Пређи на садржај

Стабилан нуклид

С Википедије, слободне енциклопедије
График нуклида (изотопа) по врсти распада. Наранџасти и плави нуклиди су нестабилни, а црни квадрати између ових региона представљају стабилне нуклиде. Непрекидна линија која пролази испод већине нуклида обухвата позиције на графикону (углавном хипотетичких) нуклида за које би протонски број био исти као и број неутрона. Графикон одражава чињеницу да елементи са више од 20 протона или имају више неутрона него протона или су нестабилни.

Стабилни нуклиди су нуклиди који нису радиоактивни и тако (за разлику од радионуклида) спонтано не подлежу радиоактивном распадању.[1] Када се такви нуклиди помињу у контексту специфичних елемената, они се обично називају стабилним изотопима.

Постоји 80 елемената са једним или више стабилних изотопа, што обухвата укупно 251 нуклид за који коришћењем постојеће опреме није утврђено да се распадају. Од ових 80 елемената, 26 има само један стабилан изотоп; они се стога називају моноизотопним.[2] Остали имају више од једног стабилног изотопа. Калај има десет стабилних изотопа, што је највећи број стабилних изотопа познатих за један елемент.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „ДОЕ еxплаинс ... Исотопес”. Департмент оф Енергy, Унитед Статес. Архивирано из оригинала 14. 4. 2022. г. Приступљено 11. 1. 2023. 
  2. ^ Н. Е. Холден, "Стандард Атомиц Wеигхт Валуес фор тхе Мононуцлидиц Елементс - 2001," БНЛ-НЦС-68362, Броокхавен Натионал Лабораторy (2001)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]