Тачка спонтаног паљења
Тачка спонтаног паљења или температура самозапаљења, често називана температура спонтаног паљења или минимална температура паљења (или кратко температура паљења), а раније позната и као тачка паљења, супстанце је најнижа температура на којој се она спонтано запали у нормалној атмосфери без спољашњег извора паљења, као што су пламен или варница.[1] Ова температура је потребна да се обезбеди енергија активације потребна за сагоревање. Температура на којој се хемикалија запали опада како се притисак повећава.
- Супстанце које се спонтано запале у нормалној атмосфери на природној температури околине називају се пирофорним.
Температуре самозапаљења течних хемикалија се обично мере коришћењем боце од 500 мл (18 имп фл оз; 17 УС фл оз) постављене у пећницу са контролисаном температуром у складу са процедуром описаном у АСТМ Е659.[2]
Када се мери за пластику, температура самозапаљења се такође може мерити под повишеним притиском и при 100% концентрацији кисеоника. Добијена вредност се користи као предиктор одрживости за услугу са високим садржајем кисеоника. Главни стандард тестирања за ово је АСТМ Г72.[3]
Једначина времена самозапаљења[уреди | уреди извор]
Време које је потребно материјалу да достигне температуру самопаљења када је изложен топлотном флуксу је дато следећом једначином:[4]
![{\displaystyle t_{\text{ig}}={\frac {\pi }{4}}k\rho c\left[{\frac {T_{\text{ig}}-T_{0}}{q''}}\right]^{2},}](https://wikimedia.org/api/rest_v1/media/math/render/svg/9bfd512fd290fe84ebf0e46b62c79627ce9f8417)
где је к = топлотна проводљивост, ρ = густина и ц = специфични топлотни капацитет материјала од интереса, је почетна температура материјала (или температура расутог материјала).
Температура самопаљења одабраних супстанци[уреди | уреди извор]
Температуре се у литератури веома разликују и треба их користити само као процене. Фактори који могу изазвати варијације укључују парцијални притисак кисеоника, надморску висину, влажност и количину времена потребног за паљење. Генерално, температура самозапаљења за смеше угљоводоник/ваздух опада са повећањем молекулске масе и повећањем дужине ланца. Температура самозапаљења је такође виша за угљоводонике разгранатог ланца него за угљоводонике равног ланца.[5]
| Супстанца | Самозапаљење[D] | Напомена |
|---|---|---|
| Баријум | 550 °Ц (1.022 °Ф) | 550±90[1][C] |
| Бизмут | 735 °Ц (1.355 °Ф) | 735±20[1][C] |
| Бутан | 405 °Ц (761 °Ф) | [6] |
| Калцијум | 790 °Ц (1.450 °Ф) | 790±10[1][C] |
| Угљен дисулфид | 90 °Ц (194 °Ф) | [7] |
| Дизел или Џет А-1 | 210 °Ц (410 °Ф) | [8] |
| Диетил етар | 160 °Ц (320 °Ф) | [9] |
| Етанол | 365 °Ц (689 °Ф) | [7] |
| Моторни бензин (Петрол) | 247—280 °Ц (477—536 °Ф) | [7] |
| Водоник | 535 °Ц (995 °Ф) | [10] |
| Гвожђе | 1.315 °Ц (2.399 °Ф) | 1315±20[1][C] |
| Олово | 850 °Ц (1.560 °Ф) | 850±5[1][C] |
| Кожа / пергамент | 200—212 °Ц (392—414 °Ф) | [8][11] |
| Магнезијум | 635 °Ц (1.175 °Ф) | 635±5[1][Б][C] |
| Магнезијум | 473 °Ц (883 °Ф) | [7][Б] |
| Молибден | 780 °Ц (1.440 °Ф) | 780±5[1][C] |
| Папир | 218—246 °Ц (424—475 °Ф) | [8][12] |
| Фосфор (бели) | 34 °Ц (93 °Ф) | [7][А][Б] |
| Силан | 21 °Ц (70 °Ф) | [7] ор белоw |
| Стронцијум | 1.075 °Ц (1.967 °Ф) | 1075±120[1][C] |
| Калај | 940 °Ц (1.720 °Ф) | 940±25[1][C] |
| Триетилборан | −20 °Ц (−4 °Ф) | [7] |
| А У контакту са органском материјом, иначе се топи. |
| Б У објављеној литератури постоје два различита резултата. Оба су засебно наведена у овој табели. |
| C На 1 атм. Температура паљења зависи од притиска ваздуха. |
| D Под стандардним условима за притисак. |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з и Лаурендеау, Н. M.; Глассман, I. (1971-04-01). „Игнитион Температурес оф Металс ин Оxyген Атмоспхерес”. Цомбустион Сциенце анд Тецхнологy (на језику: енглески). 3 (2): 77—82. дои:10.1080/00102207108952274.
- ^ Е659 – 78 (Реаппровед 2000), "Стандард Тест Метход фор Аутоигнитион Температуре оф Лиqуид Цхемицалс", АСТМ, 100 Барр Харбор Дриве, Wест Цонсхохоцкен, ПА 19428-2959.
- ^ С. Грyнко, "Материал Пропертиес Еxплаинед" (2012), ISBN 1-4700-7991-7, п. 46.
- ^ Принциплес оф Фире Бехавиор. ISBN 0-8273-7732-0. 1998.
- ^ Zabetakis, M. G. (1965), Flammability characteristics of combustible gases and vapours, U.S. Department of Mines, Bulletin 627.
- ^ „Butane - Safety Properties”. Wolfram|Alpha.
- ^ а б в г д ђ е Fuels and Chemicals - Autoignition Temperatures, engineeringtoolbox.com
- ^ а б в Cafe, Tony. „PHYSICAL CONSTANTS FOR INVESTIGATORS”. tcforensic.com.au. TC Forensic P/L. Приступљено 11. 2. 2015.
- ^ „Diethyl Ether - Safety Properties”. Wolfram|Alpha.
- ^ „Hydrogen – Autoignition Point”. Wolfram|Alpha.
- ^ „Flammability and flame retardancy of leather”. leathermag.com. Leather International / Global Trade Media. Приступљено 11. 2. 2015.
- ^ Tony Cafe. „Physical Constants for Investigators”. Journal of Australian Fire Investigators. (Reproduced from "Firepoint" magazine)
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
