме које су комбиновале елементе француске и италијанске опере, често са одломцима дијалога на немачком језику.[4] Музика је, према речима историчара Доналда Џеј Гроута „била опчињена озбиљном, тешком формалношћу лутеранске Немачке“. Један од првих Хенделових радова у немачком стилу била је опера Алмира која је премијерно одиграна 8. јануара 1705. године.[5] Током наредне три године, Хендел је компоновао још три опере али су оне данас изгубљене. Ипак, фрагменти музике из изгубљених дела идентификовани су у каснијим операма.[6]

Принц Георг Лудвиг, кнез-изборник Хановера и будући краљ Џорџ I Велике Британије и Ирске.

У јесен 1706. године Хендел се преселио у Италију где је неколико наредних година провео боравећи у Фиренци, Риму, Напуљу и Венецији. Често посећивање тамошње опере омогућило му је да се упозна са водећим италијанским музичарима међу којима су били Арканђело Корели, Алесандро Скарлати, Доменико Скарлати и Агустино Стефани.[7] Захваљујући тим познанствима, имао је прилику да научи суштинске карактеристике италијанске опере, нарочито течност у обради италијанских стихова, тачности декларација и флексибилности хармоничног ритма у рецитативима, правећи неопходну разлику између вокалног и инструменталног дела.[8] Хенделова прва италијанска опера Родриго показало је невештост у сналажењу са италијанским стилом опере са видљивим утицајем хамбуршке школе. Родриго је представљен фирентинској публици крајем 1707 године без већег успеха.[7] Друга опера је настала након дуге посете Риму, где су опере биле забрањене папским декретом[9] а музичка стваралаштво је било усмеравано ка креирању кантона и ораторија. У Риму се Хендел састао са кардиналом Винћезом Гриманијем, дипломатом и слободним либретистом[10] а резултат познанства је настанак опере Агрипина. Након тријумфалне премијере у позоришту Светог Јована Златоустог у Венецији 26. децембра 1709. године, Хендел је, према биографу П. Х. Лангу, постао светски познат и „идол размажене и образоване публике“.[11]

Ово изненадно признање довело је до тога да Хендел постане врло тражени композитор.[12] Међу првима који су га запослили био је принц Георг Лудвиг, кнез-изборник Хановера и будући краљ Џорџ I Велике Британије и Ирске. Прихватио је позицију капер-мајстора под условима који су му давали знатан простор да се бави сопственим интересима. Захваљујући тој слободи, Хендел је 1710 године напустио Хановер и преселио се у Лондон, највероватније прихватајући ранији позив припадника енглеског племства.[13] До 1711. године, лондонска публика била је добро упозната са италијанским операма које су често адаптиране за британску публику. Бивши директор Краљевске музичке академије Кертис Прајс сматрао је да је популарност ових дела резултат промишљене стратегије усмерене на сузбијању енглеске опере. Хенделов рад био је релативно непознат енглеској јавности иако је Агрипине имао значајан успех.[14] Кратак „Италијански дијалог“ који је написао у част рођендана краљице Ане, премијерно је представљен у палати св. Џејмса 6. фебруара 1711. године са добрим успехом.[15]

Хендел је у Лондон успео да осигура неопходна средства за рад на операма намењеним Краљичином театру.[16] Ово позориште које је дизајнирао и изградио сер Џон Ванбру постала је главна оперска кућа у лондону, а њен управник Арон Хил имао је у плану да прикаже прву италијанску оперу написана за лондонску публику. Због тога је Хил ангажовао бројне италијанске стручњаке за сезону 1710-1711.[15] Међу запосленима био је и учитељ језика, Ђакомо Роси који је радио на либрету сценарија који је сам Хил написао.[17] Хил је за тему одабрао Ослобађање Јерусалима, еп из Првог крсташког рата. Опера је добила име Риналдо по главном јунаку. Хил је био одлучан да у потпуности искористи све могућности раскошног позоришта и приреди музичко сценски спектакл.[15][18]

Улоге

[уреди | уреди извор]
Улога
(редоследом певања) 		Врста гласа
(1711)[12] 		Напомена Премијерна улога, 24. фебруар 171.1
Диригент:[19] 		Реф.
Готфрид: вођа крсташа у Првом крсташком рату; 1096–99 алт (травести) тенор након ревизије из 1731. године Франческа Ванини-Бочи [20]
Риналдо: племић куће Есте алто кастрати Написан сопрранистичким кључем, данас углавном пева контралтон, мецосопран или контра тенор Николо Грималди („Николини”) [20]
Алмирена: Гофредова кћи сопрано Исабела Џирардо [20]
Еустазио: Гофредов брат алто кастрато Овај део се често изоставља из савремене продукције Валентино Урбани („Валентини”) [20]>[21]
Гласник тенор бас у ревизији из 1731. године "Лавренће" [20]
Арганте: Сарацен краља Јерусалема бас Контралто у ревизији из 1731. године, сада најчешће бас Ђузепе Бочи [20]
Армида: Дамаска краљица, Аргантегова љубавница сопрано Контралто у ревизији из 1731. године, сада најчешће сопрано Елизабета Пилоти-Скиавонети [20][22]
две сирене сопранос Није забележено [20]
Жена сопрано У неким продукцијама ово певају особе које имају улогу сирене Није забележено [20]
Хришћански мађионичар алто кастрато бас након ревизије 1731. године Ђузепе Казано [20]
Сирене, духови, виле, стражари, официрси, послуга без певачких делова

Синопсис

[уреди | уреди извор]
  • Место: око у унутар града Јерусалема за време Првог крсташког рата
  • Време: 1099. година

Акт 1

[уреди | уреди извор]

Крсташка војска под вођством Гофреда опседа Јерусалим где се налази сараценски краљ Арганте са својој трупом. Са Гофредом са налази и његов брат Еустазио, његова кћи Алмирена и витез Риналдо. У тренуцима док Гофредо опева победу, Риналдо изјављује љубав Алмирени. Гофредо обећава Риналду руку своје кћери након што Јерусалим падне. Алмира обрубљује Ринолда да се снажно бори и осигура победу, како би добио њену руку. Док она одлази са сцене, гласник најављује Аргантов долазак. Еустазио сматра да се краљ боји пораза а то потврђује захтев за тродневно примирје. Арганте размишља о својој љубави према Армиди, Дамаскиној краљици и моћној чаробници чија помоћ би добро дошла. Док размишља, са неба стиже Армида у ватреним колима и открива му да једина шанса за победу лежи у победи над Риналдом и убеђује га у своје способности.

Сценографија се мења и прелази у башту са фонтанама и птицама где Риналдо и Алмирена славе своју љубав. Њухово весеље прекида Армида која одвлачи Алмирену иу Риналдовог загрљаја. Риналдо вади мач како би одбранио своју драгу, али у томе га спречава црни облак који се спушта над Алмиреном и Армидом и одводи их. Риналдо оплакује отмицу своје вољене. У томе долазе Гофредо и Еустази и предлаже му да посети хришћанског мађионичара који можда има моћ да спаси Алмирену. Остављен сам, Риналдо се моли за снагу и помоћ.

Акт 2

[уреди | уреди извор]
Армида и Риналдо. Слика из 1616. коју је насликао Николас Поусин.

Сценографија дочарава призор морске обале. Гофредо, Еустазио и Риналдо се налазе надомак магичног вртлога одакле прелепа жена са чамца дозива Риналда обећавајући му помоћ. Две сирене певају љубавне песме и наговарају Риналда да уђе у чамац. Он оклева, не зна како да поступи док његови другови покушавају да га обуздају. Љут због отмице своје будуће жене, Риналдо одлучује да уђе у чамац који одмах испловљава. Гофредо и Еустазио су шокирани бог Риналдове импулсивности.

У Армидином врту, Алмирена тугује због заробљеништва. Арганте долази и опчињен њеном лепотом признаје јој да је воли и обећава јој да ће као доказ љубави обезбедити њену слободу. У међувремену, Риналдо се бори са Армидом и готово је побеђује. Док он захтева Алмирино ослобађање, она му се приближава и изјављује му љубав. Када је он љутито одбије, она користи своје моћи да преузе лик његове девојке. Риналдо открива њену превару и одлази. Бесна због одбијања, Армида поново покушава да туђим изгледом придобије Риналда али овог пута наилази на Аргентеа. Верући да је реч о Амирени, Аргете понавља своја обећања о љубави и слободи. Армида враћа свој облик и разочарана његовом издајом најављује освету али он јој говори да ништа није прече од његове љубави коју осећа према заробљеној жени.

Акт 3

[уреди | уреди извор]

Сценски приказ планине и мађионичарске пећине. Гофредо и Еустазио разговарају са мађионичарем о томе како је Алмирена затворена у Армидиној палати на врху планине. Мађионичар их упозорава на опасност али и даје опрезне савете како да дођу до палате и супротставе се Армидиним чудовиштима. Чаробњак им даје магични штапић који може да победи Армидину магију. Овог пута успеју да заобиђу чудовишта али при доласку до палатине капије, цела палата нестаје а они се изненада налазе на стени усред олујног мора.

У врту палате Армида се припрема да убије Алмирена. Риналдо извлачи свој мач али она, уз помоћ своје магије, успе да се спасе. У том моменту Риналду се придружују Гофредо и Еустазио који су пронашли пут до врта. У тренутку када ваде штапић у жељи да убију чаробницу, она их брзо пребацује на празној равници одакле су у даљини види Јерусалим. Гофредо најављује свој поход на Јерусалим за следећи дан.

У граду се Аргенте и Армида, у страху од заједничког непријатеља, мире и припремају за борбу. Гофредова војска напредује и напада град. Након борбе за превласт, Гофред побеђује а Риналд је савладао Аргенту. Армида прихвата свој пораз и ломи штапић који је извор њеног зла и заједно са Аргантеом прихвата хришћанство. Гофредо ослобађа своје непријатеље а Риналдо и Алмирена се веселе предстојећем склапању брака.

Ревизије из 1717. и 1731. године

[уреди | уреди извор]

Опера Риналдо је често ревидирана, а најзначајније промене су биле 1717. и 1731. године. Раније промене нису имале утицај на заплет све до верзије из 1717. године у којој Армида имитира Алмиранин глас, уместо да се певачи замене, а Арганте изјављује љубав Алмиренином портрету уместо првобитно њеном лицу. У завршном акту, сцене битке су скраћене а Армида и Арганте остају непокорени и одлазе у кочијама које вуку змајеви.[23]

Настанак композиције

[уреди | уреди извор]
Странице либрета из 1711; италијански лево и енглески десно

У допису послатом краљици Ани поводом нове оперем Хилл је написао о избору теме да: „Није могао да изабере лепшу тему од прослављене приче о Риналду и Армиди“. Користећи песничко умеће, он је Тасово дело прилагодио за извођење на сцени што је довело до извесних промена. Хилл је измислио нову хероину Алмирану како би главни јунак Риналдо добио љубавну причу и суштински значај у опери.[18] [17] Такође је додат и мотив преображења у хришћанство. Росијев задатак је био да сценарио преточи у стихове и он је тврдио да га је са лакоћом одрадио за само „неколико вечери“. Цела опера је написана за само две недеље.[18] Академик Кертис Прајс сматрао је да је Росијев утицај на либрето био већи и да су раније британе полу-опере вероватно имале утицај на настанак Риналда.[24]

Хендел се у свом компоновању ослањао на ранија дела које је стварао у Италији. Каснији коментатори и музиколози су сматрали да употреба неких ранијих арија нема смисла и да су непримерена краљевској величини и британском двору.[18][23] Музиколози Винтон Дин и Мерил Нап су, проучавајући оперу Риналдо дошли до закључка да су две трећине арија делимично рекомпоноване из ранијих извора.[18]

Историја извођења и пријем код публике

[уреди | уреди извор]
Краљевски театар где су многа дела, укључујући и Риналдо, први пут играна.

Музички критичар из XIX века, Џорџ Хогард написао је о Риналду да је: „романтична тема, музика и спектакл учинило оперу опште прихваћеном“.[25] Оперска премијера највероватније под Хенделовом режијом доживела је тријумф 24. фебрауар 1711. Одмах је заказано дванаест реприза а након тога још две.[26] Без обзира на велики ентузијазам и добру прихваћеност, оперски спектакл је имао финансијске проблеме, толике да су на крају занатлије биле приморане да судским путе потражују своја потраживања. Већ девети дан након премијере, канцеларија лорда Чејмберлена је импресарију одузело дозволу.[27] Хилови наследници су оперу углавном изводили сезонски. До сезоне 1716-1717. опера је одиграна 47 пута, што је много више од било које краљичине опере до тада.[28]

Општи ентузијазам за оперу нису делили писци Џозеф Адисон и Ричард Стил који су користећи свој часопис објављивали оштре критике на рачун Хенделове опере.[29] Претпоставља се да је Адисон презир мотивисан ранијим неуспелим покушајем да оснује школу енглеске опере.[30] Сматрао је да је апсурдно то да се енглеска публика излаже вишесатном слушању дела на страном језику, наводећи да се више не разуме језик домаће позорнице.[29] Аддисон дид, хоwевер, праисе тхе сингинг оф Ницолò Грималди, тхе целебратед алто цастрато кноwн ас "Ницолини", ин тхе титле роле. Стееле цомпаред тхе продуцтион унфавоураблy то а Пунцх анд Јудy схоw, партицуларлy цритицисинг цертаин бунглед сцене цхангес анд тхе поор qуалитy оф еффецтс суцх ас тхундер анд лигхтнинг.[26] Адисон је међутим похвалио певање Никола Грималдиа. Стил је своје критике износио на рачун збуњујуће промене сцена и лошег квалитета употребљених ефеката као што су гром и муња.[25]

Неки извори сугерисали су су да је опера изведена у Даблину у марту или априлу 1711. године[31][32] али према тврдњама Дина и Напа, не постоје докази за то.[26] У новембру 1715. године, Риналдо је изведен у Хамбургу. Ова продукција углавном се састојала од преведених арија, користећи преводе фрамског писца Бартхолда Феинда. Ово извођење било је добро прихваћено и током 1720-их изведено је неколико реприза. Током 1718. године опера је изведена у краљевском двору у Напуљу.[33]

Након оперске сезоне 1716-17. године, Риналдо није игран на лондонској сцени све до 1731. године када је представљен у свом ревидираном облику и Краљичином театру. Током тих година, Хендел је стварао нову оперу сваких девет месеци.[34] Продукција из 1731. године имала је шест реприза чиме се број извођења ове опере попео на 53, што је највише у поређењу са било којим Хенделовим делом.[26] Након 1731. године Хенделове опере су имале мањи успех на сцени[3] а његове нове премијере су постале све ређе. [23]

Новија извођења

[уреди | уреди извор]

Прва извођења у XX веку Риналда се бележи у школи за наставнике у Лондону,[23] фебруара 1933. године, мада постоје и о скраћеном извођењу у Прашком конзерваторијуму 1923. године..[33] Прво модерно играње одржано је у оперској кући Хилл у оквиру фестиваа Хендл јуна 1954. године. Оперско друштво Хендел је 17. маја 1961. године организовало извођење комада у лондонском Сендлер Велс позоришту а четири године касније изведена је и реприза.[23][35] Прво америчко играње било је у виду концертне верзије одржане у Карнеги дворани, 27. марта 1972. године, под покровитељством њујоршког друштва Хендел.[36] Након велике сценске премијере у Хјустонској великој опери 1975 године, Риналдо је доживео многобројне продукције и изведбе широм Сједињених Амричких Држава, укључујући и премијере у Метрополитен опери[37] и Отави..[38] Осамдесетих и деведесетих година XX века уприличена су извођења у Цириху[39] и Единбургу.[40]

Арије

[уреди | уреди извор]

Либрето из 1717. и накнадне измене

[уреди | уреди извор]

Наведени су главни музички бројеви из либрета из 1711. године, заједно са изменама и заменама из две главне ревизије из 1717. и 1731. године. Мале промене, транспозиције и измене рецитативних одсека нису приказане. Нови бројеви уведени 1717. и 1731. године наведени су одвојено. Друге арије које нису на списку можда су певане у „Риналду“ током 1711–17. године, али у недостатку савремених доказа из резултата или либрета, опсег тих промена не може се тачно утврдити.[21][33]

Додаци и змене из 1717.

[уреди | уреди извор]
  • Акт 1: "Сорте амор вуол цхе qуест'алма" (Арганте)
  • Акт 2: "Виени, о царо, цхе сенза ил суо цоре" (Алмирена)
  • Акт 2: "Огни туа белла стилла" (Арганте)
  • Акт 3: "Прегио è сол д'ун алма форте" (Арганте) (1731: исечак)
  • Акт 3: "Си т'амо" (Алмирена)

Додаци и змене из 1731.

[уреди | уреди извор]
  • Акт 1: "Qуел цор цхе ми донасти" (Алмирена)
  • Акт 1: "D'инстабиле фортуна" (Гофредо)
  • Акт 2: "Арма ло сгуардо" (Армида)
  • Акт 2: "Пер салварти, идоло мио" (Арганте)
  • Акт 3: "Оррори мензогнери" (пратећи рецитатив, Риналдо)

Издања

[уреди | уреди извор]
Део рецитатива из 1711. године

Не постоји потпуна оригинална и потписана верзија опере. Преостала четири фрагмента из 1711. године се чувају у Краљевској музичкој библиотеци. Најстарије целокупно дело датира из 1716. године и представља рукопис са грешкама који може бити копија једне или више партитура из тог периода. Остала преписивања пружају различите варијације појединачних музичких бројева.[41]

Краљевско позориште је фебруара 1711. године у Лондону објавило либрето са преводом на енглески. Ревидирање верзија уследило је 1717. године на италијанском језику и 1731 године на енглеском. Немачка верзија објављена је 1715, 1723, и 1727. године.[42]

Снимци

[уреди | уреди извор]

Прво целовито снимање Риналда било је у продукцији телевизијске мреже ЦБС. Снимање је организовано у париској цркви на основу записа из 1717. године. Ово издање добило је добре похвале упркос резервама о квалитету звука. Прво ДВД издање изашло је 2001. године у издању Артхаус издавачке куће.

Година Улога:
(Риналдо,
Алмирена,
Армида,
Гофредо,
Арганте),
Еустазио[43] 		Диригент,
оркестар 		Директор сцене Ознака
1977[44] Каролин Ваткинсон,
Илеана Котрубаș,
Џенет Сковоти,
Паул Есвод,
Улрик Колд 		Џан-Клауд Малгоире,
Ла Гранде Éцурие ет ла Цхамбре ду Роy 		Сонy Мусиц Ентертаинмент
1989[45] Марин Хорне,
Сесилија Гастида,
Кристина Веидингер,
Ернесто Палацио,
Натали де Царолис 		Џон Фисхер,
Оркестар Ла Фенице 		Снимак наступа уживо из јуна 1989 године који је први пут објављен 1992. а потом 2009. године Нуова Ера
1999 Давид Даниелс,
Сесилија Бартоли,
Луба Оргонашова,
Бернарда Финк,
Гералд Финлеји 		Кристовер Хогвуд,
Академија античке музике 		Место снимања: Сала Хенри Вуд, Лондон[46]
2001 Грамопхоне Награда "Едитор'с Цхоице".[47] 		Децца Рецордс
2001[45] Вивика Генауксе,
Миа Перссон,
Левренца Зезо,
Џејмс Рутхерфорд]] 		Рене Јакобс,
Оркестар „Фреибург Бароqуе” 		Добитник Канске класик награде, 2004 Хармониа Мунди
2005[48] Кимберли Барбер,
Лаура Вален,
Барбара Ханниган,
Марион Њумен,
Сеан Ватсон 		Кевин Малон,
Ансамбл Арадиа 		Наxос Рецордс

Видео издања

[уреди | уреди извор]
Година Улога:
(Риналдо,
Алмирена,
Армида,
Гофредо,
Арганте),
Еустазио[43] 		Диригент,
оркестар 		Директор сцене Ознака
2001 Давид Даниелс,
Дебора јорк,
Наоми Наделман,
Давид Валкер,
Егилс Силинс,
Алекс Кохлер,
 Хари Бикет
Орцхестра Оркестар Баваријан опере 		Давид Алден ДВД:Артхаус Мусик
Кат:100389
2011 Соња Прина,
Анет Фритч,
Бренда Рае,
Вардухи Абрахамиан,
Лусија Писарони,
Тим Меад 		Отавио Дантоне,
Оркестар „Аге оф Енлигхтенмент” 		Роберт Царсен
(Опера Глиндебоурн Фестивал) 		ДВД:Опус Арте Глyндебоурне
Кат:ОА1081Д

Референце

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ https://www.nytimes.com Архивирано 2014-01-08 на сајту Wayback Machine – Article: Review: Handel's 'Rinaldo', With Period Brass in Good Repair.
  2. ^ Grout and Weigel, pp. 184–85
  3. ^ а б Grout, стр. 157
  4. ^ Grout, pp. 112–14 and pp. 116–20
  5. ^ Dean and Knapp, pp. 64–65
  6. ^ Dean and Knapp, pp. 69–77
  7. ^ а б Boyden et al., p. 56
  8. ^ Dean and Knapp, p. 84
  9. ^ Dean, стр. 86
  10. ^ Lang, стр. 91
  11. ^ Lang, стр. 106
  12. ^ а б Dean and Knapp, p. 181
  13. ^ Lang, стр. 110
  14. ^ Price, стр. 121
  15. ^ а б в Hicks, Anthony. „Handel, George Frideric: 4. Hanover, Düsseldorf and London”. Oxford Music Online. Архивирано из оригинала 9. 3. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2011. (потребна претплата)
  16. ^ Lang, стр. 117–18
  17. ^ а б Dean, Winton. „Rossi, Giacomo”. Oxford Music Online. Архивирано из оригинала 9. 3. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2011. (потребна претплата)
  18. ^ а б в г д Dean and Knapp, pp. 171–74
  19. ^ It is suggested by Robert Hume in a biographical sketch of Aaron Hill that Handel conducted the orchestra. See Hume, Robert D. „Hill, Aaron”. Oxford Music Online. Архивирано из оригинала 9. 3. 2017. г. Приступљено 6. 2. 2011. (потребна претплата)
  20. ^ а б в г д ђ е ж з и Dean and Knapp, pp. 180–81
  21. ^ а б Dean and Knapp, pp. 184–85
  22. ^ Dean and Knapp, p. 168
  23. ^ а б в г д Hicks, Anthony. „Rinaldo”. Oxford Music Online. Архивирано из оригинала 9. 3. 2017. г. Приступљено 28. 1. 2011. (потребна претплата)
  24. ^ Price, стр. 125
  25. ^ а б Hogarth, стр. 272
  26. ^ а б в г Dean and Knapp, pp. 182–83
  27. ^ Hicks, Anthony. „Handel's Rinaldo – Character descriptions translated from the Italian version of the libretto”. Academy of Ancient Music. Архивирано из оригинала 30. 9. 2008. г. Приступљено 8. 11. 2008. 
  28. ^ Dean and Knapp, p. 156
  29. ^ а б Schonberg, Harold C. (26. 9. 1975). „Opera in English? No, Thanks” (PDF). The New York Times. стр. 133. (потребна претплата)
  30. ^ Lang, стр. 120–21
  31. ^ Lang, стр. 120
  32. ^ See, for example, Anna Menichetti in the line notes to Nuova Era recording 6813/14, 1991
  33. ^ а б в Dean and Knapp, pp. 186–91
  34. ^ Steen, стр. 47
  35. ^ Arts Council of Great Britain, Annual Report 1965–66. Arts Council of Great Britain. 1966. стр. 59. 
  36. ^ Henahan, Donal (29. 3. 1972). „Rinaldo Has Everything a Baroque Opera Needs”. The New York Times. стр. 37. Архивирано из оригинала 6. 11. 2012. г. (потребна претплата)
  37. ^ „Metropolitan Opera database”. Metropolitan Opera. Архивирано из оригинала 11. 6. 2012. г. Приступљено 28. 1. 2011. 
  38. ^ Henahan, Donal (20. 1. 1984). „A Triumph for Handel”. The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. (потребна претплата)
  39. ^ Blum, Ronald (20. 6. 2008). „Handel with care: Zurich `Rinaldo' set in airport”. Associated Press. Архивирано из оригинала 29. 6. 2011. г. 
  40. ^ „Rinaldo: Représentations”. Opéra Baroque. Архивирано из оригинала 9. 2. 2011. г. Приступљено 6. 2. 2011. (in French)
  41. ^ Dean and Knapp, pp. 191–94
  42. ^ Dean and Knapp, pp. 194–96
  43. ^ а б „Recordings of Rinaldo”. Prestoclassical.co.uk. Приступљено 15. 7. 2014. 
  44. ^ Thomas, Christopher J. „Rinaldo and Rinaldo highlights”. The Opera Quarterly. 3 (3): 183—88. doi:10.1093/oq/3.3.183. (потребна претплата)
  45. ^ а б Sadie, Stanley (maj 2003). „Handel: Rinaldo”. Gramophone. стр. 78. Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. Приступљено 11. 06. 2020. 
  46. ^ Handel: Rinaldo, Presto Classical
  47. ^ „Handel: Rinaldo”. Gramophone. 
  48. ^ Quinn, Michael (septembar 2004). „Session Report: The Aradia Ensemble's Rinaldo”. Gramophone. стр. 11. Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. Приступљено 11. 6. 2020. 

Izvori

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rinaldo_(opera)&oldid=28524645”