Пређи на садржај

Теорија контроле

С Википедије, слободне енциклопедије

Теорија контроле у инжењерству контроле система се бави контролом динамичких система који су у континуираном раду у индустријским процесима и машинама. Објектив је развој модела контроле за контролисање таквих система користећи контролне акције на оптималан начин без застоја или прекорачења и осигуравање контроле стабилности.[1][2]

Да би се то остварило, неопходан је контролер који врши корекције. Контролер прати променљиве контролисаног процеса (ПВ), и пореди их са референцом или сетом тачака (СП). Разлика између стварних и жељених вредности параметара процеса се назива сигналом грешке, или СП-ПВ грешком. Она се повратно користи за произвођење контролних акција да би се контролисане процесне променљиве довеле на исте вредности као и задата тачка. Други аспекти који се исто тако студирају су контролибилност и опсервабилност. На томе је базиран напредни тип аутомације који довео до револуционарних промена у индустријској производњи,[3][4] индустрији авиона, комуникацијама и другим областима. То се назива повратном контролом, и она је обично континуална и обухвата сензорска мерења и вршење прорачуна за подешавања како би се мерене променљиве одржале у оквиру задатог опсега путем „коначних контролних елемената”, као што су контролни вентили.[5]

Обично се екстензивно употребљава дијаграмски стил познат као блок дијаграм. При томе функција преноса, такође позната као системска функција или функција мреже, је математички модел релације између инпута и оутпута базирана на диференцијалним једанчинама које описују систем.[6][7][8][9]

Теорија контроле је настала у током 19. века, кад је теоретску базу за операцију контролера приви описао Џејмс Клерк Максвел.[10] Теорију контроле су даље унапредили Едвард Раут 1874, Шарл Штурм и 1895. године Адам Хурвиц, који су допринели успостављању критеријума контролне стабилности; а од 1922. године на даље Николас Минорски који је развио теорију ПИД контроле.[11] Мада је главна примена теорије контроле у инжењерским контролним системима, који се баве дизајном индустријских система контроле процеса, други опсези примене иду далеко изван тога. Као општа теорија повратних система, теорија контроле је корисна кад год је јавља повратна спрега. Примери тога се могу наћи у физиологији, електроници, моделовању климе, машинском дизајну, екосистемима, навигацији, неуронским мрежама, интеракцијама предатора и плена, изражавању гена, и теорији продуктивности.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Пхилип Холмес анд Ериц Т. Схеа-Броwн (ур.). „Стабилитy”. Сцхоларпедиа. 
  2. ^ Егwалд Матхематицс - Линеар Алгебра: Сyстемс оф Линеар Дифферентиал Еqуатионс: Линеар Стабилитy Аналyсис Аццессед 10 Оцтобер 2019.
  3. ^ Гроовер, Микелл (2014). Фундаменталс оф Модерн Мануфацтуринг: Материалс, Процессес, анд Сyстемс. Wилеy. ИСБН 9781118231463. 
  4. ^ Лyсхевски, С.Е. Елецтромецханицал Сyстемс анд Девицес ЦРЦ Пресс, . Лyсхевски, Сергеy Едwард (2008). Елецтромецханицал Сyстемс анд Девицес (1ст изд.). Таyлор & Францис. ИСБН 978-1420069723. .
  5. ^ Беннетт, Стуарт: А хисторy оф цонтрол енгинееринг, 1930-1955. ИЕТ. Беннетт, Стуарт (1992). А Хисторy оф Цонтрол Енгинееринг, 1930-1955. стр. 48. ИСБН 978-0-86341-299-8. 
  6. ^ Бернд Гирод, Рудолф Рабенстеин, Алеxандер Стенгер, Сигналс анд сyстемс, 2нд ед., Wилеy, 2001, ISBN 0-471-98800-6 p. 50
  7. ^ M. A. Laughton; D.F. Warne (27. 9. 2002). Electrical Engineer's Reference Book (16 изд.). Newnes. стр. 14/9—14/10. ISBN 978-0-08-052354-5. 
  8. ^ E. A. Parr (1993). Logic Designer's Handbook: Circuits and Systems (2nd изд.). Newness. стр. 65–66. ISBN 978-1-4832-9280-9. 
  9. ^ Sinclair, Ian; John Dunton (2007). Electronic and Electrical Servicing: Consumer and Commercial Electronics. Routledge. стр. 172. ISBN 978-0-7506-6988-7. 
  10. ^ Maxwell, J. C. (1868). „On Governors” (PDF). Proceedings of the Royal Society. 100. 
  11. ^ Minorsky, Nicolas (1922). „Directional stability of automatically steered bodies”. Journal of the American Society of Naval Engineers. 34 (2): 280—309. doi:10.1111/j.1559-3584.1922.tb04958.x. 
  12. ^ Antunes, Ricardo; Gonzalez, Vicente (3. 03. 2015). „A Production Model for Construction: A Theoretical Framework”. Buildings. 5 (1): 209—228. doi:10.3390/buildings5010209Слободан приступ. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]