Студија с лутком Бобо

Студија с лутком Бобо представља истраживање које је у периоду 1961—1963. године спровео канадски психолог Алберт Бандура. Наиме, сматра се да током људског раста и развоја важни људи у детињству, попут родитеља и учитеља, поткрепљују одређена понашања, а игноришу или кажњавају друга. Али, Бандура сматра како понашање може на различите важне начине бити обликовано једноставним опажањем и имитирањем (моделирањем) понашања других људи.

Истраживање је проведено у дечјем вртићу међу 36 дечака и 36 девојчица просечне старости 4,4 године. Деца су била подељена у 8 експерименталних група и једну контролну групу, зависно од тога ког су пола, хоће ли бити изложена агресивном или неагресивном моделу, моделу женског или мушког пола и слично. Агресивно понашање модела изражавало се кроз агресивна понашања усмерена према лутки Бобо – седео би на њу, ударао чекићем, бацао по просторији, удара ногом и слично.

Деца која су опонашала агресивне моделе опонашала су у целости њихова насилничка понашања према лутки Бобо, наручито када је у питању био модел њиховог пола. Истраживање је показало и низ других, значајних налаза.

Метод

Испитаници су посматрали 48 дечака и 48 девојчица од 35 до 69 месеци, са просечном старошћу од 52 месеца. Општи поступак Испитаници су подељени у три експерименталне групе и једну контролну групу од по 24 испитаника. Једна група експерименталних испитаника посматрала је агресивне моделе уживо, друга група је посматрала исте моделе агресије приказане на филму, док је трећа група гледала филм који приказује агресиван цртани лик. Након искуства изложености, субјекти су тестирани за количину имитативне и неимитативне агресије у другом експерименталном окружењу у одсуству модела. Испитаници контролне групе нису били изложени агресивном моделу и тестирани су само у ситуацији генерализације. Предмети у експерименталним и контролним групама су појединачно усклађени на основу оцене њихове агресивности у друштвеним интеракцијама у вртићу. Одређиван је ниво агресивног понашања на основу скале која се састојала из пет делова:

1. Физичко насиље
2. Психичко насиље
3. Вербално насиље
4. Агресија над стварима
5. Инхибиција агресије''

Друга скала која се бавила тенденцијом да деца инхибирају агресивно понашање обезбедила је меру на основу које се утврдјивао страх од агресије. 71% деце су били једнако оцењени од обе стране оцењивача што показује тачност експеримента.

Први експеримент (Бандура)

Бобо лутка

Експеримент је замишљен тако да се подели одређен број дечака и девојчица у узрасту од 3 до 6 година у три групе, где ће се свакој групи деце приказати филм који презентује насилничко понашање над Бобо лутком. Такво понашање је подразумевало физичко и вербално злостављање Бобо лутке за шта би модели били награђивани, кажњавани или остављани без икаквих последица. Модел би прво поставио лутку на страну, сео на њу, и ударио је у нос. Потом би подигао лутку и ударио је чекићем у главу. После агресивног напада чекићем, модел је шутирао лутку по соби. Након тога би је гађао гуменим лоптицама. Сваки ударац извршен над лутком је био праћен узвицима и претњама. Овако непримерено понасење , физицко и вербално насиље , поновљено је свега два пута. У првој групи би модел био награђиван углавном слаткишима што би углавном деци тог узраста будило интересовање и поновну жељу за истим. У другој групи модел би био кажњаван за своје насилничко понашање у виду кажњавања и претње, док је модел у трећој прошао без последица (позитивних или негативних).

Деца су појединачно увођена у собу у којој су пажљиво посматрали радњу филма са различитим последицама по моделе. Пошто би гледали дати филм, деца су била одвођена у собу пуну играчака (лопте, аутомобили, плишане лутке, коцке, кућице за лутке, роботи...) међу којима се налазила и Бобо лутка над којом је извршено насилничко понашање у снимку. Соба у којој би се налазило дете одвојена је једностраним огледалом иза којег је двоје посматрача снимало понашање детета у размацима од 5 секунди, њихову интеракцију и игру са играчкама, у потпуном континуитету у трајању од 10 минута. Деци тог узраста пажња је склона опадању без додатног окружења, зато би се након 5 минута боравка детета у соби појавила особа која би саопштила детету да има разлога да остане у соби. (нпр.да сачека нове играчке).

Група деце која је посматрала филм са моделом који је награђен мотивисана је да се понаша као и сам модел. Графикон представља степен подстицања дечака и девојчица који су учествовали у експерименту, односно степен вероватноће да ће поновити понашање са претходно погледаног видеа. Резултати експеримента су потврдили Бандурина очекивања.Деца су показала идентицно понасање које су видели на моделу понашања одраслих без њиховог присуства. Прогнозирао је да ће се деца ‘’неагресивне” групе понашати мирније него она из ‘’експерименталне”. Анализом резултата психолози су закључили да главни утицај у опонашању насилничког понашања има пол детета те да су по природи дечаци више имитирали претходно гледане моделе. У даљим резултатима посматрања дошли су до података које су и очекивали а то је да су субјекти у групи награђиваних модела и групи модела без последица опонашали насиље у великој мери у односу на групу кажњених модела. Наредни осврт на експеримент показивао је напредак у све три групе девојчица које су потпуно игнорисале насилничког понашања као групе кажњених модела, док су дечаци награђиваног и модела без последица опонашали у великој мери оно насилничко понашање које су одгледали у снимку.

Други експеримент (Бандура, сестре Рос)

Приказ експеримента

Године 1961. Алберт Бадура, Доротхеа Росс и Схеила Росс су се одлучили на надоградњу претходног експеримента. Једина разлика у експерименту био је начин у приказивању насилничког понашања. Субјекти су се делили на групе које су агресију гледали уживо, на платну у виду играног филма, на платну у виду цртаног филма и групу која није била изложена агресивном понашању.

Деца која су уживо посматрала агресивно понашање су појединачно увођена у собу и остављана за столом са печатима, шареним стикерима и обојеним папиром. Након објашњења како се играчке користе у собу би улазио модел и седао за сто на другом крају собе, на ком су се налазили сет слагалица, чекић и велика Бобо лутка. Модел је игру почињао склапајући слагалицу, али када би прошао минут окренуо би се Бобо лутки и остатак времена провео малтретирајући је. Модел је лутку ударао у нос док седи на њој, ударао је чекићем у главу, бацао је по соби и шутирао. Ова физичка агресија је понављана три пута и сваки пут је била пропраћена одговарајућом вербалном агресијом.

Деца из групе која су гледала играни филм су на имитацији телевизора гледала исте моделе као и прва група, који су поступали на исти начин као и у првој групи. Деца из групе која су гледала цртане филмове су довођена у собу једно по једно и психолог би им укључио програм са цртаним филмовима и изашао из собе. Да би допринео нереалности цртаћа сценарио је био уређен вештачком травом и светло обојеним дрвећем, птицама и лептирима, стварајући призор из бајке. На филму је приказан женски модел обучен у костим црне мачке. Модел затим понавља исто понашање као и у претходне две групе, испољавајући агресију на Бобо лутки. Цео приказ пропраћен је џингловима и високим мачијим гласом да би се што више дочарао осећај цртаног филма.

Тврдило се да субјекти раније научене области понашања неће испољити уколико не буду подстакнути на то понашање. Такође се сматрало да то агресивно понашање неће бити испољено у толикој мери уколико субјекти пре уласка у собу за тестирање не буду у контакту са неким видом агресије.

Закључак

Резултатима екперимента “Лутка Бобо” била је потврђена социјална теорија обуке коју је дефинисао Бадура. Он и његове колеге су предвиђали, да је експеримент представио,како различити модели опредељења могу бити изучени посредством посматрања и имитације, а такође да социјална имитација може довести до стварања нових модела понашања. Освртом на дате резултате експеримента дошли су до закључка да се агресивно и насилничко понашање не може у потпуности опонашати гледањем филма таквог садржаја, али и да су у том узрасту код деце више заступљене моторне од вербалних способности те ће субјекти пре опонашати оно што су видели него оно што су чули. У природи су дечаци подложнији агресивном понашању од девојчица што можемо да подведемо под основним закључком Бандуриног експеримента и њему сличних.

Сагласно са Бандуриним изјавама, агресивно понашање одраслог према лутки дали су деци за право да претпоставе да су таква дејства у принципу нормална.Резултат тога је то да су деца прихватила такав модел понашања у којем се спроводи агресија када су разоцарани. У данашњем свету, велики утицај на људе, а првенствено на децу, има неквалитетан медијски садржај, што се може тумачити ако савремени експеримент “Бобо лутка”.

Референце

4. Бандура, А. (1977). Социал Леарнинг Тхеорy. Енглеwоод Цлиффс, Њ: Прентице Халл. 5. Бандура, А., Росс, D. & Росс, С.А. (1961). Трансмиссион оф аггрессион тхроугх имитатион оф аггрессиве моделс. Јоурнал оф Абнормал анд Социал Псyцхологy, 63, 575-82.

Литература

• Бандура, А., Росс, D., Росс, С. А. (1963). Имитатион оф филм-медиатед аггрессиве моделс. Јоурнал оф Абнормал анд Социал Псyцхологy, Вол. 66, Но 1: 3-11
• „Цлассицс ин тхе Хисторy оф Псyцхологy -- Бандура, Росс, & Росс (1961)”. псyцхцлассицс.yорку.ца. Приступљено 2024-05-11.