Пређи на садржај

Стефан Недок

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Недок
Др Стефан Недок
Лични подаци
Датум рођења(1828-12-23)23. децембар 1828.
Место рођењаВогричевци код Љутомера, Аустријско царство
Датум смрти16. мај 1878.(1878-05-16) (49 год.)
Место смртиБеоград, Кнежевина Србија
Војна каријера
Служба1861 — 1878.
ВојскаКнежевине Србије
Чинмајор
Учешће у ратовимаПрви српско-турски рат
Други српско-турски рат

Стефан Недок (лат. Stephanus Nedog,[а] словен. Štefan Nedok, 23. децембар 1828 — 16. мај 1878), по народности Словенац, хирург, санитетски мајор српске војске, први шеф Одељења унутрашњих болести Београдске војне болнице, начелник санитета дивизије и корпуса у ратовима које је Србија водила са Турском 1876. и 1877—1878.[1][2]

Стефан Недок је био велики заговорник јужнословенских идеја, човек изузетне културне ширине, учитељ бројних генерација војних болничара, полиглота. Говорио је словеначки, немачки, српски, мађарски, италијански и латински језик.[1]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Стефан Недок, по националности Словенац рођен, је 23. децембра 1828. године у селу Вогричевци код Љутомера (Доња Штајерска), Аустријско царство,[3] у породици виноградарских радника. Због тешке материјалне ситуацији у породици Недок се школовао са краћим или дужим прекидима. Основно образовање стекао је у селу Цезањевци, а средње у Цесарској великој гимназији у Вараждину, коју је завршио 1850. године.[4]

Након више поднетих молби током 1852. и 1853. године покрајинска управа у Грацу, одобрила је Недоку упис у двогодишњу бечку Војну медикохируршку академију „Јозефинум“.[б] По завршетку академије, као виши војни лекар, Недок је радио и служио у војсци Аустријског царства.[6]

У периоду од 1857. до 1860. године наставио је студије медицине на Карловом Универзитету у Прагу. Следиле су промоције: у звање доктора медцине 1860, и звање доктора хирургије 1861.[7] Између две промоције радио је годину дана као срески лекар у Љубном (Словенија).[1]

Од јула 1861. све до одласка у Кнежевину Србију, Недок је радио у Војној болници бр. 1 у Прагу као војни хирург.[8]

Кад су половином 19. века (1848) широм Европе, па и у Аутријском царству, настали револуционарни покрети који су пробудили слободарске тежње поробљених народа, у два велика универзитетска града Аустријског царства, Бечу и Прагу, развили су се и студентски пансловенски и јужнословенски покрети. Припадници ових покрета у малој Србији видели су спас за словенске народе. Као заговорник јужнослованских идеја Стефан Недок, је искористио конкурс за пријем лекара у Србији, и заједно са другом са студија, чехом др Јосифом Холецом, панславистом, добио је место среског лекара у Параћину.[9]

По доласку у Србију Недок је од 1862. до 1864, у звању среског лекара, обавља већи број дужности у Крагујевачком, Лозничком, Лепеначком и Гружанском срезу.

На захтев тадашњег министра војног, Кнежевине Србије, француског артиљеријског мајора и српског пуковника Иполита Мондена, 10. априла 1864. Стефан Недок, је примљен у војну службу, као један од пет лекара, српске војске, заједно са др Херманом Краусом, др Карлом Киком, др Савом Димитријевићем и др Максимом Мишковићем).[1] Као војни лекар у српској војсци Недок је прво од 1. децембар 1864 до 31. марта 1875. био на служби у Београду на дужности трупног лекара у артиљерији и коњици у Топчидеру, а потом и на дужности лекара у Одељења унутрашњих болести војне болнице, где се најдуже задржао.

Године 1867. године након што се одрекао аустријског, примљен је у српско држављанство. Те године се и оженио Мађарицом из Румуније – Маријом рођеном Ковач, са којом је имао кћер и два сина.[1]

Припреме и мобилизација за Први српско-турски рат (1876), затекле су Стефана Недока на новој дужности, начелника санитетске службе Тимочке дивизије у Зајечару, на коју га је Указом од 13. марта 1876. поставио кнез Милан. Рат је почео 20 јуна 1876. а Србија и њена санитетска служба у овај рат ушла је са неприпремљеном и неопремљеном народном војском милицијског типа и малом регуларном војском. Тимочка дивизија под командом пуковника Милојка Лешјанина бранила је у овом рату целу источну границу Србије. Њен штабни санитет састојао се из 3 лекара (начелника мајора др Стефана Недока, командира санитетског одељења капетан II класе др Јулиуса Ленка, командира пољске болнице капетан II класе др Јована Данића, и апотекара Христифора Димитријевића). I поред великог Недоковог залагања Лешјанинова санитетска служба отказала је на свим странама, због оскудно бројно стања и необучености лекара и болничара и њихове неприпремљености за рат, недостатка санитетског и апотекарског материјала и транспортних средста средстава.[1]

Недок је по завршетку, за Србију, неуспешног рата, остао са дивизијом у опустошеном и осиромашеном Зајечару са празним магацинима санитетско-апотекарског материјала и опреме. У току неколико наредних месеци здравствено стање Недока, услед претрпљених ратних напора је попустило, па је више пута молио Министарство војске да му се одреди „мирнију“ службу, претпостављајући да ће ускоро Србија поново заратити. Молба му није усвојена.[1]

Други српско-турски рат (1877–1878), Недока је затекао на дужности начелника санитетске службе Тимочког корпуса. Због нарушеног здравља (на лични захтев) премештен је на дужност начелника санитетске службе Дринског корпуса (са 12.500 војника и 54 официра), који није био у првим борбеним редовима. Услови ратовања били су тешки, не само за војску већ и за санитетску службу. У Недоковом корпусу: скоро половина састава (44,32%) боловала је током рата и примирја, а у пољским болницама корпуса лечено је 2.189 војника, већином од болести дисајних органа, реуматичних и заразних болести.[1]

За Србију, Други српско-турски рат је био успешан: ослобођена је цела југоисточна Србија али је за санитску службу рат био погубан: услед изложености великим напорима и неповољним радним условима умрло је 8 лекара, међу којима је био и Стефан Недок. Недок се разболео вероватно од тифуса, па је након дугог превожења санитетским колима, које је трајало 5 дана, преко Лознице и Шапца до Београда, умро на самом улазу у град 16. маја 1878. у 50. години живота.[10]

За собом је оставио супругу Марију и три малолетна детета: Надежду (11 година), Јосифа (8 година) и Стевана (5 година). На радном столу кнеза Милана стајао је 16. маја спремљен за потпис Указ којим се санитетски мајор др Стефан Недок унапређује у чин санитетског потпуковника.[11]

Признања[уреди | уреди извор]

У знак признања за заслуге у ратовима Недоку је додељен Таковски крст

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Из сведочанства, које је написано на латинском језику, могуће је закључити, да је »Степханус Недог« 1851. успешно завршио 6 разреда маџарске гимназије.
  2. ^ Јосефиниум је академија за више и ниже војне лекаре. Почела је са радом 1785/86. године. Из медицинскохируршке јо­зе­финске академије излазили су војни лекари, хирурзи-ранари и купалиштари. По завршетку петогодишњег студирања кандидати су бранили дисертацију и стицали титулу вишег војног лекара, магистра за очне болести и акушерра те постајали пуковски лекари и шефови болничких одјељења.[5]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Александар С. Недок Др. Стефан Недок (1828–1878), Медицал Цорпс Мајор, тхе фирст Хеад оф тхе Интернал Департмент оф тхе Белграде Милитарy Хоспитал, тхе Хеад оф Медицал Сервицес оф тхе Дивисион анд Цорпс ин wарс wитх Туркеy (1876 анд 1877–78), Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд, Србија, Војносанит Прегл 2014; 71(8): пп. 792–796.
  2. ^ Маријан Ф. Крањц, Словенска војашка интелигенца, Графис Траде, Гросупље, 2005
  3. ^ Пароцхиа Луттенберг, Тауфунд Гебуртсбуцх, Јахр. Љутомер: Мариборска надбискупија; 1828. п. 204.
  4. ^ Цлассифицатио студиосае јувентутис Регии маиорис Гyмнасииварасдиненсис 1845-1850, разредни дневници, фотокопија. Вараждин: Државни архив.
  5. ^ Тхаллер L. Повијест медицине у Хрватској и Славонији од 1770. до 1850. Карловац; 1927.
  6. ^ Ђорђевић V. Историја српског војног санитета, књига прва. Београд: Државна штампарија; 1875. п. 785.
  7. ^ Диплома доктора медицине и хирургије др Стефана Недока од 31. Јуна 1861 (оригинал у породичном власништву). Праг: Медицински факултет, Карлов Универзитет; 1861.
  8. ^ Министарство унутрашњих дела Србије, Делов. протокол Но. 1657/1861. Београд: Архив Србије
  9. ^ МУД-С, деловод. протокол Но. 1658/1861. Београд: Архив Србије; 1861
  10. ^ Ђорђевић V. Историја српског војног санитета, књига 3. Београд: Државна штампарија; 1880. п. 1-2.
  11. ^ Српске новине Београд, 1878, Но. 113, 1. Београд: Народна библиотека Србије; 1878.
  12. ^ Српске новине 1877, Но. 101, 1. Београд: Народна библиотека Србије; 1877.
  13. ^ МУД-С, деловод. протокол Но. 802/1868 (Указ Књаза Србије). Београд: Архив Србије
  14. ^ Врховна Команда српске војске: Шематизам српске дејствујуће војске у рату 1877-8, Ниш. Београд: Центар за војнонаучну документацију и информатику; 1878. п. 362-3.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Stefan_Nedok&oldid=26786272”