Тест хипнотичке сугестије

Хипнотичка спирала за хипнотерапију

Тест хипнотичке сугестије (енгл. Structure of Hypnotic Test Suggestions and Attributions of Responding Involuntarily) је експеримент професора и директора лабораторије за хипнозу Николаса Спаноса, и доктора филозофије Доналда Горасинија, изведен 1984. године на Карлетон Универзитету у Канади. Објављен је 1984. године у Часопису личности и социјалне психологије (енгл. Journal of Personality and Social Psychology).

Испитивали су два приступа испитанику, где би један био сугестијом, а други инструкцијама које би давали хипнотизери. Направљени су одређени задаци које испитаник треба да обави, како би се испитао степен вољности или безвољности који се јавља приликом обављања неког од тих задатака. Задаци су се односили на покретање руку на одређен начин. Тако је испитаник требало да спушта, подиже и раставља руке. Осим безвољности, испитивана је видљивот тог покрета руком, односно колико је задатак јасно обављен, и фантазије које сами испитаници стварају како би лакше извршили дати задатак, такозване фантазије окренуте ка циљу.

Анализа хипнотичког теста сугестије и безвољност одговора

Хипноза, по традиционалном схватању је нешто што се дешава људима, а не нешто што они раде са намером. Штавише, изгледа да субјекти подржавају ово мишљење тако што константно описују њихово хипнотичко понашање као нешто што се дешава без напора и намере. На основу оваквих извештаја, научници су истраживали одређен број хипотетичких психолошких и физиолошких процеса да објасне на који начин су људи хипнотисани. Од „извршилаца радње“ постају пасивни посматрачи сопствених аутоматских акција. Са друге стране, социјално-психолошка формулација хипнозе тврди да је непотребно тражити специјалне или необичне процесе како би се објаснили ови извештаји. Према том тумачењу, хипнотичка понашања су стратешка и оријентисана ка циљу. Без обзира на то, хипнотички субјекти често тумаче ове хипнотичке радње као безвољне, а не као самоиницијативне активности.

Структура сугестије и безвољност

Према гледишту социјалне психологије, испитаници ће своја понашања представити као безвољна, биће потврђено и у хипнотичком тесту сугестије. Један од важних аспекта овог експеримента јесте начин формулисања сугестија. За разлику од инструкција („Молим Вас, подигните руку“), тест сугестије не говори испитанику коју радњу конкретно да урди, већ им се оставља простор да замишљају хипотетичку ситуацију, која би потенциално могла да буде обављена и у реалности, више или мање свесно. На пример, сугестија лебдења руке формулисана је овако: „Замисли да ти рука постаје све лакша и лакша тако да се подиже... Лагана је као перо, нема масу и подигнута је у ваздуху.“ Захтевало се од испитаника да у исто време моторички реагују и да се одрекну одговорности за своју радњу: да протумаче радњу као „дешавање“, а не као „активност“. Тако да је ова студија упоредила реакције испитаника који су примили три сугестије и три инструкције. Сугестије и инструкције су биле истих дужина и имале су исти циљ – да изазову јасна понашања (спуштање, подизање или растављање руке). Док су сугестије изазивале безвољну радњу („Замисли силу која ти раставља руке“), инструкције су захтевале да понашања буду свесна („Полако раставите руке“). Спанос и Барбер су први схватили ову тезу. Међутим, њихове сугестије су биле приметно дуже од инструкција. Wеитзенхоффер је испитао субјекте и закључио да ће они пре рећи за дужу сугестију да је била безвољна, него за краћу сугестију или инструкцију. Али, његови испитаници нису оцењивали безвољност, већ су отворено сведочили о томе. Док је и редослед сугестија и инструкција у експерименату био помешан, тако намерно компликујући резултате истраживања.

Повратне информације о експерименту и безвољност

Три сугестије коришћене у овој студији обавезале су испитаника на почетку експеримента да држи руке испружене пар секунди пре него што чује сугестију. Током овог периода, гравитација је деловала на руке испитаника. Научници су поставили хипотезу, сматрајући да ће повратне информације о положају руку натерати испитанике да дефинишу спуштање руку као безвољну радњу, ако је пре тога држе испружене у ваздуху. Сматрају да би сугестије растављања руку биле дефинисане као теже за обављање, а сугестије подизања руку као најтеже. Испитаници који би рекли да је подизање руку била у потпуности безвољна радња, док им се руке чине све лакше, за њих би сматрали да игноришу или погрешно тумаче информације. Такође, претпоставили су да ће степен безвољности бити исти код све три инструкције, односно да ће их испитаници описати као свесне радње. Током њихове хипнотичке сеансе, сви испитаници су били процењени према хипнотичкој осетљивости, односно степену хипонозе. Предвиђали су да ће њихове очигледне реакције и оцена бетвољности бити пропорционална са хипнотичком осетљивости. Са друге стране, нису предвидели ниједну везу осетљивости и реакција са инструкцијама.

Фантазије оријентисане ка циљу и безвољност

Испитаници понекад реагују на сугестије тако што користе фантазије као стратегију да лакше обаве одређени задатак. На пример, испитаник коме је дата сугестија подизања руке може да замисли полугу која му је подиже. Неколико студија је утврдило да сугестије придружене овим фантазијама имају већу оцену случајности, него оне без њих. Ово пак не налаже да замишљања изазивају нескривене реакције на сугестију. Како год, кад субјекти реагују на сугестију, њихово истовремено замишљање може им помоћи у интерпретацији безвољности понашања. У овој студији процењене су испитаникове фантазије током сугестија и инструкција. Предвиђено је:

• Фантазије ће се више појављивати код сугестија;
• Оцена реакција ће бити повезана са фантазијама код сугестија, али не и код инструкција;
• Оцењена безвољност ће бити доведена у везу са фантазијама у оба случаја.

Аргументи за ова предвиђања леже у томе да сугестије имплицирају нехотичност, односно случајност извршења одредјене радње. Дакле, знатан број испитаника ће се током сугестија укључити у замишљање како би им олакшало трагање безвољности. Пошто инструкције не имплицирају безвољност, скоро сви ће сарађивати тако што ће одиграти захтевану радњу. Већина њих ће ову радњу дефинисати као вољну. Без обзира на то, због асоцијација са хипнозом и коришћењем упитника за оцењивање безвољности, неколико испитаника ће инструкције тумачити као сугестије. Вероватноћа да се овакви испитаници појаве је исто толико мала колико и вероватноћа да се појаве они који не реагују на хипнозу. Свакако, овакви испитаници ће се највероватније укључити у фантазију током инструкција како би објаснили безвољност радње.

Зависне варијабле

Током прве сеансе процењене су све реакције као и степен фантазије приликом сугестија и инструкција. Испитаници су након све три обављене сугестије (спуштање, подизање и растављање руку) оценили сваку на основу скале од четири нивоа:

1. без покрета руку = оцена 0
2. кретање руку мање од 15 центиметара у предвиђеном смеру = оцена 1
3. споро кретање преко 15 центиметара, које траје и након обустављања инструкције = оцена 2
4. брзо и ефикасно кретање руку преко 15 центиметара, које је прекинуто пре самог обустављања инструкције = оцена 3

За сваку од сугестија су оцењивали степен безвољности који се јавио приликом сугестивне реакције. Тако да је било опција:

• реакција обављена са нимало безвољности, значи да је реакција била вољна
• једва осетна безвољност
• умерена безвољност
• осећање безвољности у великој мери.

Идентичне скале су биле примењене и након обављања три инструкције. Испитаницима је дат задатак да у писаној форми прикажу своје искуство и оно што су замишљали током сваке сугестије и инструкције. Описивали су и фантазије које воде ка испуњењу задате радње. Још 1971. године је Спанос одредио овај критеријум за одређивање фантазије оријентисане ка циљу. Један од испитаника тврди да му је било лако да обави реакцију растављања руку, јер је замишљао да су његове руке два магнета која се одбијају међусобно. Током друге сеансе испитаници су тестирани на осетљивост хипнозе, са оценама од 5 до 10 на основу 7 ставки, помоћу ЦЦУРС скале (Царлетон Университy Респонсивенесс то Суггестион Сцале). Ова скала приказује колико је реакција испитаника била очигледна на сугестивни задатак. Реакција је била оцењивана од нула, када је покрет руке неприметан, до седам, што значи да је реакција потпуно јасно одрађена.

Резултати теста хипнотичке сугестије

Јасност одређеног покрета

Табела приказује однос и разлике у јасности обавњене ракције које су испитаници добили као задатак од хипнотизера, било сугестијом или инструкцијом. Приказане су добијене вредности за сваки од три задатака из овог експеримена, које се разликују од стандардних вредности за обављање таквих реакција.

Задаци чије је обављање узроковано инструкцијом су добили сличне вредности оцена, које су свакако биле веће од очекиваних вредности, чак за 2,00 више. Тако да је јасност задатих реакција инстукциом било јасније одрађено него што је то очекивано од сугестија, које имају мање вредности. Нејасно подизање руку је довело до најмање вредности у овој табели.

Задатак	Сугестија	Инструкција
Спуштање руку	1,60	2,98
Подизање руку	0,73	2,90
Раздвајање руку	1,58	2,92

Степен безвољности

Степен безвољности изазван приликом сугестија и инструкција, као и њихов међусобни однос приказан је у табели. Предвиђен је приближно исти степен безвољности код задатака сугестије и инструкције. За сваку сугестију су биле очекиване вољније реакције, него што су оне које су заиста одрађене у овом експерименту. Оцене потврђују да се безвољност јавила у великој мери када су испитаници имали задатак спуштања руку, који је дат сугестијом. Док је исти тај задатак обављен са упола мање безвољности када је задат инстукцијом, што показује да је спуштање руку било вољније при инструкцијама. Закључак је да су задаци дати инструкцијом одрађени вољније од оних које је сугестија изазивала, што представља узрок јаснијег покрета приликом инстукција.

Задатак	Сугестија	Инструкција
Спуштање руку	1,41	0,73
Подизање руку	0,54	0,50
Раздвајање руку	0,98	0,79

Јасност покрета, фантазије усмерене ка циљу и безвољност

За сваку радњу, фантазија је била повезана са високом степеном безвољности тог задатка. Па добијени резултати говоре о много већем степену безвољности, када је коришћена фантазија, него што се очекивало у таквим условима. Највећи степен безвољности покрета је код спуштања руку. Док је подизање и растављање имало сличу оцену безвољности, односно невољности те акције.

Када фантазије које воде ка циљу, ка јасном покрету, нису укључене у процес обављања датог задатка, онда се степен невољности знатно смањује, чак четири пута мање него при фантазирању. Очекиване оцене за ове покрете без фантазије се не разлику много од добијених.

Резултати су показали да је степен безвољности био видно већи у односу на инструкције хипнотизера. I сугестије које су испитаници пратили су биле повезане са високим степеном несагласности покрета, који је био одређен као мање безвољан. Сугестије које су повезане са високим степеном несагласности треженог покрета су оцењене као мање безвољне (подизање руку) од реакција повезане са умереним степеном несагласности (одвајање руку), које су мање безвољне од сагласне реакције (спуштање руку). Повезаност безвољности и степена јасности је само у разлици њихових величина. Неки трвде да се јасна сугестивна реакција може јавити само када је доживљавају невољно, безвољно. Док су многи реаговали јасно на сугестију само зато што је нису доживљавали невољно.

Литература

1. Спанос, Ницхолас П.; Горассини, Доналд Р. (1984). „Струцтуре оф хyпнотиц тест суггестионс анд аттрибутионс оф респондинг инволунтарилy”. Јоурнал оф Персоналитy анд Социал Псyцхологy. 46 (3): 688—696. дои:10.1037/0022-3514.46.3.688. 
2. Спанос, Ницхолас П.; Цобб, Памела C.; Горассини, Доналд Р. (1985). „Фаилинг то Ресист Хyпнотиц Тест Суггестионс: А Стратегy фор Селф-Пресентинг ас Дееплy Хyпнотизед”. Псyцхиатрy. 48 (3): 282—292. ПМИД 4034815. дои:10.1080/00332747.1985.11024288. 
3. Хилгард, Ернест Р.; Wеитзенхоффер, Андрé M.; Ландес, Јудах; Мооре, Росемарие К. (1961). „Тхе дистрибутион оф сусцептибилитy то хyпносис ин а студент популатион: А студy усинг тхе Станфорд Хyпнотиц Сусцептибилитy Сцале”. Псyцхологицал Монограпхс: Генерал анд Апплиед. 75 (8): 1—22. дои:10.1037/х0093802. 
4. Wеитзенхоффер, Андрé M. (1949). „Тхе продуцтион оф антисоциал ацтс ундер хyпносис”. Тхе Јоурнал оф Абнормал анд Социал Псyцхологy. 44 (3): 420—422. ПМИД 18134374. дои:10.1037/х0062584. 
5. Спанос, Н. П., Спиллане, Ј., & МцПеаке, Ј. D. (1976). Америцан Јоурнал оф Цлиницал Хyпносис. Цогнитиве стратегиес анд респонсе то суггестион ин хyпнотиц анд таск-мотиватед субјецтс. 18, 252-262.
6. Спанос, Н. П., Радтке, Х. L., Ходгинс, D. C., Стам, Х. Ј., & Бертранд, L. D. (1983а). Псyцхологицал Репортс. Тхе Царлетон Университy Респонсивенесс то Суггестион Сцале: Нормативе дата анд псyцхометриц пропертиес. 53, 523-535.