Shigella dysenteriae
| Shigella dysenteriae | |
|---|---|
| |
| Откриће бактерије | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Bacteria |
| Тип: | Pseudomonadota |
| Класа: | Gammaproteobacteria |
| Ред: | Enterobacterales |
| Породица: | Enterobacteriaceae |
| Род: | Shigella |
| Врста: | S. dysenteriae
|
| Биномно име | |
| Shigella dysenteriae (Shiga 1897)
Castellani & Chalmers 1919 | |
Shigella dysenteriae је врста бактерије у облику штапа из рода Shigella.[1] Врсте шигела могу изазвати шигелозу (бациларну дизентерију). Шигеле су грам-негативне бактерије које не формирају споре, факултативно анаеробне, непокретне бактерије.[2] Shigella dysenteriae има способност инвазије и репликације у различитим врстама епителних ћелија и ентероцита.[3]
Симптоми
[уреди | уреди извор]Најчешће примећени знаци повезани са дизентеријом шигела укључују колитис, неухрањеност, ректални пролапс, тенесмус, реактивни артритис и проблеме са централним нервним системом. Даље, Shigella dysenteriae је повезана са развојем хемолитичко-уремичког синдрома, који укључује анемију, тромбоцитопенију и отказивање бубрега. Ако је инфициран са Shigella dysenteriae, појединац ће доживети тежак случај шигелозе.[4] Морталитет је већи код Shigella dysenteriae типа 1.[3] Већина случајева шигелозе је у земљама у развоју. Избијање шигелозе у Азији, Латинској Америци и Африци имало је стопу смртности и до 20%.[4]
Дијагноза
[уреди | уреди извор]Пошто типични фекални узорак није стерилан, употреба селективних плоча је обавезна. XLD agar, DCA agar или Hektoen enteric agar се инокулишу; сви дају безбојне колоније јер организам није ферментатор лактозе. Инокулација TSI slant нагиба показује алкални нагиб и киселу, али без гаса, или H2S производња. Након инкубације на СИМ-у, култура се чини непомичном без H2S производња. Додавање Ковачевог реагенса у SIM епрувету након раста обично указује да нема формирања индола (серотипови 2, 7 и 8 производе Indol[5]). Тестови на манитол дају негативне резултате.[4] Тестови на орнитин декарбоксилазу дају негативне резултате.[4]
Лијечење
[уреди | уреди извор]Лијечење шигелозе, независно од подврсте, захтева антибиотик. Често коришћени антибиотици укључују ампицилин, ципрофлоксацин, цефтриаксон, између осталих. Опиоиде треба избегавати за лијечење шигелозе.[3]
Епидемиологија
[уреди | уреди извор]Инфекције шигелама могу се добити услед недостатка праћења квалитета воде и хране, нехигијенских услова кувања и неправилне хигијенске праксе.[6] Shigella dysenteriae се шири кроз контаминирану воду и храну, изазива мању дизентерију због свог шига токсина, али и друге врсте могу бити узрочници дизентерије. Shigella dysenteriae ослобађа егзотоксин који угрожава цријева и централни нервни систем.[4] Ако дјелује као ентеротоксин, појавиће се дијареја. Када дјелује као неуротоксин, развијају се тешки случајеви шигелозе, изазивајући кому и менингизам.[4]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Rodriguez, Margaret (2022). „16. Gram negative bacilli and coccobacilli: Enterobacteriaceae, Shigella”. Microbiology for Surgical Technologists (на језику: енглески) (3rd изд.). Cengage. стр. 222—224. ISBN 978-0-357-62624-5.
- ^ Hale, Thomas L.; Keusch, Gerald T. (1996). „Shigella: Structure, Classification, and Antigenic Types”. Ур.: Baron, Samuel. Medical microbiology (4 изд.). Galveston, Texas: University of Texas Medical Branch. ISBN 978-0-9631172-1-2. Приступљено 11. 2. 2012.
- ^ а б в Ryan, Kenneth James (2018). „Chapter 33: Enterobacteriaceae”. Sherris Medical Microbiology (7th изд.). McGraw-Hill Professional Med/Tech.
- ^ а б в г д ђ Karen C. Carroll; Jeffery A. Hobden; Steve Miller; Stephen A. Morse; Timothy A. Mietzner; Barbara Detrick; Thomas G. Mitchell; James H. McKerrow; Judy A. Sakanari (2016). "Chapter 15: Enteric Gram-Negative Rods (Enterobacteriaceae)". Jawetz, Melnick, & Adelberg's Medical Microbiology (27 ed.). McGraw-Hill Professional Med/Tech.
- ^ Germani, Y.; Sansonetti, P.J. (2006). „Chapter 3.3.6: The Genus Shigella”. Ур.: Dworkin, M. (editor-in-chief). The Prokaryotes: Proteobacteria: gamma subclass. 6 (3rd изд.). Springer. стр. 99—122. ISBN 0-387-25496-X. doi:10.1007/0-387-30746-x_6.
- ^ Justin L. Kaplan MD; Robert S. Porter MD (2018). Larry M. Bush,MD, ур. Merck Manual Consumer Version.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор] | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
