Пређи на садржај

Теорија жртве

С Википедије, слободне енциклопедије

Теорија жртве је појам из савремене историје, и опште коришћени израз, за један после Другог светског рата широко распрострањени начин аргументације у Аустрији, који се тиче времена пре припајања Аустрије немачком „Рајху“. Као синоним за теорију жртве се такође користи и „Мит о жртви“. Теорија жртве, којом се у колективном памћењу потискује аустријско саучесништво у неделима нацијоналсоцијализма, означава се такође као „животна лаж“ друге Аустријске републике.

Корени[уреди | уреди извор]

Као главно образложење за ту теорију наводи се хапшење целокупног аустријског државног врха после упада немачких трупа 1938. Важну улогу је такође имала Московска Декларација од 1. новембра 1943 у којој су главни савезници заступали мишљење да је Аустрија прва жртва Хитлерове освајачке политике. Као последица тога Аустрија је у правном смислу важила за жртву нацистичке политике.

Дејство и дугорочне последице[уреди | уреди извор]

Теорија жртве је показала прво дејство већ непосредно после рата, у смислу врло оштре анти-нацистичке борбе која је у почетној фази вођена консеквентније него у Немачкој. Она је међутим, за време хладног рата, практично окончана и уназад гледано, није спроведена у задовољавајућем обиму. Такође се и реституција опљачканих богатстава одлагала.[1]

Потискивање свести о саучесништву великог броја Аустријанаца у неделима за време нацистичке владавине је довело до тога, да је исправљање неправде која је нанета у оквиру нацијоналсоцијалистичког прогона спроведена врло споро. Насупрот томе су жртве рата третиране много боље. То се поготово односило на чланове „Вермахта“ који су називани жртвама рата. До раних 90-их година 20-ог века, константно је коришћена теорија жртве, чиме је спречено расветљавање улоге Аустријанаца у злочинима нацизма. Тек 1986. током афере око аустријског председника Курта Валдхајма (његово чланство у Вермахту), почео је другачији однос према том времену.

Године 1991. је као први аустријски политичар, тадашњи канцелар Франц Враницки, признао злочине, које су починили Аустријанци, и замолио за опроштај. Та промена у свести је такође омогућила аустријском политологу Андреасу Маислингеру формирање Аустријске спомен службе жртвама холокауста. Последњом манифестацијом „теорије жртве“ могу се сматрати реакције неколицине новинара, поводом „ЕУ-санкција“. Као што је познато, оне су уведене Аустрији 1999. године од стране 14 држава чланица Европске Уније у знак протеста због учешћа десно оријентисане „Аустријске слободарске Партије“ (ФПО) у новоформираној влади, под њиховим шефом, контраверзним десничаром , Јергом Хајдером. Те санкције су од стране медија схваћене као директне мере против аустријског народа односно читаве државе.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hrsg.: Technisches Museum Wien mit Österreichischer Mediathek, abgerufen am 30. November 2008. Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2008)
  2. ^ Vgl. etwa Nina Horaczek: „Echte Patrioten“ gegen „Österreich-Vernaderer“. In: Martin Strauß, Karl-Heinz Ströhle (Hrsg.): Sanktionen. 10 Jahre danach. Die Maßnahmen der Länder der Europäischen Union gegen die österreichische Regierung im Jahr 2000. Studienverlag, Innsbruck [u. a.]. 2010. ISBN 978-3-7065-4823-6.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Gerhard Botz: Geschichte und kollektives Gedächtnis in der Zweiten Republik. „Opferthese“, „Lebenslüge“ und „Geschichtstabu“ in der Zeitgeschichtsschreibung. In: Wolfgang Kos, Georg Rigele (Ed.): Listing 45/55. Österreich im ersten Jahrzehnt der Zweiten Republik. Sonderzahl, Vienna 1996. ISBN 978-3-85449-092-0. стр. 51–85..
  • Ewald Ehtreiber: Stichworte: „Opferthese“, „Vergangenheitsbewältigung“, „Wehrmachtsausstellung“ und „Wiedergutmachung“. In: Oswald Panagl, Peter Gerlich (Ed.): Wörterbuch der politischen Sprache in Österreich. öbv, Vienna. 2007. ISBN 978-3-209-05952-9.
  • Anton Legerer: Gedenkdienste: NS-Bewältigung in Österreich. In: Tatort: Versöhnung. Aktion Sühnezeichen in der BRD und in der DDR und Gedenkdienst in Österreich. Evangelische Verlagsanstalt, Leipzig. 2011. ISBN 978-3-374-02868-9. стр. 409-458.
  • Andreas Maislinger: "Vergangenheitsbewältigung" in der Bundesrepublik Deutschland, der DDR und Österreich. Psychologisch-pädagogische Maßnahmen im Vergleich. In: Deutschland Archiv, September 1990.
  • Günther Sandner: Vergangenheitspolitik im Kabinett. Die Debatten um die österreichischen Kriegsopfer am Beginn der Zweiten Republik. In: Oswald Panagl, Ruth Wodak (Ed.): Text und Kontext. Theoriemodelle und methodische Verfahren im transdisziplinären Vergleich. Königshausen & Neumann, Würzburg 2004. ISBN 978-3-8260-2838-0. стр. 131–147.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Teorija_žrtve&oldid=27602972”